Poslednji je čas za spas!

Dejvid Atenboro: Život na našoj planeti

Dejvid Atenboro: Život na našoj planeti posebno je u ovom trenutku značajan, može se reći i testamentaran film legendarnog britanskog dokumentariste ser Dejvida Atenboroa, prirodnjaka, čoveka koji je uz Žaka Kustoa sigurno najznačajniji čovek koji je svojim životom i delom zaslužio zvanje uticajnog i strastvenog zaljubljenika i zaštitnika prirode. Tužno je što čovek u dubokoj starosti (ser Atenboro ima 94 godine) mora da po ko zna koji put u svojoj višedecenijskoj karijeri skreće pažnju na to da nam je priroda jedini i najveći saveznik, da od nje živimo, zbog nje postojimo (a ne obrnuto!), da je predivno čudo, da je sazdana od najdelikatnijih međuzavisnosti svega što u njoj postoji i da, na kraju, bez nje nama nema opstanka. Tužno je što niko drugi nije krenuo njegovim stopama i stekao tako veliki ugled i autoritet boreći se za spas teško ranjene prirode. Niti je neka od brojnih organizacija koje se time bave dosegla delić njegovog uticaja na, makar, srca ljudi. Iako ga svi cene, čak i oni na vlasti koji nikada nisu učinili pomak u borbi za spas prirode, premda su ga javno i deklarativno podržavali, naša (može se slobodno reći najpre njegova) planeta umire. Posle gledanja ovog dokumentarca koji, kao niti jedno njegovo delo, nije napravljen senzacionalistički, površno, pristrasno ili u bilo kom pravcu tendenciozno, već odmereno, faktografski, ozbiljno i veoma stručno, nemoguće je odupreti se utisku da je čovečanstvu odzvonilo. Iako je autor u svom maniru smiren, uglađen i na kraju filma čak optimističan, armagedonski utisak koji posle gledanja ostaje u nama nemoguće je ignorisati. A biće ignorisan i to od onih od koji nikako ne bi smeo. Od onih koji odlučuju, a koji su odavno rešili, očigledno, da idu do kraja. Da zarad svog bednog interesa i još bednijeg postojanja u lažnom izobilju, nezajažljivosti i gramzivosti, u svetu koji su podredili sebi, žrtvuju taj svet. Što deluje sumanuto, ali je baš tako.

Lamentni i testamentarni film

Svet koji je naš najveći i zapravo jedini saveznik umire osakaćen od naše ruke. Umire sve brže. Teško. Veoma bolno. Umire od neizlečive bolesti koja se zove gramzivi i glupi čovek. Naša je civilizacija vođena korporacijama koje su je pretvorile u najstrašniji robovlasnički sistem. Zarad nekoliko procenata stanovništva koje ima preko 90 posto sveg bogatstva ovog sveta i nikada mu nije dosta novog zgrtanja i otimanja od ljudi koje su ujarmili, ali još više od prirode, naša planeta je bukvalno na samrti. Dejvid Atenboro: Život na našoj planeti svakim svojim kadrom to dokazuje. Ser Atenboro sastavio je ovaj svoj lamentni i testamentarni film od kadrova njegovih ostvarenja iz čitave karijere koja traje blizu 70 godina. Od vremena kada smo živeli s manje-više netaknutom prirodom i u skoro prihvatljivom skladu s njom došli smo do stadijuma kada je skoro iščezla ta odvajkada netaknuta priroda. Čak i okeani koji su naizgled očuvani zbog teške dostupnosti, delovanjem gramzivog čoveka bukvalno su opustošeni besomučnom eksploatacijom ribe i zagađivanjem. Nema više nijednog dela prirode ma kako naizgled čoveku bio nedostupan koji nije devastiran sumanutom pohlepnošću nekoga ko sedi na grani nad provalijom i seče je iako mora biti da je svestan da će se uskoro zajedno sa njom sunovratiti u bezdan. Ovaj film ser Atenboroa pokazuje i dokazuje tim hronološkim praćenjem njegove karijere i čuvenih filmova koje je tokom nje snimao u bukvalno svim delovima sveta i to na najzabitijim njegovim mestima – upravo taj neverovatni čin devastiranja celokupne prirode zarad trenutne zarade pojedinaca. U izuzetno delikatnom lancu postojanja svih jedinki u flori i fauni našeg sveta nemoguće je izbeći globalne posledice, recimo, besomučnog sečenja šuma koje je i dalje u nesmanjenom, pa, zapravo, i drastično pojačanom ritmu prisutno. Isto se odnosi na okeane i mora u kojima su mnoge životinjske vrste zauvek istrebljene, a promenama u klimi uništeni korali neophodni za opstanak priobalja i životinjskog i biljnog sveta u morima. Svako istrebljenje jedne vrste dovodi do nestanke druge u lancu međuzavisnosti na kome počiva i od koga zavisi naša priroda, pa samim tim od čijeg balansiranog postojanja direktno zavisi opstanak celoga našeg sveta i nas u njemu. Premda ludost i glupost dela ljudskog roda izgleda misli da će čovek opstati i bez prirode, nije tako. Naprotiv. Nestaće i on i to u najužasnijem okruženju apokaliptične pustinje u koju je već uveliko uspeo da pretvori mnoge delove sveta. I to dokazuju prizori Atenborovog filma i podaci koje je ponudio kao dokaz. Brojevi o populaciji, stanju prirode i njenih jedinki u vreme kada je 1950-ih godina počeo da kao prirodnjak obilazi svet, i danas, kada se skoro utrostručio broj stanovnika, a desetkovali resursi za naš opstanak. Ceo taj višedecenijski ciklus njegovog rada ispratio je i dokazao konstantni rušilački učinak naše civilizacije na prirodu. Nikada se nije, pa makar i na tren, zaustavio taj nazadni uticaj nazoviprogresa na našu okolinu. Kako je vreme prolazilo, sve brže je bivalo sve gore i gore.

