Dve realne priče o dobru i zlu

TV serije mama i tata se igraju rata i Klan

Da li su pozitivne lekcije iz svakodnevnog života prisutne u kadrovima serije Mama i tata se igraju rata makar malo prevagnule na vagi dobra i zla na stranu dobra prilikom poređenja s mrakom Klana? Pitanje koje se nameće posle gledanja ovih naizgled baš ni po čemu sličnih serija koje videsmo na izmaku godine. Pitanje koje većina u svakodnevnom životu nikada ne postavlja. Podrazumeva se da smo svi za dobro!

Možda se ponekad zapitate kakav je svet koji vas okružuje. Koji živite svaki dan. Ko su ljudi oko vas. Kako oni žive. Možda i ne. Uostalom, za one koji ne misle ili ne žele da misle, umesto njih to čini, recimo, televizija. Mada ima i drugih mislilaca umesto vaše glave. Uostalom, svi oblici kulture, posebno ove današnje, za masovnu potrošnju, upravo to čine. Zapravo, jedan od primarnih ciljeva proizvoda kulture je da vam kao na tacni donesu druge vama nepoznate i često potpuno nedostupne svetove. Nekad, doduše, pokažu i taj vaš. Kao u ogledalu. Nateraju vas da se suočite s osobama koje neverovatno liče na vas. U nekom tom sučeljavanju, kao dve krajnosti, nametnule su se i dve domaće televizijske serije koje vrlo životno, za sve nas prepoznatljivo, govore o vremenu i ljudima današnjim, o njihovim sudbinama i njihovim svetovima koji mogu ponekad da se umešaju i u vaš svet. Da vas nateraju da ih s njima ili protiv njih živite. Serije Mama i tata se igraju rata i Klan koje smo gledali na izmaku godine su kao dve strane jednog novčića, jedna dobra, druga loša. Kao dva pola, plus i minus. Obe serije, svaka na svoj način, govore o vrlo prepoznatljivim ljudima iz svakodnevnog života i obe se, opet svaka svojim pristupom, bave aktuelnim i bolnim socijalno-porodičnim problemima. I veoma su realistične i aktuelne. Bez konzumersko-jeftine nadgradnje. U slučaju Mama i tata se igraju rata na duhoviti i emotivni način govore o do te mere prisutnom problemu razaranja porodice da je danas čudnije kada brakovi opstanu u nekom svom normalnom, dugotrajnom i skladnom životnom toku nego kada, sve češće na samom početku, budu razoreni. Kod Klana, međutim, vidimo proizvod takvog društva, posledicu. To je svet u kome posle razaranja porodice uzori postaju kriminalci i svet koji oni grade, on je isključivo negativan, apokaliptičan, primitivan, nasilan, besmislen, bez ikakve perspektive. Dakle, oba ta sveta, sa svim nijansama između, postoje među nama, na beogradskom asfaltu, kao i u svim ostalim betonskim džunglama ove zemlje.

Mama i tata se igraju rata

Povremeno vrlo potresni, veoma emotivni, ali i vrlo duhoviti svet serije Mama i tata se igraju rata, kojom je popularni glumac Gordan Kičić debitovao kao režiser, a osim tumača glavne uloge bio je i producent i koautor scenarija, predstavlja, dakle, neku vrstu pozitivne strane u sučeljavanju ove dve serije. Međutim, u posmatranju uzroka i posledice ova se serija može postaviti i kao onaj prvi, razorni, korak u uzročno-posledičnom nizu sunovrata potomaka razorene porodice, a koje, nažalost, sve češće, vrbuje kriminal čiji je svet predmet Klana. Mama i tata se igraju rata je razrada vrlo koncizne i ništa manje interesantne radnje filma Realna priča koji je bio u bioskopima krajem 2019. godine. Film o ne baš uspešnom glumcu koji osim poslovnog doživljava i porodični krah kada mu žena saopštava da želi da se razvede, a onda se oboje suočavaju s nesrećom njihove male ćerke koja odbija da govori, i, naravno, borbom oko nje, postao je serija, ali ne na uobičajeni način, od „restlova“ koji su ostali od filma, pa izbačeni u montaži, već se na razradi serije zaista radilo i to paralelno s filmom, a onda i naknadno. Taj drugi deo serije režirao je Vlada Tagić, poznat po radu na izuzetnoj seriji Jutro će promeniti sve i taj se njegov doprinos pozitivno prepoznaje i oseća u svakoj sceni. Savremeni beogradski prizori i kao u Jutru maštovito odabrane lokacije Beograda učinili su veliku uslugu vizuelnoj nadgradnji serije. A priča je dobila dodatne likove u odnosu na film i s njima još prizora koje prepoznajemo iz naše svakodnevice. Humor i melanholija, životni izazovi i odluke koje menjaju sve, sukobi i pomirenja, razdori porodični s teškim dramama i posledicama, nada u bolje sutra, sve je to sastavni deo tkiva serije Mama i tata se igraju rata, koja je na pozitivni i emotivni način obeležila televizijsku igranu ponudu protekle jeseni.

