Zašto sam skeptik?

Da li optužujući pojedinca, odnosno individuu za stanje svoje bolesti epidemiologija postaje duboko prožeta moralnim negativnim stavom prema adresatima svoje poruke?

Najveća prepreka zdravog razuma svakoj pravnoobavezujućoj vakcinaciji jeste priroda odnosa koji postoji u zdravstvenoj delatnosti. Odnos pacijenta i zdravstvenog osoblja je uvek i iznad svega bio i ostao odnos poverenja. Kao što se ne ispovedamo kod sveštenika koji ispriča naše grehe pred celom parohijom, ili ne angažujemo advokata koji iznese stanje našeg slučaja protivnoj strani u sporu, tako se ne lečimo kod lekara kome ne verujemo. Da li je moguće stvoriti i održavati odnos poverenja pod pretnjom kaznene prinude? Odgovor se sam nameće: niti jedna savest se nije oslobodila na silu, kaže u nastavku razgovora za „Pečat“ Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, takođe i šef Katedre za krivično pravo i dekan ovog fakulteta.

Znači, pitanje poverenja određuje vaš odnos prema pravno obavezujućoj vakcinaciji?
Da. Ukoliko su namere vlasti u kampanji vakcinacije čestite i najbolje (strah me i da pomislim nešto drugo!), tada je osnovni razlog koji uzrokuje nedovoljno poverenje stanovništva prema ovoj zdravstvenoj meri manjkava ili nepostojeća kampanja zdravstvene komunikacije s građanima. Naime, u strukturi građana nalazi se vrlo malo ekstremnih zagovornika vakcinacije koji će uvek i pod svakim okolnostima zavrnuti rukav, i jednako tako malo ekstremnih protivnika svake vakcinacije. Najveći deo stanovništva spada u kategoriju koju ozbiljna nauka naziva, kako smo već rekli, skeptici. To su ljudi u potpunosti svesni civilizacijskog iskoraka koji izum vakcinacije predstavlja na polju narodnog (i njihovog sopstvenog) zdravlja. S druge strane, oni su isto tako svesni da nijedan izum nije savršen, da ima svoje manjkavosti, da svaka nova tehnologija ima svoje „dečje bolesti“ i, na kraju, da može da se zloupotrebi. Uzmimo npr. tehnologiju atomske fisije: ona nam je dala i atomsku energiju, ali i atomsku bombu. Možda najbolji primer je nova CRISPR tehnologija, odnosno tehnologija tzv. genetskih makaza. Ona će nam u budućnosti omogućiti da se genetskim inženjeringom lečimo, možda i od većine bolesti, ali istovremeno i da naručujemo potomstvo (tzv. dizajnirane superbebe) s tačno određenim karakteristikama (ova tehnologija ima potencijal da bude nešto najopasnije što nam se desilo od izuma točka jer stvaranje društva po Hakslijevom modelu čini sasvim mogućim).[restrict] Koja struja ima prevagu kad se ovakve teme razmatraju i kad se oblikuje javno mnjenje?
Najveći deo su pomenuti skeptici. U pitanju je običan svet, umerenih životnih i vrednosnih stavova, svet koji nema problem s vakcinacijom već konkretno određenom vakcinom. Kada je u pitanju tačno određena vakcina i njen sadržaj, kvalitet i bezbednost, ovi ljudi imaju tačno određena pitanja (npr. zašto se u jednoj istoj vakcini kada se ona proizvodi za tržište Trećeg sveta kao konzervans koristi tiomersal, a kad se proizvodi za zapadno tržište – ne), nedoumice, sumnje, nejasnoće, strepnje itd. Niti ovoj našoj niti bilo kojoj drugoj vlasti na ovom svetu prilikom komunikacije sa skepticima, a ponavljam to je najveći deo naroda, ne treba kazna, dovoljni su odgovori. Ali ne bilo koji odgovori već odgovori na pitanja koja su oni postavili. Ako se prema ovim ljudima postavi potcenjivački, kao da su glupi, i komunicira se s njima putem odgovora na pitanja koja oni nisu postavili, dobiće se još dublja sumnja i skepsa. Ako se prema njima postavi nadmeno, s pozicije sile, i komunicira kaznom, reakcija koja se dobija nije prihvatanje vakcine već upravo suprotno – odbijanje, jer kazna uništava poverenje i razvija sumnju koja prerasta u opravdani otpor.
