ZAMJATINOVO PROROČANSTVO

Najava Međunarodne svetske avio-transportne asocijacije (IATA) da ubrzano radi na razvoju digitalnog kovid-pasoša bez kojeg se neće moći leteti avionom, kao i najava pojedinih vlada da neće dozvoliti ulazak u svoju zemlju licima koja nemaju potvrdu da su vakcinisana protiv korone, ponovo su aktuelizovale pitanje ljudskih sloboda i težnji određenih društvenih struktura da te slobode ograniče

Sopštenju IATA, kovid-pasoš će sadržati informacije o testiranju i vakcinisanju putnika, što će sve morati da bude ispraćeno odgovarajućim sertifikatima laboratorija, putničkih agencija i državnih organa. „Testiranje je prvi ključ za omogućavanje međunarodnog putovanja bez karantinskih mera. Drugi ključ je globalna informaciona infrastruktura potrebna za sigurno upravljanje, deljenje i verifikaciju podataka testiranja koji se podudaraju sa identitetima putnika u skladu sa zahtevima graničnih kontrola“, izjavio je nedavno izvršni direktor IATA Aleksandr de Žinijak. Ovakvu najavu je pozdravila nekolicina velikih avio-kompanija među kojima i australijski „Kvantas“, koji već saopštio da radi na promeni svojih uslova putovanja kako bi uveli mogućnost da ne odobre letove licima koja nemaju kovid-pasoš.[restrict] Ideja o uvođenju kovid-pasoša, kao dokaza da lice suštinski nije prenosilac virusa korona, pojavila se ubrzo nakon proglašenja pandemije kada su pojedine vlade izašle s predlogom da bi kao meru suzbijanja širenja virusa korona trebalo uvesti određene sertifikate koji bi omogućavali nesmetana putovanja samo njihovim imaocima. Međutim, takvu ideju poljuljala je tada Svetska zdravstvena organizacija, iznoseći stav da „ne postoji naučno utemeljenje da ljudi koji su se oporavili od kovida 19 i poseduju antitela, samim tim da su zaštićeni od ponovne infekcije“. Težnju o uvođenju kovid-pasoša ponovo je podgrejala pojava vakcina, koje su već počele da se primenjuju na ljudima u prvim nedeljama decembra. S tim u vezi, simptomatičan je i stav SZO, koja je, iako ne zagovara uvođenje kovid-pasoša i „ne preporučuje pasoše o imunizaciji, kao i potvrdu o testiranju, kao meru sprečavanja širenja virusa preko granica“, još u oktobru ove godine potpisala memorandum o saradnji s Estonijom u cilju razvoja sertifikata o vakcinaciji, tzv. „pametne žute karte“.
Na sve to se nadovezao i kineski predsednik Si Đinping svojom idejom iznetom na nedavnom onlajn-forumu Grupe 20, čiji je nominalni domaćin bila Saudijska Arabija, kada je pozvao lidere najmoćnijih zemalja sveta da „moraju dalje uskladiti politike i standarde i uspostaviti ’brze staze’ kako bi olakšali uredan protok ljudi“, tako što će biti uspostavljen „globalni mehanizam“ kontrole putem kju-ar kodova. Ne ulazeći detaljnije u sam koncept kako bi ti kodovi u praksi zaista funkcionisali, Si je napomenuo kako bi se ti „kodovi mogli koristiti za prepoznavanje zdravstvenih uverenja zasnovanih na rezultatima testa nukleinske kiseline“, tj. na rezultatima DNK analiza.
GLOBALNI PANOPTIKUM Dakle, očigledno je da uveliko postoje određeni napori u pravcu pripremanja infrastrukture za uvođenje obaveze posedovanja kovid-pasoša, a samim tim i posredno obaveze vakcinacije, što može predstavljati epohalni udarac na dosadašnji koncept ljudskih sloboda i prava na život, slobodu kretanja, slobodnog izbora metode lečenja, prava na poverljivost zdravstvenog stanja i svih drugih prava, zagarantovanih kako ustavima i zakonima suverenih država, tako i brojnim međunarodnim konvencijama i sporazumima.
