Dr Dušan Dostanić – Maska za fašizam

Kako je nastala i protiv čega se zapravo bori Antifa?

Antifa ili Antifašistička akcija koja deluje na ekstremnoj levici, pored osnovnog cilja da ruši svaki poredak, ali mišljenja da su svi ljudi suštinski i potpuno jednaki, ima i jednu mnogo značajniju specifičnost. To je neprestano širenje istorijske definicije fašizma, na način da fašizam postaje etiketa koja se može „zalepiti“ svim političkim protivnicima i od koje, naprosto, nema odbrane. Antifa, zapravo, definiciju fašizma toliko proširuje da ta definicija više nema nikakve veze s onim što je ideološki fašizam i što je u istoriji poznato kao fašistički pokret. Naprotiv, koristeći se pojmom „strukturno nasilje“ (Johan Galtung) pripadnici Antifa tvrde da su sve strukture počev od porodice, preko nacije i crkve, do države, same po sebi nasilničke i da proizvode strukturni, odnosno sistemski rasizam. Dakle, svaki poredak, svaki red ili hijerarhija po njima ometa pojedinca u njegovom razvoju, nameće mu neka pravila i samim tim je prema njemu nasilna, pa su tako i sve države, sve nacije i sve porodice fašističke. Pojednostavljeno rečeno, svaki otac porodice je mali Hitler. Odnosno svaki građanski oblik porodice ili društva reprodukuje nasilje ili fašizam – kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Dušan Dostanić, naučni saradnik u Institutu za političke studije u Beogradu.

S obzirom na to da se bavite istorijom ideja, kažite nam šta je Antifa koja je sve vidljivija na svetskoj političkoj sceni?
Reč Antifa je skraćenica za Antifašističku akciju i koristi se kao krovni pojam za više različitih, lokalno organizovanih grupa koje deluju na ekstremnoj levici. Antifa nema svoju centralu, nema lidera, definisanu strukturu, ni statut i zato se pre može nazvati difuznim, socijalnim pokretom nego organizacijom. Današnja Antifa nastoji da uspostavi kopču s nemačkom organizacijom Antifašistička akcija, koja je formirana 1932. godine u vreme Vajmarske republike. Njena geneza je zanimljiva jer je bila batinaška organizacija Komunističke partije Nemačke (KPN). Odnosno, posle zabrane paravojnog Saveza boraca crvenog fronta, osnovana je Antifašistička akcija kao uličarska i batinaška organizacija, i već u tom periodu nastaju ključni elementi koji su karakteristični i za današnje Antifa grupe. Već tada je bilo jasno da je definicija fašizma koja je tu korišćena bila neodređena i preširoka, tako da je obuhvatala ne samo istorijske fašiste, odnosno nemačke nacionalsocijaliste, nego se širila na protivljenje kapitalizmu, konzervativizmu, liberalizmu, pa čak i socijaldemokratiji na koju je tadašnja KPN gledala kao na socijalfašiste. Dakle, Antifa je služila za ulično obračunavanje sa svim ovim grupama. Ali to nije bio neki romantičarski pokret vitezova koji su išli da se tuku sa SA odredima na ulicama nego je u njemu bilo dosta ljudi iz kriminogenog miljea, koji su imali veze s klasičnim kriminalom, i već u tom periodu je antifašizam često bio samo izgovor za primenu nasilja. Kao i onda, i danas sve Antifa grupe stalno govore – protiv fašizma svim sredstvima, uključujući i legitimisanje čak i najbrutalnijeg nasilja. Dakle, kada različite stvari počnete da nazivate fašizmom, a fašizam istovremeno koristite kao sinonim za najveće zlo, ceo politički pluralizam se lagano poništava i sve se svodi na jednu alternativu – ili mi ili Hitler – a ona ima dejstvo ucene. Odnosno svako ko nije na strani Antifa je ili Hitler ili Hitler u pokušaju. I legitimno je koristiti sva sredstva da bi Hitler bio sprečen.

[restrict]

POLITIČKO UBISTVO LEGITIMNO?! U Evropi Antifa organizuje istinske nasilničke akcije. Poslanika Bundestaga Franka Magnica su pre nekoliko godina ekstremni levičari prebili metalnim šipkama. Bivša predsednica Alternative za Nemačku Frauke Petri je prošla „samo“ sa zapaljenim automobilom. Dešavali su se i napadi na kuće određenih ljudi, zatim napadi na prostorije stranaka ili sukobi sa smrtnim ishodom. U nekim Antifa časopisima kao što su „Antifašistiše infoblat“ ili „Radikal“ takve akcije su opravdavane ili se o njima govorilo s ponosom. Jedan antifašista rekao je u intervjuu čak da je „legitimno ubiti čoveka ukoliko taj čovek smeta ostvarenju ideje besklasnog društva i društva opšte jednakosti bez granica u celom svetu“. A kad tako široko postavite jedan ideal, svako može da mu bude smetnja, i to znači da je političko ubistvo praktično legitimno.