Sada, kada bi trebalo sve snage usredsrediti na uspostavljanje tog srušenog poverenja jednom širokom kampanjom razumne, odmerene i staložene zdravstvene, a ne kaznene komunikacije s građanima, ona se preskače i ponovo se pokušava na brzinu rešiti problem oboljenja koje će, sada je to sasvim izvesno, postati naš trajni saputnik.
Apel protiv obavezne vakcinacije koji ste potpisali tvrdi da epidemije nisu samo zdravstveni fenomen?
Razumna epidemiologija, lišena burnih emocija i erupcija vašarske rečitosti, vrlo dobro zna da je svaka epidemija, a naročito ona novih i nepoznatih bolesti, u prvom redu politički, zatim društveni i privredni, pa tek onda zdravstveni fenomen. Naše zdravstvene vlasti u svom neznanju gube iz vida (ili namerno zanemaruju) jednu vrlo važnu i elementarnu postavku izvorne epidemiologije. Naime, epidemiologija je stvorena početkom 19. veka kao naglo nabujala mešavina medicine, statistike kao prirodne nauke (ona je grana matematike) i različitih društvenih nauka. Izvorna epidemiologija je tako ravnopravno operisala koliko sa socijalnim, toliko i s prirodnim činiocima rizika nastajanja bolesti. Stoga je svoje mere i mehanizme razvila kao složena ustrojstva koja i s društvenog i s biološkog stanovišta objašnjavaju pojavu i kretanje bolesti, ali i deluju na nju. Ovakva izgradnja epidemiologije posledično se razvila u različite mere socijalne, zdravstvene, privredne ili razvojne politike države usmerene ka suzbijanju ili sprečavanju bolesti. Polovinom 20. veka dolazi do nagle promene u epidemiologiji. Glavni uzroci smrti više nisu bile zarazne već nezarazne, tzv. neprenosive bolesti. U toj meri su i postojeći obrasci epidemiologije zahtevali inoviranje. Ona je morala da središte svoje pažnje usmeri s društva – kroz koje se prenosila zarazna bolest s jednog čoveka na drugog – na pojedinca, jer nadmoćne bolesti više nisu prelazne, odnosno zarazne. Tako je izgradila nove obrasce poimanja bolesti koji su naglasak stavljali na tzv. lične činioce rizika koji su bili dovođeni u vezu s ponašanjem pojedinca, a ne s klasičnim društvenim ili biološkim činiocima bolesti. Tako su tzv. društvena i tzv. molekularna epidemiologija ustupile mesto tzv. epidemiologiji individualnog rizika, a postupak u kojem je do toga došlo je zbog isključivosti i žustrine u načinu iznošenja stavova u nauci nazvan epidemiološki ratovi. Epidemiologija individualnog rizika, koja je postala nadmoćni oblik epidemiologije kako su neprenosive bolesti postale učestalije od prenosivih, lakše je istrpela molekularnu epidemiologiju u svom prisustvu zato što obe stavljaju naglasak u objašnjenju nastajanja bolesti na individualne činioce iste.
A šta ako u tom ludilu, po rečima Šekspirovog Polonija, ima metode?
