Šminkanje nesuđene devojke

Mali Šengen i Zapadni Balkan

Prvi korak u ostvarenju „mini Šengena“, uz sve prednosti koje se naglašavaju i glorifikuju otvaranjem regionalnih granica, krije i niz bezbednosnih opasnosti, pre svega poput migranta, terorista i trenutne pandemije, pa do geostrateških interesa zemalja mimo ovih prostora

Ma koliko se usitnjavao, zbog čega ga i prati pežorativni epitet („balkanizacija“), prostor Balkana ne posustaje u pokušajima da stvori nove, objedinjene državne zajednice. Iako prividno spontano, u stvari sve se dešava po meri i pod nadzorom onih koji su mu i do sada određivali sudbinu. Bar tako je bilo u 20. veku, kroz slučaj Jugoslavije, a sva je prilika da se nešto slično dešava i danas kroz „mali Šengen“, odnosno strategiju zajedničkog ekonomskog razvoja Srbije, Severne Makedonije i Albanije, sa konceptom daljeg uklanjanja različitih prepreka pri poslovanju u te tri zemlje.
Sporazum između ove tri zemlje o saradnji u borbi protiv virusa korona i o slobodnom kretanju samo uz ličnu kartu, upravo je ozvaničen odlukom Vlade Srbije kojom se omogućava državljanima Albanije ulazak na teritoriju Srbije bez putne isprave, sa važećom biometrijskom ličnom kartom. Kako je navedeno, primenom odluke stvaraju se dodatni preduslovi za dalje razvijanje privredne, ekonomske, naučne, prosvetne, sportske i kulturne saradnje između dve države.
Na taj način bi trebalo da bude oživotvorena deklaracija o namerama o uspostavljanju „malog Šengena“ između te tri zemlje potpisana u Novom Sadu pre nešto više od godinu dana a na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, sa ambicijom da se u nju uključe Crna Gora i Bosna i Hercegovina.
Dakle, bio bi to, u neku ruku, pandan Evropskoj uniji, jer se i ovde spominju motivi poput održavanja regionalnog mira i stabilnosti među zemljama članicama, sa osvrtom na pripadajuće koristi od povećane međusobne trgovine, kao i atraktivnost regiona za strane investitore zbog postignute stabilnosti i ukidanja carinskih barijera. Deklaracija bi, u stvari, trebalo da pomogne da čitav region Zapadnog Balkana počne da funkcioniše na četiri ključne slobode Evropske unije – sloboda kretanja kapitala, roba, usluga i ljudi.

PORUKE EMANUELA MAKRONA Ma koliko načelno delovala plemenito i progresivno, ideja ne nosi samo negativni balast prošlosti, već i neke paradokse koji se tiču aktuelnog trenutka i okolnosti u kojima su se, iako kao uzor, našle Evropa i njena objedinjujuća tvorevina – Evropska unija. Inicijativa, pa i njena realizacija, dolazi u momentu kada su sve glasniji signali iz EU da nema ni govora o doglednom prijemu novih članova, uz zahteve revizije Šengenskog sporazuma zbog terorista i zatvaranja granica usled pandemije.
Francuski predsednik Emanuel Makron je početkom ovog meseca saopštio da će kontrola nad granicama u okviru Šengen zone biti pojačana zbog porasta terorističke pretnje. „Odlučili smo da značajno pojačamo kontrolu nad granicama u okviru Šengen zone. Odlučili smo da povećamo brojnost snaga na granicama u okviru ove kontrole: sa 2.400 na 4.800 policajaca, žandarma, vojnika“, rekao je Makron, prilikom obilaska granice sa Španijom. Prema njegovim rečima, cilj tog poteza je sprečavanje ilegalnih migracija, zbog sve većih terorističkih pretnji, navodeći nedavni slučaj u Beču, glavnom gradu Austrije, kao primer da opasnost od terorizma može doći sa bilo koje strane, ali i od agenata poslatih iz inostranstva.
Upravo teroristički akt u Beču pokazuje da takva opasnost dolazi baš s Balkana, tačnije s Kosova i Metohije, odakle je poreklom i Albanac koji je počinio zločin u austrijskoj prestonici. A prema papiru koji je u Vašingtonu potpisao premijer Avdulah Hoti, i nazovidržava Kosovo bi trebalo da se uključi u „mini Šengen“. Na stranu što to predstavlja grubo kršenje Ustava Srbije i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.
A samo pre petnaestak dana, na samitu EU u bugarskom glavnom gradu Sofiji (putem video-linka), Emanuel Makron je po drugi put Srbiji poslao važnu stratešku poruku. Prvi put je to bilo takođe na samitu EU – Zapadni Balkan maja 2018. u Sofiji, kada je francuski predsednik stavio politiku proširenja EU na listu čekanja tako što je dajući prednost rekonstrukciji EU odbio saglasnost na Strategiju proširenja tadašnje Evropske komisije s Ž. K. Junkerom na čelu, usvojenu u februaru iste godine. U prilog tome Srbija u 2020. godini nije otvorila nijedno poglavlje u pristupnim pregovorima s EU.
Dve godine kasnije, u znatno složenijem i izazovnijem trenutku, opet Makron preko video-samita iz Sofije šalje Srbiji novu poruku kroz ocenu da je „dijalog Beograda i Prištine pitanje bezbednosti Evropske unije“, uz naglasak na potrebu da se upravo zbog toga time aktivno bavi prevashodno EU radi njegovog uspešnog rešavanja. Bez sumnje da je Makronova izjava usaglašeni stav i politički konsenzus u okviru EU, naročito Nemačke kao sadašnjeg predsedavajućeg EU.
Dakle, ne samo da će Srbija još prilično pričekati na priključenje EU već se i status KiM, a sve kroz bezbednosno-političko pitanje, stavlja u prvi plan, nezavisno od evropskog puta Srbije. Tome u prilog treba da budu i američki predsednički izbori, s tim da je Evropa već prihvatila pobedu demokrate Bajdena.
Da li je samim tim ovo nova „igračka“ u zamenu za pristup EU koji se, očigledno, produžava unedogled? Odnosno radi li se o rezervnoj varijanti kako bi region ostao izvan EU, ali da za nju bude čvrsto vezan?

