Svuda izdaja i obmana

Zečevizija

Senka austrijskog barona Gizla i zloglasnog ultimatuma Srbiji iz 1914. ne napušta ni drugi deo dokumentarnog filma RTS-a o ratnim zbivanjima 1999. godine pod intrigantnim naslovom Kumanovo – pregovori pobednika autora Miloša Milića, a koji sadrži mnogo više nepoznatih detalja nego što je to bio slučaj s prvim delom, filmom Rambuje – srpska priča, o kome smo pisali u prošlom broju Pečata

Prvo, zašto intrigantni naslov Kumanovo – pregovori pobednika u drugom delu dokumentarnog filma RTS-a o ratnim zbivanjima 1999. godine (autor Miloš Milić)? Zato što ovo pitanje odmah povlači drugo: ko je u ovom ratu zaista bio pobednik? NATO, koji se tako i ponašao i koji je u Kumanovo došao da diktira kapitulaciju jednoj maloj zemlji, ili Vojska Jugoslavije, koja mu, uprkos pokušajima kopnene invazije s teritorije Albanije, to nije dozvolila i dočekala prekid vatre u trenutku u kome se na teritoriji SRJ, posle 78 dana agresije praćene besomučnom kampanjom vodećih svetskih medija, nije nalazio nijedan neprijateljski vojnik. Razorena i privremeno napuštena karaula Košare, u vrletima Prokletija i herojske žrtve njenih branilaca rečito su opomenule najmoćniju vojnu silu sveta; doveli su u ozbiljno pitanje sav njen kredibilitet.

Treba da okupiramo tu zemlju Na ova pitanja, kao i zašto je ovaj rat uopšte vođen, pokušao je da odgovori glavni izvršilac radova tada besramno militarizovane američke spoljne politike Ričard Holbruk, u svom memorandumu Savetniku za nacionalnu bezbednost SAD od 20. aprila 1999, sa koga je u Vašingtonu nedavno skinut embargo i koji u prva tri minuta donosi Milićev film. Nije, dakle, cilj rata bio da učini kraj navodnom nasilju nad nedužnim albanskim civilima niti da spreči izmišljenu „humanitarnu katastrofu“. Taj papir ne ostavlja ni najmanju sumnju u pogledu stvarnog karaktera agresije o kojoj se, bez ikakvog zazora, kaže: „Naš stvarni cilj, zvanično ili nezvanično, mora biti promena na čelu Jugoslavije. Instinkt mi govori da je Milošević gotov, ali se ne može predvideti kako i kad… Naš najvažniji cilj treba da bude podsticanje promene režima. Ako Beograd ne iznese kredibilnu pregovaračku ponudu, treba da pojačamo bombardovanje dok to ne učini.“ Iako nije naveo šta za njega znači „kredibilna pregovaračka ponuda“ (a to je bila bezuslovna kapitulacija, kao i 1914, kao i 1941, prim. B. Z.), Holbruk ovim priznaje da je direktno odgovoran za ratni zločin agresije na jednu suverenu zemlju sa ciljem obaranja njene legalno izabrane vlasti. Malo je dokumenata u istoriji međunarodnih odnosa kojim se ovako prostački i drsko priznaje takav zločin, što je svakako razlog za pomno skrivanje ovog dokumenta u proteklih 20 godina. Ali se postavlja i pitanje zašto je Vašington baš sada rešio da ga objavi? Štaviše, Holbruk u ovom dokumentu najavljuje još dva zločina: nasilnu smrt Miloševića i invaziju Jugoslavije. „Ja pretpostavljam da Milošević neće preživeti ove događaje“, veli tamo Holbruk, „i da će, ovako ili onako, ne samo pasti nego i umreti kao posledica toga“ (upravo tako se docnije i dogodilo, prim. B. Z.). U nastavku Holbruk priziva masivnu kopnenu invaziju Srbije: „Snage NATO-a ući će kao osvajačka sila koja će onda ostati okupaciona. Ako napadnu, neće moći da se zaustave na Kosovu. Moraće da gone srpske snage duboko u ostatak Srbije i Crne Gore. A možda i do samog Beograda… Ako se odlučimo za takvu politiku, sigurno ćemo pobediti. Ali to bi moglo da znači ozbiljne žrtve. Da to predstavim pomalo melodramatično – hoćemo li imati Dejton ili Dan D?“ Nema sumnje da Holbruk ovde zagovara oružanu intervenciju, dakle prvi rat na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, uz upotrebu velikih kopnenih snaga i ogromne žrtve, nimalo melodramatično upoređujući ovu invaziju sa iskrcavanjem u Normandiji juna 1944. sa svim konotacijama koje ovaj događaj ima u istoriji sveta. Ko god da je odlučio da objavi ovaj dokument uspeo je da polovini Evrope podigne ono malo kose na glavi. Tim pre što je aktuelni predsednički takmac Džo Bajden i sam tada zagovarao istu ratnu opciju: „Treba da odemo u Beograd i da okupiramo tu zemlju u japansko-nemačkom stilu“, rekao je, misleći pod time da je Srbija trebalo da bude okupirana kao Nemačka i Japan posle Drugog svetskog rata. „I trebalo je da imamo javna suđenja da bismo uklonili masku ove srpske viktimizacije kako bi ljudi u Srbiji znali šta se događa. To je jedina stvar koja će na kraju uspeti“, rekao je Bajden u emisiji Meet the Press na televiziji En-Bi-Si, 9. maja 1999. godine.