Šta se događa s Antifašističkom akcijom posle dolaska Hitlera na vlast, kada je zabranjena zajedno sa KPN?
Antifašizam se tada „seli“ iz Nemačke i postaje aktuelan u Španiji, s tim što komunisti menjaju strategiju i kroz Narodni front pokušavaju da pod maskom neodređenog antifašizma proguraju staljinizam i boljševizam, koristeći pri tome naivne elemente građanske levice. Situacija se ponovo promenila 1939. kada SSSR sklapa pakt s Hitlerom i u periodu od 1939. do napada na Sovjetski Savez antifašisti, praktično, ne preduzimaju ništa protiv istorijskog fašizma. Naprotiv, u Francuskoj aktivno ometaju ratne napore sopstvene zemlje. Već 1944. ponovo se javljaju antifašističke grupe i antifašizam postaje zvanična ideologija Istočne Nemačke. Posle rata javljaju se različite nasilne grupe koje su preteče današnjih Antifa organizacija, na primer Grupa 43 ili Grupa 62 u Velikoj Britaniji, a koje sve imaju za cilj obračunavanje sa onim što oni zovu fašizmom, odnosno sa desnicom i sa svima koji ne prihvataju njihovu levu, ekstremističku ideologiju. Tačnije, pojam fašizma se toliko rasteže da sve grupe i sva ideologija, sve što je nacionalno, tradicionalno, sve što je desno, pa čak i sve što je liberalno, biva uvršćeno u kategoriju fašizma. Današnji Antifa, koji pokušava da se nadoveže na ove istorijske tradicije, zapravo nastaje u Nemačkoj već 1960-ih godina, pomeranjem onog antitotalitarnog konsenzusa koji je tada postojao ka antifašističkom konsenzusu, a konačno se uobličuje 1980-ih godina s tim što pripadnici ovih grupa posle slabljenja komunizma više nisu vezani za određene komunističke partije – bilo staljinističke, bilo maoističke, nego za grupe autonomnih koje hvataju vezu sa različitim političkim strankama ili organizacijama, na primer sa Zelenima, čiji je pripadnik u mladosti bio Joška Fišer kao deo te ekstremno levičarske scene, kao i filozof Danijel Kol-Bendit. Ovaj današnji Antifa utemeljen je, dakle, osamdesetih i sve do danas možemo da pratimo iste obrasce ponašanja i u ideološkom smislu i u smislu konkretnih akcija.
Svedoci smo da se Antifa sa svoga izvora u Evropi proširila i na Ameriku, gde je posebno angažovana u kampanji protiv Trampa, i da se pojavljuje gde god se za to pokaže potreba.
Antifa ili, preciznije, levi ekstremizam je globalni fenomen koji i u Americi postoji odranije. Tamo su slične grupe nastale takođe 80-ih godina kroz tzv. antirasističku akciju. Način delovanja je ako ne isti a ono veoma sličan onome što vidimo u Evropi pod imenom Antifa. Takođe, levi ekstremizam se povezuje na globalnom planu, tako da demonstracije u Sijetlu 1999, ili u Hamburgu, ili one u Đenovi mnogo liče jedne na druge. S tim što sada, povodom izbora u Americi i kampanje protiv Trampa, ove grupe otvoreno nastupaju pod imenom Antifa i odgovorne su za mnoga dela direktnog nasilja prema političkim protivnicima. Primer za to su neredi u Šarlotsvilu, u koje su bili umešani i neredi na Berkliju kada je Majlo Janopulos bio sprečen da govori. Grupe pod imenom Antifa već više godina deluju i u Americi, uz prećutnu podršku pojedinih „progresivnih intelektualaca“ i Demokratske stranke.

