ITALIJA ILI KRAJ POLITIKE

Italija je ekonomski uništena i već godinu dana se bezuspešno bori s virusom korona. Sada se pojavio bledi tračak svetla – nasmejano lice novog premijera Marija Dragija. Mnogo je razloga za pitanje: Da li je to fatamorgana ili realnost?

Bez obzira na sve stroge bezbednosne mere zaštite i prestanak normalnog života, broj zaraženih i umrlih u Italiji raste i niko više ne vidi izlaz iz ovog tunela. U njemu se sada pojavio bledi tračak svetla – nasmejano lice novog premijera Marija Dragija. Da li je to fatamorgana ili realnost? Zaključite sami, a redovi koji slede će vam u tome možda pomoći.

HAOS PRED UKAZANJE SPASITELJA Bilo je očekivano da vlada Đuzepea Kontea neće biti dugog veka. Sklepana na brzinu, na inicijativu iz Brisela i u režiji italijanskog predsednika Serđa Matarele, kako bi se sprečio dolazak na vlast opasnih patriota i suverenista okupljenih oko Lige Matea Salvinija, ova koalicija nekada „revolucionarnih populista“ iz Pokreta pet zvezdica i „kaste radikal-šik levičara“ iz redova PD-a (Demokratske stranke), predvođena Đuzepeom Konteom, anonimnim provincijskim advokatom koji je možda i imao dobru volju i namere, ali ne i neophodno znanje i političko iskustvo za ulogu premijera, dakle ova „žuto-crvena“ vlada ostaće upamćena kao možda najnesposobnija i najnepopularnija u italijanskoj istoriji. Od samog početka, krajem 2019, koalicioni partneri su se uglavnom svađali i vređali, a opšti haos je nastao kada je pre tačno godinu dana počela epidemija „nove kuge“ izazvane misterioznim virusom korona. Međutim, do prave kulminacije spletki i međusobnih sukoba došlo je kada se saznalo da EU priprema specijalni „paket pomoći“ od 260 milijardi evra za Italiju koja je zbog „korona krize“ možda najpogođenija zemlja članica Unije.
Premijer Đuzepe Konte odmah je naglasio da će pomenutim novcem „za pomoć Italiji“ upravljati lično, odnosno uz specijalni tim od 300 eksperata koje će on imenovati i kontrolisati. „Komunisti“ iz PD-a, koji su u međuvremenu uspeli da se isvađaju i podele u tri frakcije, odmah su se pobunili „protiv diktature“. Pobunila se i desničarska opozicija, predvođena Mateom Salvijinem, koji je zatražio hitnu Konteovu ostavku i raspisivanje novih izbora.
Mateo Renci, bivši italijanski premijer (isti onaj koji je 2018. svečano obećao da se definitivno povlači iz politike), ovoga puta je sa svojom minornom strankom pokušao prvo da uceni koalicione partnere, po principu – ako ne bude po mome, povlačim dve ministarke, vlada pada i svi idete kući. Usledili su očajnički pokušaji premijera Kontea da kako-tako prikupi većinu u Parlamentu i spreči pad vlade u situaciji kada je zemlja gotovo pred bankrotom i ekonomski potpuno na kolenima, a broj nezaposlenih i ekstremno siromašnih građana koji se hrane u menzama Karitasa dostiže alarmantnih 45 procenata. Ujedno, tu je i ultimatum iz Brisela da Italija mora do aprila da dostavi svoju verziju detaljnog programa po evropskim parametrima za korišćenje obećanog novca za ekonomski preporod (Eu Recovery Faund).
Predsednik parlamenta Roberto Fiko, kojeg je predsednik Italije Đorđo Matarela ovlastio da sa „zaraćenim stranama“ vodi pregovore o novoj vladi, obavestio ga je da su svi pokušaji propali i da je vlada definitivno pala. Svi su očekivali da će predsednik raspustiti Skupštinu i raspisati nove izbore, ali tada je usledio pravi coup de theatre – dramatično predsednikovo saopštenje da usled „pandemije“ do daljeg nema nikakvih izbora i da u ovoj vrlo delikatnoj situaciji više nema vremena za gubljenje. On je, stoga, odlučio da mandat za sastav nove vlade dobije Mario Dragi, čovek velikog znanja i internacionalnog kredibiliteta pred kojim je težak izazov, ali i istorijski zadatak da posrnulu zemlju vrati na pravi put.
Posle dramatičnog predsedničkog saopštenja, kao po komandi krenula je u akciju moćna medijska mašinerija i vodeći mediji su se prosto utrkivali ko će više hvaliti i slaviti Marija Dragija. Malo je falilo da i Vatikan po hitnom postupku učini presedan i da ga beatifikuje još za života kao Svetog Marija Dragija Spasitelja.