MOGUĆE ISTORIJSKE GREŠKE Takva poruka je provejavala još u prošlogodišnjem pisanju bečkog dnevnika „Prese“ o potrebi novih odnosa EU i Zapadnog Balkana, pa je u ovom dnevnom listu navedena i ponuda: vi u roku od deset godina izgradite zapadnobalkansku uniju po uzoru na EU – ukidanjem granica, zajedničkim tržištem sa četiri osnovne slobode, zajedničkom energetskom politikom, zajedničkom politikom u telekomunikacijama, saobraćaju i sve to zajedno s građanskim pravima… Doduše, „Prese“ navodi da bi bila istorijska greška da EU u potpunosti odbaci Balkan. To nikako, jer bi postojale i političke implikacije – „onda bi Kina, Rusija i Turska između sebe podelile region. Time bi kraj tenzija među balkanskim narodima bio nezamisliv“, ukazao je bečki list.
I novi investicioni plan za Zapadni Balkan, usvojen ovih dana u Briselu, kao jedan od ciljeva postavio je bolje povezivanje regiona, za šta je predviđeno da se do 2027. izdvoji devet milijardi evra bespovratnih sredstava, a u narednih deset godina još i garantni fond koji bi angažovao do 20 milijardi evra iz raznih međunarodnih finansijskih institucija, kako je to tokom posete zemljama regiona objasnio komesar za proširenje Oliver Varhelji, uz „tvrdu veru“ da će to podstaći napredovanje regiona na evropskom putu i njegovo bolje povezivanje i približavanje jedinstvenom tržištu Unije.
E, sad, druga je stvar što cinici zapažaju da su vodeće članice EU svojevremeno među prvima pozdravile raspad Jugoslavije. Što će reći – „prvo rasturiš, sad bi da spajaš“, kako je to za „Sputnjik“ prokomentarisao publicista Branko Pavlović, koji ipak smatra da je takvo ponašanje samo naizgled kontradiktorno. Na raspadu Jugoslavije, objašnjava Pavlović, insistirali su zato što je ona bila suverena i bila je prepreka za širenje njihovih, pre svega, ekonomskih, a onda i drugih interesa.