Martijev brat Viktor U međuvremenu dogodile su se Košare i Paštrik. Srbi su pokazali šta bi donela američka kopnena invazija u Evropi i naterali Zapad na novo razmišljanje. Posle prvih mesec dana rata bilo je jasno da nema ništa od masivne melodrame u Holbrukovom stilu. Na sceni se pojavio drugačiji akter, Klintonov prijatelj Strob Talbot u ulozi novog posrednika. To je sledeće otkriće emisije Kumanovo – pregovori pobednika: za ključne igrače u okončanju agresije na SRJ dovedeni su Finac Marti Ahtisari, iskusni mešetar Pax Americana sa visokim rejtingom i – jedan Rus, kome je Amerika odredila naročitu ulogu. Ali sasvim namenski Rus Viktor Černomirdin, koji je „prečuo“ izričite instrukcije svog predsednika i radio sve vreme u korist srpske (i ruske) štete, po diskretnim ali odlučnim Klintonovim zahtevima. Zagrlivši Rusa, po dolasku u Beograd 3. juna 1999, Ahtisari je kratko izjavio: „Moj brat Viktor i ja doneli smo najbolju ponudu. Zato nema nikakvih pregovora.“ Zaista, na sve vapaje Miloševića Černomirdin je odgovarao kratko: „Ili prihvatite ili ne.“ Ahtisari je docnije zapisao: „Černomirdin je zaista lojalno stajao iza mene. Nisam stvarno mogao poželeti boljeg partnera.“ Posle toga je Milošević ustao i uzbuđeno zapitao ruskog izaslanika: „Kako je moguće da ste nas ovako izneverili?“ Kad mu je dodijalo, Černomirdin je prevukao šakom po glatkoj površini stola i rekao: „Ako ne potpišete, Beograd će biti sravnjen sa zemljom – ovako“ (gest je u emisiji dramatično ponovio navodni očevidac, negdašnji direktor Politike Antić). Nevolju zbilja predstavlja činjenica na koju je odmah u početku filma ukazao bivši ministar Živadin Jovanović: „Vrlo malo je o svemu ovome ostalo pisanih tragova, ako ih uopšte i ima.“ Tek, ovim kobnim prizorom završeni su pregovori i senka barona Gizla privremeno je iščezla s istorijskog obzorja.

Vodeći ruski general Leonid Ivašov, koji je u avionu prilikom dolaska u Beograd pitao Černomirdina da li se drži izričitog mandata koji mu je dao tadašnji predsednik Rusije, da li je video depešu koju je Jeljcin poslao za vreme leta do Beograda i da se nije malo zaneo, pa ga je u žestokoj raspravi u avionu, koja je usledila, otvoreno nazvao izdajnikom, tvrdi u emisiji da je Černomirdin tako postupao jer su mu Klinton i njegov potpredsednik Gor obećali da će podržati njegovu (Černomirdinovu) kandidaturu za predsednika Rusije. General Ivašov takođe iznosi kako je Miloševiću posle svega rekao: „Ako ovo potpišete, zauvek ćete se odreći Kosova, a bombardovanje će prestati tek kad Srbi budu potpuno poniženi, tj. kad se Srbija nađe pod upravom NATO-a.“ Iste večeri Ivašova je u hotelu posetio jedan njegov prijatelj, visoki oficir VJ, s pitanjem može li garantovati da će Rusija stvarno stati uz Srbiju? General tvrdi da je tada kazao: „Mislim da su udari fašistički čin, ali o garanciji, koju od mene tražite, ja ne odlučujem.“

Kako bilo, Milošević se sledećeg jutra pojavio „crn u licu, kao da je bio u rudniku mesec dana“ (prema rečima njegovog saradnika Zorana Anđelkovića) i odobrio famozni papir, tj. prosledio odluku Skupštini SRJ. Srećom, kumanovski vojnotehnički sporazum bio je daleko od kapitulacije. (Što se Černomirdina tiče, on je, posle ovoga, bio precrtan. Jeljcin se definitivno opredelio za Putina, koji je pre isteka iste godine postao predsednik Rusije.) Zemljak barona Gizla Volfgang Petrič sada sa zadovoljstvom prebacuje loptu u tuđe dvorište: „Rusi su odlučili rat.“ Malo morgen. Time se samo zatvorio krug izdaje i obmane u kome nije učestvovala Rusija nego jedna jedina prodana duša, koja je, ako je verovati Ivašovu, u jednom nesrećnom trenutku haosa, obmanula i svoju zemlju i Srbe. U tome je razlika između Černomirdina i barona Gizla, koji nam nikako ne silazi s pameti.

