Sudar suverenista i globalista

Drama oko budžeta Evropske unije i raspodele sredstava iz paketa za urgentno saniranje posledica pandemije: Orbanov rat s Briselom (uz snažno sadejstvo zvanične Varšave), i Sorošem, otkriva na drastičan način razlike u tretiranju Evropske (lisabonske) povelje i „evropskih vrednosti“

U ratu mađarskog premijera Viktora Orbana „na sve strane“ otvoren je minulih dana još jedan, novi front. Kratkoročniji i benigniji, istina, od ostalih koji traju nesmanjenom žestinom, odavno. I koji nas, za ovu priliku, više interesuju: rat mađarskog premijera s Briselom (u čijem „epicentru“ se našao Berlin) i – Džordžom Sorošom.
Najnovija „čarka“ je, međutim, trenutno bučnija zahvaljujući gotovo planetarnoj popularnosti učesnika u njoj: reč je o holivudskoj zvezdi Džordžu Kluniju. Malo iz poriva „borca za ljudska prava“, pod čijom zastavom, zajedno sa suprugom Amal, sve učestalije nastupa, a dobrim, možda većim delom iz reklamnih razloga – startuje njegov novi film snimljen upravo u Mađarskoj – Kluni je osuo paljbu po vladi u Budimpešti, konstatujući da je to „vlada besa i mržnje“.
Orban je promptno uzvratio. „Pročitao“ je da iz jednog Džordža (Klunija) progovara jedan drugi Džordž (Soroš). I da je glumac uskočio u ulogu „marionete“ anatemisanog milijardera. Izvučena je, kao dokaz, iz arhive fotografija glumca sa Soroševim sinom Aleksandrom. Kluni je bio prinuđen da se, za trenutak, povuče „na rezervni položaj“. I pravda: video se sa Srošem, rekao je, jedan jedini put. I dodao: neće ga to ućutkati i sprečiti da se bori, i govori, protiv autokrata.

Omiljeni neprijatelj

Ako je ta zvučna epizoda brzo „arhivirana“, okončanje dugogodišnjeg Orbanovog rata sa Sorošom nije na vidiku. Naprotiv. Njegov „omiljeni neprijatelj“, kontroverzni milijarder jevrejsko-mađarskih korena, nesustalo „inspiriše“ i tera mađarskog premijera na barikade, u odbranu ne samo sopstvene zemlje nego i Evrope od „špekulantske ajkule u svetu finansija“.
Mađarski premijer je i pre nekoliko dana, na svom sajtu, na engleskom jeziku, još jednom upozorio Evropljane da ne podležu opakom milijarderovom uticaju. Bilo je to žustro reagovanje na Sorošev tekst od 18. novembra na jednom portalu (Prodžekt sindikejt). U tom tekstu američki milijarder poziva evropske lidere da oštro kazne članice Evropske unije koje odbijaju da budu „deo ujedinjenog evropskog carstva“ u okviru projekta „Otvoreno nebo“. Politički ekvivalent, očigledno, Soroševom Fondu „Otvoreno društvo“.

Odbrana nacionalne države

Suverenista Orban u sve žešćem sudaru s globalistima ustaje u odbranu nacionalne države (njegovi kritičari to tumače kao opasni nacionalizam) i hrišćanstva kao temelja evropskog identiteta. Iako različitog porekla, evropski narodi su povezani zajedničkim korenima, a taj „veličanstveni amalgam kontrasta“ učinio je Evropu vodećom silom u prošlim vekovima. Istorijsko iskustvo govori, naglašava Orban, da će Evropa ostati, i biti ponovo velika ako njeni narodi postanu ponovo veliki u otporu svim imperijalnim ambicijama.
A najveću opasnost za takvu Evropu Orban vidi u „Soroševoj mreži“ koja se godinama upinje da Stari kontinent pretvori u „kontinent imigranata“. Ta mreža, upozorava mađarski premijer, promoviše globalno društvo i traži „ukidanje nacionalnih okvira“ i predstavlja „najveću pretnju državama Evropske unije“. Ciljevi Soroševe mreže su, tvrdi Orban, očigledni: da se stvore multietnička, multikulturalna otvorena društva ubrzavanjem migracija, a koja će ukidanjem odlučivanja na nacionalnom nivou biti „stavljena u ruke globalne elite“.