„ŠARGAREPA NIJE JOŠ NI ZASAĐENA“ „Sad su napravili veliki broj malih i suštinski nesuverenih ili jedva suverenih država kojima oni diktiraju makroekonomsku politiku. Dakle, Jugoslaviju su rasturili da bi uništili bilo kakvu mogućnost da ta privreda jednom postane konkurentna, a svakako da uđu na njeno tržište, unište njenu privredu i rasparčaju je na male države. A onda dođu i kažu – hajde sad da integrišemo“, s gorčinom primećuje Pavlović, ocenjujući najavljene bespovratne investicije EU u Srbiju kao šargarepu koja još nije ni zasađena i pitanje je koliko će uopšte rasti. Ne samo da se suma od devet milijardi kojom se barata odnosi na čitav Zapadni Balkan i to za više godina već su, kako kaže, svi planovi bespovratnih sredstava vezani za veliki paket navodnih bespovratnih sredstava od 390 milijardi koji još nije dogovoren.
Ekonomisti su već uočili da EU ima običaj da vrlo pompezno najavljuje iznose koje daje, a u suštini se radi o relativno malim parama, ne samo u komparaciji sa njihovim ukupnim sredstvima nego i kad je u pitanju fiskalna potrošnja pojedinačnih zemalja. Tako se precizira da je ono što je Srbija dobijala od EU u prethodnih sedam godina i što će dobijati u narednih sedam jedva oko jedan odsto njene ukupne fiskalne potrošnje, što su male sume.
Pri tome, kako je elaborirajući ovu temu za „Sputnik“ zapazio ekonomista Goran Nikolić, najveći deo tih sredstava ne ide u budžet nego za namenske programe EU, gde se to svodi na ubeđivanje ljudi da je dobro bacati smeće u prave kontejnere ili da je poželjno ići ka evro ili evroatlantskim integracijama. Od toga nema mnogo hleba – oko 200 miliona evra godišnje, a sad će biti 220 ili 250. Radi se o veoma skromnim parama.
Međutim, „kad pomnožite to sa sedam godina, pa dodate sve zemlje Zapadnog Balkana, uključujući Tursku, pa onda ako bude garantni fond od čega nema ništa, pa dodate neke zajmove koje daje EBRD ili EIB, ispadne da nas oni mnogo pomažu“, kaže Nikolić, uz napomenu da treba imati u vidu da gro tih para ide nevladinim organizacijama ili čak stranicama koji sve to organizuju, tako da se, kako primećuje, sve svede na „malo više od ništa, mnogo priče, lepo upakovano, a unutra mrvice“.
I pored činjenice da bi tzv. Zapadni Balkan nastupao kao jedinstveno tržište od oko 20 miliona ljudi i da bi to naročito koristilo Srbiji jer, generalno, svaka ekonomska integracija i svaki sporazum o slobodnoj trgovini je povoljniji za zemlju koja je ekonomski jača od ostalih, a bilansi CEFTA sporazuma govore da je Srbija ekonomski najjača u regionu, ostaju mnoge nedoumice i prepreke na tom putu.

EKONOMSKO PITANJE JE – POLITIČKO PITANJE! U funkciji je već postojeći sporazum o slobodnoj trgovini u regionu (CEFTA) u kojem se Srbija nalazi zajedno sa ove dve zemlje, sa Albanijom i Severnom Makedonijom (nekadašnjom Južnom Srbijom), ali i sa BiH, Crnom Gorom, UNMIK-om u ime Kosova i Moldavijom. CEFTA sporazumu je još od 27. oktobra 2007. godine stvorio punu liberalizaciju bescarinske trgovine sa ovim zemljama, što znači da između članica nema ni carina ni drugih sličnih mera, a postignuta je i liberalizacija stopa carina za poljoprivredne proizvode.
Kada je pak reč o pitanju zajedničkih carina, carinska unija zahteva da sve zemlje članice koriste istu carinsku tarifu prema trećim zemljama. To znači da roba uvezena u Crnu Goru ili Srbiju mora da bude opterećena identičnim carinskim stopama. Upućeni ekonomisti kažu da to nije pošlo za rukom ni u vreme SRJ i SCG, pa ne vide kako će u slučaju formiranja carinske unije.
To znači i revidiranje nekih sporazuma o slobodnoj trgovini koje imamo. Formiranje ovakve carinske unije, i sledstveno ukidanje Sporazuma o slobodnoj trgovini s Rusijom, verovatno bi značilo i manji politički upliv Rusije na dešavanja u Srbiji, što je Evropskoj uniji u ovom trenutku i te kako u interesu.
Tako se vraćamo na već odavno uspostavljenu konstantu da je ekonomsko pitanje, u stvari, par ekselans političko pitanje i ni u kom slučaju ne zavisi samo od domicilnih aktera već u mnogo većoj meri od onih sa strane, moćnih i velikih. Baš kao što je bilo i s Jugoslavijom. Pravili su je kada im je trebalo, kao što su je i rasturili kada za njom više nije bilo potrebe.
Verovatno je najplastičnije to izrazio novosadski ekonomista i član Matice srpske prof. Miroslav N. Jovanović u autorskom tekstu na ovu temu kroz metaforu o lepoj, privlačnoj, pametnoj, plodnoj i bogatoj devojci (EU) koja je obećana momku (Srbija), ali pod uslovom da on, po meri devojke, prethodno smrša, razvije mišice, obrazuje se, da kupi stan, da promeni boju očiju u plavo, da počne da puši marihuanu i da se odrekne svojih rođaka i prijatelja. A kada on sve to učini, „oni“ mu uvale na probni rad devojčinu babu iz staračkog doma. A obećana devojka za koju kažu da Srbija nema alternativu, šta je s njom? E nju su prestali da zanimaju muškarci. To je, kako kaže Jovanović, ne samo „mini Šengen“ već i čitav put Srbije u ovakvu EU.
Koliko god ova ocena bila sarkastična i prejaka, činjenice joj, za sada, idu u prilog.