Ovakve najave postepene „digitalizacije“ čovečanstva i stvaranja jednog globalnog elektronskog sela, uzburkale su duhove prošlosti i podsetile na slike postapokaliptičnih društava opisanih u futurističkim romanima iz 20. veka. Tako izgleda da virus korona može poslužiti kao katalizator i izvanredan povod za promenu do sada postojećih obrazaca ljudskog ponašanja na globalnom nivou. Na taj način, virus o kojem se još malo zna, po priznanju mnogih relevantnih svetskih epidemiologa, može doprineti ostvarenju iskonskih istorijskih težnji svih predstavnika „tajnih koridora moći“, o totalnoj kontroli društva i socijalnom inženjeringu, kakav nije viđen u ljudskoj istoriji. Ono o čemu je u 17. veku pisao Džeremi Bentam, britanski filozof i utemeljivač škole „utilitarizma“, opisujući instituciju zatvorenog tipa, pod imenom „Panoptikum“, u kojoj su zatvorenici, zahvaljujući sferičnoj arhitekturi građevine, izloženi konstantom nadzoru čuvara, može postati stvarnost u jednom korona, elektronskom i digitalnom svetu.
„MI“ – VIZIJA NAŠEG SVETA Takav svet je, pored stvaralačkog opusa filozofa kakvi su Bentam ili Mišel Fuko, viđen i u delima popularne književnosti 20. veka. Erik Artur Bler, poznatiji pod pseudonimom Džordž Orvel, verovatno je najpopularniji pisac distopijskih romana čije delo „1984“ danas mnogi uzimaju ne za futuristički roman već za najavu, odnosno protokol po kojem će se odigravati budućnost pred nama. Posebno ako se ima u vidu da Erik Artur Bler nije bio samo pisac nego je i na nerazjašnjen način bio povezan s Tavistok institutom za ljudske odnose i Fabijanskim društvom, te njihovim doktrinama o manipulaciji svešću, Orvelove distopije dobijaju znatno drugačiju konotaciju.
Iako mnogi misle da je Orvel rodonačelnik distopije kao književnog pravca, jedno od prvih književnih dela kojim je opisano totalitarno društvo bio je roman „Mi“, ruskog pisca Jevgenija Zamjatina, iz 1920. godine. Zamjatin je čitavog života bio buntovnik i protivnik, paradoksalno, i „bele“ i „crvene“ Rusije. Tokom studija se priključio boljševicima i učestvovao u revoluciji 1905. Govoreći o sebi i revoluciji, Zamjatin je ovako opisao taj trenutak: „Bilo je to 1906. godine. Revolucija još nije postala zakonita supruga, koja ljubomorno čuva svoj zakoniti monopol na ljubav. Revolucija je bila mlada ljubavnica vatrenih očiju – i ja sam bio zaljubljen u revoluciju.“ Vrlo brzo nakon Oktobarske revolucije 1917. biva razočaran u nju i njene tekovine, te piše svoje kapitalno delo, roman „Mi“, zbog kojeg sva njegova dela bivaju zabranjena, a on 1931. napušta SSSR i umire u Parizu. Značaj romana „Mi“ je u tome što je još 1920. godine predosetio u kom pravcu se kreće ljudsko društvo posebno apostrofirajući ulogu tehnike u oblikovanju društva i pre svega ograničavanju ljudskih sloboda.