Radikalan obrt

Soroševa i Orbanova „priča“ ima dugu predistoriju, s mnogo zapleta i obrta, od velike ljubavi do otrovne mržnje. Nemački mediji podsećaju ovih dana, kad mađarski premijer izaziva uzbunu koja bi evropsku familiju mogla da gurne u još jednu, ovoga puta dramatičnu finansijsku i političku krizu (o čemu nešto kasnije), da je svojevremeno bio Sorošev miljenik. Milijarder je tada izdašno finansirao „mlade demokrate“ (sada vladajući Fides) i samog Viktora: otišao je na Oksford kao njegov stipendista.
U međuvremenu je došlo do radikalnog obrta: Orban poslednjih godina vidi u Sorošu i njegovim „agentima“ (veoma razuđena mreža saradnika) najveću pretnju za sopstvenu vlast, i tvrdi, za Mađarsku. Godine 2013. vlast u Budimpešti (čitaj: Orban) započela je žestoku kampanju protiv Soroša, a dostigla je vrhunac u izbegličkoj krizi. Najskuplja bilbord operacija (s porukom „Nećete dozvoliti da se Soroš poslednji smeje“) i zakon „Stop Sorošu“ činili su svoje. Iz Budimpešte je proteran Sorošev Centralnoevropski univerzitet, „izbrisan“ deo nevladinih organizacija koje su se „hranile“ njegovim novcem.
Soroševi prsti Mađarski premijer prepoznaje, međutim, Soroševe prste i u ponašanju „briselskih birokrata“, ali i zvaničnika nekih članica Evropske unije prema njegovoj zemlji. „Krunski dokaz“ izvlači iz one Soroševe rečenice iz ranije pomenutog teksta u kojoj milijarder traži od evropskih lidera da kazne one države koje odbijaju da budu deo ujedinjenog evropskog carstva. I eto: Brisel upravo pokreće mehanizam koji predviđa umanjivanje sredstava članicama Evropske unije čije vlade krše demokratske standarde i vladavinu prava. Na nišanu su: Mađarska i Poljska.
U briselskoj centrali i najvažnijim evropskim prestonicama, dakako, tvrde da pokretanje spornog mehanizma nema nikakve veze sa Sorošem. U pitanju je, kažu, iznuđen i neželjen potez koji je usledio posle dugih i uzaludnih upozorenja vladama u Budimpešti i Varšavi da „poštuju ono što su potpisale“, što je sadržano pod pojmom „evropskih vrednosti“, standarda, principa i prava: da ne ugrožavaju, pre svega, medijske slobode i nezavisnost sudstva.

Prava i politika

Vlade u Budimpešti i Varšavi pak upozoravaju da se pokušajem „prisilnog disciplinovanja“ finansijskim kažnjavanjem ugrožavaju njihova suverenistička (nacionalna) prava i da se, umesto prava, poseže za političkom odmazdom. Podsećaju da takav postupak nema osnova u Lisabonskom sporazumu, koji bi, u odsustvu njenog ustava, trebalo da važi kao „sveto pismo“ Evropske unije.
Da podsetimo: pokušaj da Evropska unija dobije ustav propao je kad je već sve bilo gotovo. Tekst najvažnijeg pravnog dokumenta koji je trebalo da bude čvrst temelj evropske kuće, sačinjen pod vođstvom tadašnjeg predsednika Francuske Žiskara Destena, „nasukao“ se, u poslednjem času, na holandski i francuski (!) referendumski „veto“. Od tada više nije bilo novih pokušaja i poduhvata, pa je Lisabonski sporazum prihvaćen kao „utešna“ zbirka zajedničkih principa, prava i obaveza. A s njim i obavezan konsenzus, jedinstvenost u odlučivanju, svi ili ništa, što povremeno, i sve češće – od kad je familija, različitih zahteva i interesa, postala tako brojna – dovodi do teških preganjanja, kriza i blokada.

Politički poker

Jedna takva je upravo u toku, s neizvesnim ishodom i potencijalno teškim posledicama. A u „epicentru“ političkog potresa koji je iz temelja uzdrmao evropsku konstrukciju našao se upravo Viktor Orban: u političkom pokeru oko basnoslovnog uloga, a reč je o hiljadu i osam stotina milijardi evra (budžet za narednih sedam godina plus paket „težak“ 750 milijardi evra namenjen oporavku od fatalnih posledica pandemije), mađarski premijer i njegov poljski kolega Mateuš Moravjecki pokazali su, za sada, da imaju jače nerve: blokirali su na poslednjem samitu sporazum i deobu životno potrebnih sredstava, posebno iz famoznog „korona paketa“.
Moguće teške posledice za sve, posebno za države koje je najteže pogodila pandemija (Italija, Španija…). I težak udarac za Merkelovu: ovo je njeno poslednje kancelarsko predsedavanje Savetu Evropske unije, koje protiče pod teškom senkom pošasti koja hara svetom, pogađajući teško Stari kontinent, zategnutih odnosa s odlazećom, Trampovom administracijom, s Putinovom Rusijom i neuspeha u potpisivanju trgovinskog sporazuma s Kinom. Kancelarki je gurnut u ruke „vruć krompir“ da razmrsi, ili preseče, zamršen mađarsko-poljski čvor i slomi Orbanovu nepopustljivost.

