U PERO I U VETAR – Da, i mi smo svet

Moćnici kadikad preteraju u nipodaštavanju slabomoćnih, ospore im osnovna duhovna i građanska svojstva, kao što se to nama desilo u godinama priprema za bombardovanje, pa njihove diplomate, kasnije, muku muče da uspostave mirnodopsko opštenje zasnovano na elementarnom međusobnom poštovanju. Desio se polom, sa produženim posledicama; jedna uvažavana, pa i omiljena zemlja, preko noći je postala omražena država

Ono Vi ste svet, u šta bi da nas uveri predstavništvo najveće planetarne sile u Beogradu, znači, u stvari, I vi ste svet, to jest I vi ste ljudi. Moćnici kadikad preteraju u nipodaštavanju slabomoćnih, ospore im osnovna duhovna i građanska svojstva, kao što se to nama desilo u godinama priprema za bombardovanje, pa njihove diplomate, kasnije, muku muče da uspostave mirnodopsko opštenje zasnovano na elementarnom međusobnom poštovanju. Desio se polom, sa produženim posledicama; jedna uvažavana, pa i omiljena zemlja, preko noći je postala omražena država. Njeni zvaničnici su nam obećavali povratak u kameno doba, zatvaranje u konclogore nacističkog tipa, oteli su nam istorijsku kolevku države, zaprašili nas sa 15 tona oslabljenog uranijuma, i sad to valja izgladiti, zalečiti, a da se ništa od učinjenog ne ispravi i ne promeni. Vi ste svet: evo, primamo vas natrag, u zajednicu srećnih i slobodnih naroda! Poboljšanju pokvarenih odnosa služi i obeležavanje krnjih godišnjica sa polaganjem venaca u Pranjanima, kod Gornjeg Milanovca.
Nadglednik radova na izgradnji vojnog aerodroma, sa kojeg je spaseno preko 500 američkih avijatičara, i organizator evakuacije, bio je Dražin oficir Zvonimir Vučković. On je krajem prošlog veka umro u SAD. Zanimalo me je kako je dočekan u zemlji sa čijom je vojnom silom tako tesno sarađivao, i saznao sam sledeće.
Vučković je, sa ženom, stigao u Obećanu zemlju 1949. Prvu pomoć su mu pružili klasići (drugovi iz Vojne akademije) i dipijevci (displaced persons). Našli su mu jednosoban stan sa zajedničkim kupatilom, i posao u fabrici sa minimalnom zaradom od 75 centi na sat. Dve socijalne radnice su došljacima poklonile mali radio-aparat. Pošto mu je istekao ugovor u prvoj, radio je u drugoj fabrici na pranju alata u otrovnim hemikalijama, od čega su mu, za večerom, izbijale crvene pege po licu. Onda je, opet preko naših ljudi, prešao u jeftiniji, skromniji stan. Naši ljudi su ga upisali na tečaj za tehničke crtače. Ispit je uspešno položio, sa tim poslom je othranio porodicu i dočekao penziju.
Zvonimira Vučkovića sam upoznao osamdesetih godina prošlog veka u Čikagu. Dugo smo razgovarali, o svemu i svačemu. O ovome, što navedoh, nije mi rekao ni jedne jedine reči. Držao se, čini mi se, strogog uputstva Isidore Sekulić: kad dopadne nevolje, srpski oficir treba da zakopča mundir do ispod grla, da trpi i da ćutke umre!
Jaki nemaju običaj da se zahvaljuju slabima. Oni gaze krupnim koracima kroz istoriju, ne pazeći da li će nekoga povrediti. Povremeno upadnu u sopstvenu zamku, i tada pokušavaju da lepom rečju zataškaju ružna dela.