[restrict]

SVE MISTERIJE SVETOG SPASITELJA Inače, predsednik BCE je odmah po isteku mandata u Frankfurtu krajem 2019. od raznih italijanskih političkih lidera dobijao ponude za prestižne političke funkcije. Svima je uvek učtivo zahvaljivao i onda nestajao iz javnog života; izbegavao je novinare, gostovanja u TV emisijama, intervjue, elitna okupljanja, mondenska mesta, ekskluzivu i glamur. Poznato je da je do ove iznenadne „medijske histerije“ sa suprugom živeo skromno i povučeno na imanju u jednom pitoresknom selu u Umbriji gde je uzgajao voće i povrće, proizvodio vino i maslinovo ulje i družio se s komšijama koji verovatno nisu mogli ni da sanjaju da njihov novi prijatelj na rang-listi najmoćnijih ljudi na svetu revije Forbs zauzima 18. mesto. Samo je jednom novinaru uspelo da ga slučajno sretne i pita da li njegov nestanak iz javnog života ujedno znači da on nema nikakvih političkih ambicija. U svom prepoznatljivo rezervisanom, zapravo pravom jezuitskom stilu, Dragi se tada nasmejao i ljubazno odgovorio: „Ne znam. Pitajte moju suprugu, ona uvek o svemu odlučuje.“

Mario Dragi rođen je u Rimu 1947. u porodici više srednje klase. S 15 godina ostaje bez oca, a ubrzo i bez majke i za njegovo vaspitanje i formiranje prvenstveno su zaslužni rimski jezuiti u čijoj je elitnoj rimskoj klasičnoj gimnaziji Instituto Massimiliano Massimo maturirao kao jedan od najboljih učenika. Njegov nekadašnji školski drug Luka Kordero di Montezemelo, bivši predsednik Ferarija, nedavno je izjavio da je Mario oduvek bio pametan, tih, zatvoren, povučen i krajnje skroman i tom prilikom dodao: „On je uvek bio ozbiljan i disciplinovan, a mi razuzdana i razmažena zlatna rimska mladež koja je samo mislila na provod. Nismo se nikada družili, ali je on ipak bio jedan OK tip – uvek nam je davao da od njega prepisujemo zadatke iz matematike.“
Kao jedan od najboljih studenata diplomirao je ekonomiju na rimskom fakultetu La Sapienza kod čuvenog profesora Federika Kafea uz čiju pomoć odlazi u Boston, gde doktorira na elitnom MIT-u (Massachussetts Institue of Technology) kod nobelovca Federika Modiljanija. Postoji priča po kojoj je profesor Kafe molio Dragija da mu obeća da ga neće razočarati i početi da se „prostituiše“ po privatnim bankama i tako učestvuje u njihovoj neoliberalističkoj pljački i urušavanju socijalne države. Profesor Kafe bio je zagriženi kejnizijanac, poklonik levičarskih ideja još iz vremena studija u Engleskoj gde se oduševio idejama pomenute makroekonomske škole Džona Mejnarda Kejnsa. Po povratku iz Amerike, Dragi je profesor Monetarne politike na Ekonomskim fakultetima u Trentu, Veneciji i Firenci. Definitivno napušta profesuru kada je iznenada nominovan za Izvršnog direktora Svetske banke za Mediteran i tako kreće njegova blistava, ali i prilično kontroverzna bankarska karijera. Prvo je izvršni direktor najmoćnije poslovne banke na svetu Goldman & Saks, zatim njen izvršni direktor za evropske strategije i član vrhovnog Izvršnog komiteta. Ujedno postaje i član borda direktora tzv. nevladine organizacije G-30 (grupe tridesetorice u vlasništvu porodice Rokfeler). Od 2006. do 2011. je guverner Banke Italije, a 2011. guverner Evropske centralne banke u Frankfurtu.
Bitan detalj je da se prilikom izbora Marija Dragija za guvernera ECB-a javio problem pošto je upravo on u vreme tzv. grčke krize bio odlučujuća osoba u londonskoj filijali banke Goldman & Saks koja je svojevremeno prodala toksične deonice tzv. derivata Grčkoj, falsifikovala njen državni finansijski izveštaj i tako omogućila ulazak Grcima u evrozonu. Dragi se branio da o tome nema pojma jer tada nije ni bio u Londonu, mediji su celu aferu ubrzo stavili pod tepih i Mario Dragi je došao na čelo BCB-a, a svaki pokušaj medijskog interesovanja za pikanterije iz ove afere odmah je proglašavan za komplotizam i fake news. Ali zato su posledice te finansijske transakcije Grci na svojoj koži dobro osetili kada su krenule kaznene mere stezanja kaiša (tzv. mere austerity) zloglasne „Trojke“ čiji je član bio i Mario Dragi. Uz njegovo ime vezan je i skandal Britannia summit iz 1992. godine, kada je od Italije prvi put iz Brisela zatraženo da, ukoliko želi da ostane u Evropi i uđe u evrozonu, mora pod hitno da smanji javni dug. Dragi je u to vreme bio generalni direktor italijanskog državnog trezora, a nalazio se i na luksuznom krstarenju po toskanskom arhipelagu s grupom biznismena i bankara iz Londona na jahti Britannia, inače u vlasništvu engleske kraljice Elizabete Druge, kada je u najvećoj tajnosti obavljena privatizacija najuspešnijih italijanskih državnih industrijskih giganata, tačnije rasprodaja italijanskih državnih firmi od strateškog značaja, a one su ujedno bile i akcionari Banke Italije, koja je tako izgubila svoj nacionalni suverenitet. Autor je i „Jedinstvenog bankarskog dekreta“ iz 1993. po kojem se ukida podela banaka na poslovne i komercijalne – tako Italija više nema nijednu samostalnu banku već ceo bankarski sistem počiva na moćnim multinacionalnim finansijskim grupacijama koje se uglavnom bave finansijskim špekulacijama.
Niko nikada nije posumnjao u stručnost, inteligenciju, vrhunsku karijeru i međunarodni ugled koji Mario Dragi uživa u visokim finansijskim i političkim krugovima, ali je potpuno opravdano pitanje da li je on, imajući u vidu njegov vrlo linearni profesionalni put, zaista prava osoba da sada zastupa interese Italije kao nezavisne i suverene zemlje i da se bori isključivo za prosperitet njenih građana. Zli jezici tvrde da je Dragi postavljen od strane moćnih globalnih finansijskih krugova ili „svetske vlade u senci“ samo da završi posao koji je započeo 1992. na jahti Britannia. Oni još maliciozniji dodaju da on više nije ničiji eksponent već samostalni igrač koji će zakucati poslednji ekser u mrtvački sanduk italijanskog suvereniteta i nezavisnosti.