To je ujedno i osnovna nit njegovog romana, u kojem glavni junak, bezlični čovek, identifikacionog broja D-503, u beleškama na početku književnog dela, opisujući stanje kako svoje, tako i stanje svesti društva o kojem živi, zapisuje „pokušaću da zabeležim ono što vidim, što mislim – tačnije, što mi mislimo (baš tako: mi i neka to ’Mi’ bude naslov svih mojih beleški)“. Lišen bilo kakve individualnosti i sposobnosti da slobodno misli i dela, D-503 predstavlja idealnog stanovnika Jedinstvene Svetske Države čiji je moto: „Samo bezličan član zajednice je dobar član zajednice“, i koja svoju celokupnu moć crpi iz rigidnih socijalnih obrazaca ustanovljenih posle velike globalne katastrofe, odnosno „dvestagodišnjeg rata“. Zamjatin je svog glavnog junaka, D-503, smestio u stakleni grad bez zidova, odnosno u „selo u kamenom obliku“, kako je to nazivao Osvald Špengler, u kojem ne postoji nikakva privatnost, jer je arhitektura grada takva da svi ljudi, tj. brojevi, žive u jednosobnim, staklenim, prozirnim „auditorijumima“. Svi brojevi na taj način mogu da motre jedni na druge, ali su ujedno i sprečeni da međusobno komuniciraju kao „komšije“, odnosno prisiljeni su da konstantno održavaju „socijalnu distancu“.
Svi međuljudski odnosi su šablonizirani i mehanički ustrojeni, počevši od kolektivnih šetnji u tačno određeno vreme koje podsećaju na vojničke marševe „u simetričnim redovima, po četvoro, udarajući oduševljeno takt“, pa sve do emotivnih veza koje su pretvorene u tehnički proces kojim diriguje „Seksualni biro“ određujući „sadržaj polnih hormona u krvi i izrađujući odgovarajuću Tablicu seksualnih dana“. Matematika je uzdignuta na nivo božanstva i celokupno društvo je pretvoreno u matematičke operacije koje treba da doprinesu izgradnji svojevrsnog svemirskog broda „Integrala“, čija je misija opisana u jedinim novinama, Državnim novinama, da putem njega, brojevi „blagotvornom jarmu razuma potčine nepoznata bića koja naseljavaju druge planete – koja su možda još u divljem stanju slobode“ i koja „ako ne shvate da im Mi (brojevi) nosimo matematički besprekornu sreću, obaveza brojeva je da ih primoraju da budu srećni“.
Zatočen u carstvu nužne sreće, glavni protagonista svojim „metalnim i matematički preciznim mislima“ ne pronalazi odgovore i ne „nalazi izlaza iz divljeg čestara logike“. Posebno ga muči pitanje ko je on i priroda korena iracionalnog broja -1. Odgonetanje prirode korena iz -1 predstavlja i glavni tok celog romana, koji kao reka ponornica povremeno izbija na površinu i obasjava ostale tokove radnje. Činjenica da taj broj „nije moguće popuniti smislom, da se učini bezopasnim, zato što je izvan racija“ u broju D-503 izaziva strah i bes. Tako se broj D-503 suočavajući se s iracionalnim suočava s pitanjem slobode i ljudskog dostojanstva u jednom matematički proračunatim, do sterilnosti savršenim logičkim društvom, koje zarad privida mira i harmonije ljudsko društvo pretvara u zajednicu bez ljudi.
OSTATI ČOVEK Roman „Mi“ predstavlja vizionarsku sliku društva ka kojem se kreće čovečanstvo, s tim što treba biti svestan da i u romanu, i u svetu većina ljudi pristaje na jedan takav svet. Oni u tome ne vide kraj čoveka kao slobodnog bića, već pristaju da „lancima budu prikovani za sreću“, sve više prestajući da budu ljudi a sve više postajući brojevi. Stoga je aktuelna pandemija korone i svaki aspekt koji nju prati, uključujući i kovid-pasoš, samo etapa u stvaranju globalnog distopijskog društva koje će svaku nenormalnost pretvoriti u normalnost. A kao utočište i mera opstanka u takvom društvu mogu poslužiti reči Bele Hamvaša: „Užasavajući se da budem mudrac ili junak ili svetac, moje su pretenzije veće. Želim da budem normalan čovek.“[/restrict]