Noć agonije Ovde ćemo stati (iako se u finalu ponovo javlja Gizlov pralik, ovog puta u obličju engleskog generala Majka Džeksona, koji u Kumanovo donosi novi ultimatum, pa će naša hronika možda imati i treći nastavak; po količini epohalnih činjenica to valjda i zaslužuje). Ovo ćemo završiti nečim drugim: ličnom tragedijom Miloševića. Tog jutra koje opisuje Anđelković, Sloba je doneo tragove crne noći u kojoj se lomio ceo njegov život. I ne samo to. Ovaj pir sudbine, u kome se presecaju i prepoznaju univerzalni tragički arhetipovi koje srećemo kod Sofokla, Šekspira – i gle, u Krležinoj Agoniji! – označio je njegov lični kolaps i ponovno rođenje u Hagu. Ali Milošević ne beše ni baron Lenbah ni Magbet ni Gloster (iako je bilo dodirnih tačaka), nego trag svih njih i još mnogih drugih, a napose one gorostasne figure, koja još čeka svog Šekspira: ruskog cara Nikolaja Drugog. Dramaturški gledano, noć u Beogradu posle Ahtisarija i Černomirdina mora da je ličila na carevu noć abdikacije posle Rozdjanka i Šuljgina, nakon generala Ruzskog i Aleksejeva, koji su ga, u pomrčini Februarskog meteža, bukvalno oterali s prestola. U toj kalamutnji sudarili su se glavni arhetipovi epohe. Zato nije slučajno da jedan od filmova o katastrofi Nikolaja, onaj Elema Klimova iz 1975, nosi naslov Agonija. Očajan i bespomoćan, izdan i od svojih i stranih, naročito od saveznika kojima je verovao, Nikolaj je u svoj dnevnik zapisao istorijske reči: „Svuda izdaja, kukavičluk i obmana“, koje je njegov uzorni biograf Petar Multatuli stavio u naslov knjige o jednom strašnom dobu. Kladim se u sve da bi Milošević, da je vodio dnevnik, zapisao nešto slično ili bar ostavio u amanet supruzi, koja je od njega bila vičnija vođenju zapisa. Ne, Sloba nije bio ni Magbet, ni Lenbah, ni Nikolaj (kao što ni Mira nije bila ni nalik Ledi Magbet, Lauri ni Aliks Fjodorvnoj), ali je nesumnjivo bio tragički karakter, koji je u jednom istorijskom trenutku progutao muku i bol svog naroda.

Za razliku od Nikolaja, u ratu 1999. Milošević je uz sebe imao vojsku, crkvu i narod. Srbin se na muci poznaje. Stoga je imao snage da se Levijatanu suprostavi u Hagu, gde su ga dopremili britanski agenti, kao što je perfidni Albion na optuženičku klupu ranije smestio rusku carevinu i pravoslavlje. Da odbrani istinu uspeo je Milošević. Nikolaj nije. Ali pogledajmo gde i kako su se spleli konci istorije. Šuljgina su dok je jednog sivog jutra 1944. raznosio mleko po Sremskim Karlovcima ščepali agenti „Smerša“ i odvukli ga neznano kud, pa mu se danas ni grob ne zna. Rozdjanko, predsednik Dume i kolovođa prve ruske revolucije, počiva na Hadžipopovcu, u jednoj srpskoj građanskoj parceli, jer Rusi ni mrtvog nisu hteli da ga puste među svoje. Iz istog razloga sakrio se negdašnji šef generalštaba armije Njegovog imperatorskog veličanstva, svemoćni general Mihail Vasiljevič Aleksejev u spokojnu senku vojvode Mišića, u staroj Aleji velikana. Tamo je godinama počivao pod kriptonimom „vojnik Miša“ iz straha od osvete glavnom vinovniku kukavičluka i obmane. Koji je izdao cara. A ispred predsedničke palate u Beogradu, tamo gde se Milošević onog jutra pojavio onako crn, uzdiže se danas monumentalni spomenik Nikolaju Drugom Romanovu, kao što bojnim orlovima, na beogradskom Novom groblju, već skoro stoleće dominira Njegov spomenik, koji je obnovio Putin. Istorija brodi čudnim putevima, ali uvek ima ponešto da saopšti o nama samima.