* * *

Što se mora, nije teško. Ovako bi se mogla sažeti životna filozofija junaka izuzetne knjige „Kazivanja iz prve ruke“ (Narodna biblioteka, Užice, 2020). Njen autor Ilija Misailović sačinio je zbornik ispovesti običnih ljudi, pripadnika tzv. ćutljive većine svoga zavičaja, osvetlivši puteve i besputice kojima su se probijali kroz 20. vek. Oglasila se istina za koju instrumenti politike i žurnalistike nisu osetljivi. Misailović je mudri zaljubljenik u rodni kraj i njegove ljude: ne prenaglašava im vrline, niti im, zlobno, nabraja mane, nego ih pušta da kažu sve što imaju. Celo stoleće se, na ovih 500 stranica, za časak oglednulo, blesnuli su vrhovi, zinuli ponori prećutanog, teško recivog, kao i onoga što je opšte poznato, a zapostavljeno i ućutkano. Istini je dato da se pokazuje, a ne da se dokazuje. Nižu se ispovesti dvadesetak seljaka i seljanki, domaćina i domaćica, seoskih učitelja i sveštenika malih crkava, drvoseča i rabadžija, činovnika i harmonikaša, vojnika u četiri rata što su, od 1912. do 1945, iskrvarili ljude i okrvavili zemlju, umnožavajući broj seoskih miraždžika čija su braća ginula u okršajima od Mačkovog kamena do Kajmakčalana.
Na uvodnom mestu je autobiografija službenika iz godina socijalističke izgradnje: pusta običnost, a tako stvarnosna, proživljena, prepoznatljiva, i, začudo, zanimljiva. Seleći se od jedne do druge hidrocentrale u izgradnji, od Potpeći i Kokinog Broda do Đerdapa i severne Afrike, jedan mali čovek, organizator kulturno-zabavnog života za radnike, podseća nas kako je izgledala svakidašnjica u središnjoj, nosećoj matici onoga doba, daleko od kongresnih rezolucija i plenumskih liturgija. Rad, na gradilištima, kao i ovamo, na njivama. „Ništa meni nije bilo teško, ništa, do dana današnjeg“, kaže trudoljubiva seljanka, dok druga otkriva kako je pregrmela godine velike nestašice: „Ja šijem, a mlade sestre uzmem uza se, i one pomažu, i istovremeno uče da rade.“ Rad, i rađanje: jedinstveni proces održavanja i obnavljanja života: „Godina i dijete, kupus u kacu, dijete u bešiku.“ (Svake godine, u jesen, kupus na kiseljenje, i novorođenče u kolevku.) Čovekova delatnost, pogotovo ona na zemlji, poseduje sopstvenu moralnu energiju, održava duhovno zdravlje i uravnoteženo prosuđivanje.
Ono što je posebno okrepljujuće u ovim ispovestima jeste apolitičan pristup bićima i stvarima. Pred nemuštim narodnim sudom svi su ravnopravni, četnici i partizani; taj sud nalazi dobru reč i za ljotićevce, i za nedićevce, pa i za Nemce, uzete pojedinačno. Jedan nemački oficir, lekar, besplatno obilazi bolesne, a drugi, saznavši da je izbeglička porodica iz Mostara ostavila, u napuštenoj kući, nešto skrivenih zlatnika, odlazi na lice mesta, pronalazi novac, i donosi ga, bez naknade, nesrećnoj porodici.
Svi su u pravu donde dok ne pređu sa reči na dela, na političko obračunavanje, odnosno dok ne potegnu oružje. Seljanka iz Kremana spasava život dvojici mladih komunista, ne znajući ko su, šta su, ni zašto ih hajka progoni. Videći ih u škripcu, na brzinu ih obuče u ženske haljine, poveže im glave maramama, tutne im preslice u ruke i tako prevari gonioce. Završi se rat, i spaseni ilegalci, valjda iz nekog komiteta, pošalju kurira sa pitanjem da li je seljanci-spasiteljici nešto potrebno. „Meni ništa ne treba, imam čojeka, imam đecu, što da ih narezujem.“ (Što da ih opterećuje izdacima.)
O onome što se zbivalo od 1941. do 1945. ocena je jednodušna. „Ovaj, drugi rat, veliko je zlo ostavio u narodu“, uzdiše jedan, a drugi ga dopunjava: „Tu su se braća satirala, kum na kuma, komšija na komšiju.“ Usledila je surova odmazda. Osumnjičenima vezuju tegove za mošnice, preostali šumci su se krili sve do završetka Prvog petogodišnjeg plana. Poznati četnički komandant proturio je katanac kroz usne žene-doušnice, da je oduči od dojavljivanja. Popovi su oglašeni za nosioce mraka i uzročnike narodne zatucanosti, iako su, u sektaškoj isključivosti, teško mogli dostići svoje kritičare kojima ni sujeverje nije bilo strano. Seljak, sekretar partijske ćelije, dobija nalog da otkopa grob preminulog člana, četrdeset dana nakon sahrane, pošto je sa njim zakopana i partijska knjižica, a ona ne sme trunuti u pomrčini donjeg sveta… Najveći promašaj u izgradnji socijalističkih odnosa je, svakako, pokušaj uvođenja kolhoza u sredini u kojoj su se mnogi pitali čime se bave doktori i gde je motorna testera predstavljala veliku tehničku novost. U komunu ulaze siromašni i neradnici. Ništa im ne polazi od ruke, i crni luk odbija da nikne. Seljačke radne zadruge će, sredinom pedesetih, iščeznuti kao ružan san.
Nasleđena mržnja između monarhista i pobednika u građanskom ratu raspaljuje se na novom prostoru, unutar vladajuće partije. Visoki državni rukovodilac, u početku izbijanja sukoba sa Moskvom, zatiče u kafani „Skrapež“ Staljinovu sliku na zidu i naređuje kafedžiji da je skloni. Kuda, pita vlasnik kafane. Na tavan, kud znaš. Znači, gore gde je kralj?
U obilju zanimljivih zbivanja i upečatljivih prizora, iskazanih osvežavajućim narodnim jezikom, ističu se muke harmonikaša na proslavama i svadbama. Sviraju, bez prestanka, tri dana i tri noći zaredom, a kad ih počne hvatati san, svadbari ih šamaraju, da nastave veselje. „Razvučem dolapu“, kaže jedan, „ona rezi, nateram je da bruji, pa da cvili, pa da igra.“
Suočeni sa sadašnjim neveselim stanjem u seoskoj sredini, ponekad nam se čini da je sve otišlo dođavola. A eto, knjiga Ilije Misailovića, podsećajući nas na živorodnu osnovu rodnog tla i podneblja, uliva izvesnu nadu. Mora da ove klice i dalje negde, u tamnim dubinama narodne zajednice, i danas klijaju.