Zahuktali nemački voz

Vremena je ostalo dramatično malo. U prvoj polovini decembra planiran je novi samit, ovoga puta, ako virus dozvoli, uživo. Na nemačku kancelarku vrši se snažan pritisak da ne pravi kompromise s „tvrdoglavim“ Poljacima i Mađarima. O principima i vrednostima na kojima počiva Evropska unija se, kažu kritičari Budimpešte i Varšave, ne pregovara. Do kompromisa, međutim, mora doći. On je, uostalom, u interesu svih. Ali kako?
Viktor Orban je prošle sedmice preko stranica nedeljnika „Cajt“ objašnjavao svoj „ultimatum“ Uniji. I poručio Merkelovoj: tražiš od mene samoubistvo. Mađarski premijer je izričito protiv političkog uslovljavanja, a on zaista misli da je reč o politici a ne pravu i pravdi, u distribuciji novca iz kase Evropske unije. Ono što se sada dešava, predstavlja, po njegovom mišljenju, drastično menjanje slova evropskih sporazuma, za šta se oni kojih se to neposredno tiče uopšte ne pitaju. I da je u tome nemačka uloga presudno značajna. On je slikovito, ali u dramatičnoj formi, konstatovao da zahuktali „nemački voz juri k nama da nas izbaci iz koloseka“.

Finansijska odmazda

Mađarski premijer nudi rešenje spora: treba odvojiti finansijsku pomoć članicama Evropske unije za oporavak od posledica pandemije od uslovljavanja i sankcija. Dajmo brzo državama novac kojima je hitno potreban, a za raspravu o vladavini prava ima vremena. I opet Soroš: Orban je duboko uveren da toliko uporno insistiranje na neizostavnom „vezivanju para i prava“ potiče iz krugova vlada koje „jedu iz ruke Džordža Soroša“ i žele da mu se osvete što je zaustavio priliv migranata u Evropsku uniju 2015. godine.
Iako nikog nije imenovao, zna se da su raspodelu sredstava iz nikad tako „narasle“ evropske kase – EU će se prvi put zaduživati na finansijskim tržištima kako bi obezbedila, uz sredstva predviđena za sedmogodišnji budžet (2021– 2027), dodatnih 750 milijardi za oporavak od posledica pandemije – uslovile ocenom o poštovanju „evropskih vrednosti“ bogate članice evropske familije.
Tome se, da ponovimo, energično protive, jer ih direktno pogađa, Mađarska i Poljska. Na poslednjem samitu pokazalo se da u tome imaju „diskretnu podršku“ Slovenije. Uz opasku da o mogućnosti takvog uslovljavanja nema ni reči u Lisabonskom sporazumu (Povelji EU). Tvrdeći da suverenitet države stoji iznad zakonskih predloga i inicijativa koji nemaju pokriće u Evropskoj povelji, Budimpešta ultimativno preti da će, ako se mehanizam finansijske odmazde ne ukloni, posegnuti za vetom na predlog budžeta.
Poljski premijer Moravjecki sastao se, tim povodom, urgentno sa Orbanom u Budimpešti 26. novembra. Utanačivali su zajednički nastup za samit lidera EU (10–11. decembar). Uz, po svemu sudeći, rešenost da u sudaru suverenista i (nadnacionalnih) globalista ne popuste. Šef kabineta mađarskog premijera Viktor Mihalji bio je izričit: Budimpešta ostaje pri svom stavu o budžetu, stavićemo veto budući da nam nije stigao nikakav novi predlog. U ovoj igri nerava i političkom pokeru svako bi da igra i odigra na dobitak, ishod kakav poker ne priznaje.

Ulje na vatru

Predsednica Evropske komisije je u ovom zatezanju konopca dolila ulje na vatru lansiranjem ideje da se oni koji su nezadovoljni predviđenom (uslovljenom) raspodelom sredstava – žale Evropskom sudu pravde. Nema šta da se rešava u evropskim sudovima, bio je kategoričan (već spomenuti) Mihalji. Zvanična Varšava bila je još izričitija. Premijer Moravjecki kategorički odbacuje tu ideju. Prvi zakon Evropske unije jeste njena povelja. Razne preporuke i inicijative „nemaju veću težinu od Povelje“. A onda jetko: evropska oligarhija ponaša se kao silnik koji kinji slabije članice Evropske unije…
Najiskusniji političar u Evropskoj uniji, uz Angelu Merkel, godinama zadaje glavobolje „familiji“. Javno, i najčešće, na udaru kritičara mađarskog premijera, koji čvrsto sedi u sedlu uprkos činjenici da je njegova stranka na poslednjim izborima izgubila prestonicu, jesu Orbanova „ogrešenja“ o svetu dogmu „evropskih vrednosti“ i naglašena ksenofobija. Uz poklič da je „Mađarska zemlja Mađara“, on drži tvrdo, kao bedem, južnu granicu. I zemljacima objašnjava: Soroš pokušava, uz pritisak „korumpiranih briselskih birokrata“, da je otvori, kako bi promenio „evropsku krvnu sliku“.
Manje bučno, ali ne i s manje podozrenja, prati se Orbanova „istočna politika“ i „približavanje Putinu“. Zapamćeno je da se nevoljno saglasio s uvođenjem sankcija Rusiji, a u suštini je protiv njih. Beleži se, u tom kontekstu, svaki detalj na njegovom „istočnom putu“. Pod „lupom“ je intenziviranje veza s dugom listom zemalja na istoku: Rusijom, Kinom, Azerbejdžanom, Turkmenistanom, Kazahstanom. Pa i to da će Budimpešta prva dobiti rusku vakcinu protiv kovida 19.