Dozvoljavam mogućnost da u Srbiji ipak nije u pitanju neznanje već je pravi uzrok ove zvanične pojednostavljene epidemiologije taj što je priznavanje društvenih činilaca bolesti oduvek pratilo sa sobom kao posledicu skupe mere socijalne, zdravstvene, radne, privredne i uopšte razvojne politike jednog društva. U njihovom prisustvu rešenja farmakološke industrije (lekovi i vakcine) po prirodi stvari padaju u drugi plan. Jedan uprošćen i sveden narativ pojave bolesti koji je u srži epidemiologije individualnog rizika („tvoj način života vodi kovidu, ko ti je kriv što ideš u kafanu, tržni centar, na zimovanje, ne vežbaš, ne hraniš se zdravo…“) ili molekularne biologije („tvoji geni stvaraju sklonost ka kovidu, ko ti je kriv što si se rodio sklon kardiovaskularnim oboljenjima, trombozi, gojaznosti…“) onemogućava raspravu o širokim društveno-političkim i ekonomskim faktorima rizika obolevanja. Kao takva, savremena srpska epidemiologija je veoma podobna za zloupotrebu od strane onih kojima nije u interesu da se u društvu bilo šta menja, ali im je istovremeno u interesu da se prodaju lekovi ili vakcine. Što jednostavnije objašnjenje bolesti, to se manje resursa ulaže u ophođenje s njom i manje ima potrebe za promenom društvenog ustrojstva u kome živimo a koje, čineći nas nejednakim, u stvari jeste pravi faktor objašnjenja bolesti. Ovako izgrađena epidemiologija optužujući pojedinca, odnosno individuu za stanje svoje bolesti je duboko prožeta jednim moralnim negativnim stavom prema adresatima poruke. Ona tako stvara nove parije u društvu: pušače, alkoholomane, one koji se upuštaju u nezaštićen polni odnos, vozače koji nisu vezani, motocikliste koji ne nose kacige, fizički neaktivne, gojazne, veseljake i bećare i uopšte rečeno sve druge koji su načinom života „sumnjivi“. U ove sumnjive ličnosti srpske vlasti, svrstavajući se u epidemiološkim ratovima na jednu stranu i prihvatajući bezrezervno njene moralizirajuće argumente, ubrajaju sad jednu novu vrstu parija u srpskom društvu – nevakcinisane – prenebregavajući da su obrasci epidemiologije individualnog rizika stvoreni za neprenosive bolesti, a ne zarazne kao što je kovid-19! Onome kome ovo nije jasno postavljam retoričko pitanje: kako je moguće da u SAD danas nema tuberkuloze, jednako kao i u Evropi, ali tamo nikad nije aplicirana BCG vakcina?
Formirana je, dakle, ideologija „krivice nevakcinisanih“.
Zanimljivo je da u toj novoj i izopačenoj srpskoj epidemiologiji individualnog rizika nevakcinisani nisu krivi samo za svoju bolest. Krivicu nevakcinisanih ona uzdiže na jednu novu moralnu ravan: odjednom su krivi i za tuđe bolesti, kao da je nevakcinisan čovek automatski bolestan i zarazan! Međutim, takva moralna poruka, koja osuđuje jedne ljude za posledice i stanje u životu drugih ljudi, u stvari je daleko od klasične etike. Stvarajući pravilo po kojem nekim ljudima (nevakcinisanim) može da se uskrati mogućnost da odluče šta će raditi sa svojim telom zato što je to navodno „u opštem interesu“, kreirana je jedna krajnje utilitaristička bioetika u srpskoj politici javnog zdravlja. Ona će po prirodi stvari doći u sukob s običnom ljudskom etikom, što se da videti u veoma žustroj javnoj raspravi oko obavezne vakcinacije koja ne jenjava. Tako je bivši ministar prosvete svojevremeno poručio nevakcinisanim đacima da neće moći u školu, a njihovim roditeljima da će im oduzimati decu. Srpski predsednik je pre nekoliko dana onima koji „neće vakcinu“ poručio da pošteno kažu „da neće ni krevet“ u bolnici. Filozofija kao nauka kojoj pripada pojam etike je ovaj obračun odavno predvidela. Fuko je kao ključni problem ove raspre prepoznao opasnost diskriminacije onih koji nisu u stanju da ispune visoke zahteve koje obrasci te utilitarističke bioetike postavljaju za ravnopravan položaj u društvu. U ovom slučaju to je popunjen vakcinacioni karton. Ko ga nema, manje je čovek.[/restrict]