PROFESOR DECU DOVODI U RED Scena u Parlamentu i Senatu tokom Dragijevog kratkog predstavljanja programa nove vlade (borba protiv pandemije, ekologija, digitalizacija, reforma fiskalnog sistema i pravosuđa i pametno trošenje kroz investicije, a ne kroz asistenciju od 260 milijardi evra „EU pomoći“), uz optimistički moto da Italiji za uspeh reformi za bolje dane treba samo „hrabrost, znanje i skromnost“, bila je gotovo nadrealna: vladala je grobna tišina i niko se nije pomerao s mesta. Poput sve doskora razularenih gimnazijalaca koji su od učionice svakodnevno pravili cirkus i međusobno se vređali, pljuvali i čak tukli, sada su svi sa strahopoštovanjem pažljivo slušali novog profesora. Na Dragijevo saopštenje da u njegovoj vladi neće biti diskusija o dovođenju u pitanje evra kao evropske valute, kao i italijanske bezpogovorne odanosti NATO-u i Evropskoj uniji, zapljeskao je čak i Mateo Salvini, poznat po drugovanju s evropskim separatistima i suverenistima, koketiranju s Vladimirom Putinom, nacionalističkim ispadima u EU parlamentu, pretnjama s italegzitom, povratkom na dobru staru liru i zatvaranju NATO baza u Italiji.
Pogotovo je neverovatno da su Dragijevu vladu podržali gotovo svi, osim liderke „Italijanske braće“ Đorđe Meloni, koja je izjavila da kao patriota ostaje u opoziciji, i oko 50 otpadnika iz Pokreta pet zvezdica, koji su ostali verni inicijalnim idejama Pokreta kada je Mario Dragi nazivan „šakalom, drakulom i monstumom“. Svi su ekspresno izbačeni iz stranke, ali i iz Senata i Parlamenta. I tako ostali bez 18.000 evra plate i ostalih privilegija.
Posle svečane zakletve koju je položio pred predsednikom Matarelom, drhtavim i jedva čujnim glasom rekao je „da u celom svom životu nikada nije bio ovako uzbuđen“ i da je pristao na funkciju premijera samo „zbog ogromne ljubavi prema Italiji“. Odmah mu je replicirao Đanluiđi Paragone, senator i poznati novinar, osnivač pokreta „Italegzit“, citirajući profesora Kafea: „Umesto ljudi, na vlasti su sada brojevi, umesto saosećanja s ljudskim patnjama, poenta u politici je usklađivanje brojeva iz računovodstvenih proračuna kako bi bogati bili još bogatiji.“ Paragone je zatim dodao: „Vi ste se danas maskirali i nevešto pokušali da glumite nekakvog humanistu, socijalistu i patriotu, ali bolje skinite masku jer ste loš glumac. Sve što ste rekli ipak otkriva prikrivenu nervaturu surovog neoliberalizma u kojem nema mesta za osećanja i sentimentalnost. Znate vi to bolje od mene i zato bar budite pošteni i skinite masku.“
Inače, 260 milijardi evropske pomoći nisu nikakav dar s neba, već samo još jedan u nizu kredita koji će se kad-tad morati vratiti i to kroz dodatno urušavanje socijalne države i novo „rezanje“ plata i penzija. Mediji taj „detalj“ prećutkuju, a prema najnovijim istraživanja javnog mnjenja 90 procenata očajnih i izmučenih Italijana zaista veruje da će ih spasti Mario Dragi. Daj Bože da je tako! Živi bili pa videli.

[/restrict]