Rešenja za izlečenje smrtno bolesne prirode

Kako rekosmo, ser Atenboro je ipak smogao snage da poslednju trećinu ovog zastrašujućeg dokumentarca ispuni bogatom količinom topline, optimizma i vere u čoveka. Ponudio je i konkretna rešenja za izlečenje smrtno bolesne prirode. Iako je teško poverovati da smrtonosni virus, a to je čovek za prirodu – smrtonosni virus – može naprasno da promeni ćud i da postane medikament koji će zalečiti sve svoje grešne uticaje na svet koja ga okružuje, a koji je opustošio. Međutim, upravo se od čoveka to zahteva i na tome ser Atenboro zasniva pomenuti optimizam i rešenja za preokret. Ne treba biti veliki mudrac pa shvatiti da čovek jedini može i mora da spasi prirodu koju je oštetio. Nema ko drugi da to učini, makar ne dok smo mi još tu. Jer ako prepustimo da to učini priroda, a što će se

sigurno dogoditi ako ovako nastavimo, rešiće ona to novim, kao što je u više navrata tokom istorije i činila, masovnim uništenjem živog sveta i stvaranjem uslova za „resetovanje“, odnosno repopulaciju i otpočinjanje svega iznova. Dakle, bez nas. Možda to već čini koronom, ko zna. U svakom slučaju, dok smo tu, poruka je velikog prirodnjaka, naša je dužnost, svakoga od nas, zajedno s našim liderima, da se drastično promenimo u svakom pogledu. Jedan od njegovih saveta je i da se pod hitno okrenemo alternativnim načinima ishrane. Da zaboravimo na meso! Ovaj svet ne može da izdrži sedam ili, uskoro, deset milijardi mesoždera – poručuje on! Zanimljivo je da nije malo onih koji su u komentarima na ovaj film obećali da će postati vegani! Nažalost, čak i da mnogi to zaista i urade, to bi bio samo delić drastičnih promena koje su hitno neophodne da bi se načinio tek prvi veći korak u smeru saniranja posledica višedecenijskog pustošenja planete. Ser Atenboro je ponudio splet mogućih rešenja za sanaciju svega što su prethodne generacije oštetile ili trajno potrošile. Nezamenljivu energiju treba u potpunosti i što pre zameniti obnovljivom. Odmah je nužno prestati sa sečom šuma. Valja gajiti biljke za ishranu u ogromnim količinama umesto što se u ogromnim količinama odgaja i tamani stoka. Treba, mora, važno je što pre, nužno je… Mnoštvo pametnih i, što je najzanimljivije, veoma lako sprovodljivih u delo saveta koji bi svi zajedno doveli do zaustavljanja naše propasti i očuvanja prirode kao prvog i osnovnog cilja lekovitih promena. Ali iako sve to zvuči logično, neophodno, veoma inteligentno i izvodljivo – sigurno neće biti sprovedeno u delo. Jer ključni potez odustajanja od ovakve prakse, onaj koji treba da načine moćne korporacije za eksploataciju prirodnih resursa, neće nikada biti načinjen. Ko god dobro zarađuje na dosadanjim navikama ma kako da su one štetne, neće pristati da promeni bilo šta u sistemu uništavanja svega uz pomoć koga tako dobro zarađuje. Lažno demokratski i liberalni kapitalistički sistem instaliran u svakom kutku modernog sveta, koji tako dobro i poslušno omogućava bogaćenje odabranih, naprosto nije pogodan za drastični i naprasni preobražaj, a što je nužnost koju preporučuje ovaj divni, potresni i opominjući Atenborov film. Da li će biti poslušan, pitanje je sad. Pitanje od koga istinski zavisi naš opstanak. Ako ga ne poslušamo, svet koji ostavljamo već našim prvim potomcima neće više biti pogodan za život!