Klan

Teško, međutim, nešto slično može da se kaže za Klan. Da, postoji isti trud na dosezanju realističnosti i priče i likova. Zapravo Klan se vidno oslanja na duh vremena i krimi-likove iz perioda „vidimo se u čitulji“ (ako su to vreme i taj duh uopšte napustili naše ulice). Mnoge su priče slične i očigledno inspirisane stvarnim i brojnim poznatim likovima s druge strane zakona. Povremeno, zapravo, i previše. Vrlo je jasno ko su bili uzori, pa čak su i neke njihove akcije (preuzimanje fudbalskog kluba, recimo, ili kidnapovanje fudbalera) prisutne. Priča je to o podzemlju beogradskom čija je ovde metafora „karijera“ jednog klana koji u vrtlogu kriminalno-političkih igara moćnika iz senke, onih iz raznih službi i onih iz krimi-sfere, postaje veoma opasna banditska ekipa ogrezla u svaku vrstu zla. Priča koja se decenijama do najsitnijih detalja stalno iznova odvija na asfaltu ovog grada, kao matrica zla, od zamamnog ulaska u svet lako stečenog bogatstva do brzog sunovrata i tragičnog kraja. Autor serije Slobodan Skerlić je, doduše, već snimio kultni film s gotovo istim sadržajem, Do koske, proslavivši sebe i beogradsko podzemlje devedesetih godina. Tužno je da je Skerlić, eto, skoro četvrt veka kasnije na istoj autorskoj poziciji i s pričom koja se suštinski uopšte nije promenila iako se formalno u zemlji i ovom gradu skoro sve izmenilo i to u više navrata. A zapravo i nije. To što je nastao Klan najbolji je dokaz da je „sve isto, samo njega nema“. Ili „njih“, iz „onog vremena“. Skerlićeva nova banditska družina, klan, ekipa, firma, kako god, ponovila je izgleda nepromenljivu i svuda prisutnu priču podzemlja. Naš je ovo „odgovor“ na čuvene italijanske ultra-noar serije Subura i Gomora. I to što se sve, u svim sredinama, po istim pravilima i po istom sistemu neprestano vrti ukrug, konstantno se snabdevajući iz materijalne, duhovne i intelektualne bede novim vojnicima zla, potresna je i tužna istina s kojom smo i mi suočeni. Skerlić je u komentarima na svoj novi rad tvrdio kako njegova serija ne koketira s kriminalom i nema namere da ga glorifikuje, a upravo to čini. Poslednje scene ove prve sezone (svakako takve i zato što se ostavlja motivacija za traženje druge sezone) i te kako su glorifikovanje „atraktivnog“ života uspešnih kriminalaca koji pijani od uspeha, alkohola, droga i ulične važnosti u sopstvenim očima, ogrezli u krvi i zločinima svih vrsta, u klubu slave svoju pobedu, navodne ljubavne veze, čak i bračne i predstojeći porodični život, okruženi „klanom“ koji im je zamenio sve što inače čini život normalnog poštenog čoveka. U toku serije su novi kandidati za ovakav životni „uspeh“ mogli da nauče i kako se kradu kola, ali i kako se uklanjaju tragovi posle izvršenog zločina, kako se efikasno muče protivnici odlučni da ćute, kako se eliminiše konkurencija i mnogo drugih vrlo korisnih mafijaških saveta za uspeh u tom svetu. Kao da gledate jutjub tutorijal!

Sučeljavanje

I, na kraju, nameće se pitanje šta je od ovoga bilo zanimljivije gledaocima. U čemu su se bolje našli, prepoznali, šta im je isprovociralo maštu ili bar malo uzdrmalo stavove o svetu u kome grade svoje živote? Šta je od ovoga važnije videti i znati? Da li su pozitivne lekcije iz svakodnevnog života prisutne u kadrovima serije Mama i tata se igraju rata makar malo prevagnule na vagi dobra i zla na stranu dobra prilikom poređenja s mrakom Klana? Mrakom koji ne treba ignorisati ni gurati pod tepih već o njemu otvoreno ali kritički govoriti. Mrakom koji svakoga od nas, njihovih stalno prisutnih potencijalnih žrtava, preti da proguta. Mrakom korumpirane države i njenih institucija, mrakom pobedničkog zla čiji su pipci svuda oko nas, mrakom bede, mrakom… Da, sve je to u Skerlićevom Klanu. Da li je koketirao s tim zlom ili ne manje je važno od tužne činjenice da mi, celo ovo naše društvo, manje ili više, previše dugo koketiramo s njim. Postojanje ove serije, a to je najvažnije u svakom negativnom kontekstu, neće promeniti ništa nabolje. Baš ništa. Daleko je verovatnije da će poslužiti kao inspiracija novim generacijama mafijaških kadeta opijenih glamurom podzemlja kojima su upravo ovakve serije i filmovi uzor i podstrek da iskoriste priliku za otpočinjanje kriminalne karijere.