MULTIKULTURALIZAM NIJE MRTAV Multikulturalizam je još jedna stvar koja nipošto ne sme da se dovodi u pitanje. Čak i Merkelova je svojevremeno izjavila da je multikulturalizam propao, međutim, multikulturalistička ideologija se i dalje sprovodi. Antifa grupe mogu da posluže kao batina za zatiranje svakog mišljenja koje se razlikuje od tog dominantnog, odnosno svakoga ko će dovoditi u pitanje multikulturalizam, politiku otvorenih granica, razaranje porodice, politiku uvođenja seksualnog vaspitanja za decu u vrtićima i školama. Svako takav može da dođe pod udar ekstremnih levičara na razne načine. Kolega Slobodan Radosavljević je rekao da je antifašizam poslednje utočište hulja. Jer ako sebe proglasite antifašistom, time možete da opravdate svako nepočinstvo.

Imaju li Antifa grupe sličnosti s načinom na koji deluju anarhisti?
Antifa grupe su mahom anarhističke, ali to skrivaju pod pojmom antifašizma kako bi se legitimizovale, opravdale i stekle društvenu prihvatljivost. One se koriste logikom da je dvostruka negacija jednaka afirmaciji i da protiv antifašizma mogu da budu samo fašisti. To, naravno, u njihovom slučaju ne važi, jer kada se pojam fašizma proširi preko svih granica, to dobija sasvim druge oblike. Inače, Antifa grupe od 1980-ih godina primenjuju neke taktike anarhista kao što je „blek blok“ ili obavezno jednoobrazno oblačenje u crno i nošenje maski kako policija ne bi mogla da im utvrdi identitet. To znači da oni na skupove dolaze unapred spremni za sukobe do kojih će doći.
U kojoj meri se ideologija antifašista primenjuje u praksi na globalnom nivou?
Zahvaljujući svom deklarativnom antifašizmu, ljudi iz Antifa grupa su uspeli da dođu do značajnih društvenih pozicija. Tako je dobar deo njihovih bivših članova sada u poziciji da kreira politiku, ali i vladajuću klimu mišljenja danas, tzv. mejnstrim. Već sam, kao primere, pomenuo Jošku Fišera i Danijela Kol-Bendita i njihove veze s partijama Zelenih ili socijaldemokratama u Nemačkoj. Te grupe su finansirane od strane partijskih fondacija, ali i od države. Preko navodne borbe protiv desnice, koja obuhvata borbu protiv ekstremista ali i protiv desnice kao takve, javna, budžetska sredstva se preraspodeljuju na projekte Antifa grupa. I dosad je u Bundestagu već bilo reči o tome – jedna poslanica Zelenih i jedna poslanica Partije levice su već govorile o tome da država treba redovno da finansira Antifa kao deo civilnog društva i kao borce za demokratiju.

NAPADI NA POLICIJU DEO RITUALA Antifa obuhvata mnoštvo lokalnih grupa između kojih postoji odlična koordinacija. To se videlo na nasilnim skupovima npr. u Đenovi i Hamburgu, gde su među uhapšenim demonstrantima bili i stranci. Dakle, imaju mogućnost umrežavanja, internacionalnog povezivanja, dolaženja na skupove i demonstracije, pri čemu ritualno napadaju policiju. Meta Antifa nisu samo skinhedi ili desni ekstremisti, nego svi policajci, svi državni službenici i svi oni kojima se na teret stavlja da su u službi kapitala. Najviše pripadnika Antifa, posebno u Nemačkoj, odbija da radi i živi od socijalne pomoći koju im isplaćuje država. Od 1980-ih godina levi ekstremisti su povezani s pokretima za zauzimanje napuštenih zgrada i kuća, gde se stvaraju zone u kojima država nema moć da ostvaruje zakon i te zone se zatim polako šire. Antifašisti tako podrivaju ideju da jedino država ima legitimno pravo primene fizičke sile na određenoj teritoriji, i na taj način delegitimišu državu.

Kako Antifa deluje u Srbiji?
Ako se uporedi s Nemačkom, na primer, onda Antifa u Srbiji nije previše eksponirana. Naravno, i u Srbiji postoje takve grupe čije aktivnosti su takođe imale institucionalnu podršku, kao i pomoć pojedinih fondacija, na primer fondacije Roza Luksemburg koja je bliska nemačkoj partiji Levica (Die Linke).
Imajući u vidu da se Antifa delatnici izjašnjavaju kao ekstremni levičari, zar nije neobično da ih nema u borbi za radnička prava koja se usled nezapamćene ekonomske krize razbuktava u mnogim zemljama sveta?
Uslovno rečeno, postoji podela na staru i novu levicu. Stara levica iz 19. i sa početka 20. veka je izgubila na snazi, a u međuvremenu je sa studentskom pobunom 1968. na scenu stupila tzv. nova levica koja ne insistira toliko na pravima radnika, ali se može smatrati da je njena osnovna ideja i dalje opšta jednakost, besklasno društvo, globalno društvo bez država i nacija. Tako da to jeste levica, ali ne ona koju smo znali iz ranijeg vremena. Vezano za današnju, novu levicu Boto Štraus je rekao da ona nije toliko vođena ljubavlju prema stranom, koliko besom prema sopstvenom! I to je prilično tačno. To je patologija koja je u Evropi već odavno uzela maha. Takođe, važno je istaći da je još od 1990-ih godina upozoravano na savez kulturne levice i globalističke privrede, jer današnji predstavnici kapitalizma u velikim međunarodnim koncernima, kao što su Gugl, Amazon, Tviter i drugi, ne stoje na desnici nego na levici i podržavaju kulturnu agendu čak ekstremne levice kao što su Antifa grupe.

HRIŠĆANSTVO ETIKETA ZA SVE ILI NIŠTA Joška Fišer je s pozicije Antifa stigao do ministra inostranih poslova Nemačke, što govori o prohodnosti levice ka medijima, strankama, uticajnim fondacijama, univerzitetima. Momci koji su socijalizovani u tom miljeu na kraju su našli svoje mesto u onom što je mejnstrim i gde se kreira društvena klima, jer su imali veze s levim krilom stranke Zelenih. Posle ovih izbora CDU će, najverovatnije, napraviti dosad nezamislivu koaliciju sa Zelenima što je u Austriji već na delu. Klatno na svetskoj političkoj sceni toliko se pomerilo ulevo da su sve tradicionalne, građanske, hrišćanske vrednosti dovedene u pitanje. Pragmatizam i konformizam u CDU zarad trenutnog političkog uspeha ideologiju gura u drugi plan, i pitanje je šta je u CDU hrišćansko ili građansko, i šta je moglo da natera stranku da glasa za legalizaciju istopolnih brakova. Da li je to hrišćanstvo ispražnjeno od svakog sadržaja i može li da se koristi kao etiketa za sve ili ništa?

U Frankfurtu su 1990-ih održane demonstracije pod nazivom „Nikad više Nemačka“, na kojima je bilo oko 20 hiljada članova Antifa. Kako objašnjavate da Nemci protestuju protiv svoje države?
Iako Antifa nema centralizovanu komandu, na tom skupu u Frankfurtu se pojavilo dvadesetak hiljada antifašista. Demonstracije je organizovao deo ekstremne levice koji se tada i danas naziva anti-Nemcima, a takođe pripada Antifa sceni. Njihova ideja je da nemačka nacija ne treba da postoji, odnosno da treba da se rastvori u multikulturalnom društvu. Za vreme dok je Jirgen Elzeser, koji je sada na desnici, bio deo te scene, on je to napisao u svom časopisu „Konkret“. Ista grupa anti-Nemaca je 1995. organizovala kontrademonstracije u Drezdenu povodom bombardovanja Drezdena, opet pod karakterističnom parolom da britanski komandant koji je bombardovao Drezden treba ponovo to da uradi. Time su jasno dali do znanja da anti-Nemci nemaju nikakve emocije prema žrtvama bombardovanja iz 1945. a ni prema državi. To se uklapa u njihovu ideju ukidanja svih struktura kao potencijalno fašističkih, odnosno koje reprodukuju nasilje, tako da se smatra da je potpuno u redu da nestanu sve nacije, pa čak i njihova. To je jedan oblik mržnje prema sopstvenom.
Tramp je rekao da se Antifa treba označiti kao teroristička organizacija, da li je to realno?
S obzirom na aktuelna događanja u Americi nije lako predvideti šta će se desiti u budućnosti, ali treba imati na umu da terorizam u SAD od 11. septembra 2001. ima posebnu težinu. Činjenica je da neke akcije tih levo-ekstremističkih grupa mogu da se nazovu terorističkim. Na kraju krajeva, postoji duga istorija levog terorizma u Evropi sa Crvenim brigadama, revolucionarnim ćelijama itd. Dakle, za to ima osnova.
Konačno, može li se nekako stati na kraj delovanju grupa koje pod parolom antifašizma zapravo sprovode fašizam?
Mislim da je to vrlo teško sve dok Antifa grupe uživaju podršku struktura koje su na liniji njihove ideologije, odnosno dok dobijaju podršku medija i institucija u koje su se u međuvremenu infiltrirali. Ta saradnja je vidljiva na demonstracijama protiv desnice, gde rame uz rame stoje socijaldemokrate, Zeleni, sindikati i pojedine građanske snage, dok su u prvom redu militantni levi ekstremisti.

[/restrict]