Последњи је час за спас!

Дејвид Атенборо: Живот на нашој планети

Дејвид Атенборо: Живот на нашој планети посебно је у овом тренутку значајан, може се рећи и тестаментаран филм легендарног британског документаристе сер Дејвида Атенбороа, природњака, човека који је уз Жака Кустоа сигурно најзначајнији човек који је својим животом и делом заслужио звање утицајног и страственог заљубљеника и заштитника природе. Тужно је што човек у дубокој старости (сер Атенборо има 94 године) мора да по ко зна који пут у својој вишедеценијској каријери скреће пажњу на то да нам је природа једини и највећи савезник, да од ње живимо, због ње постојимо (а не обрнуто!), да је предивно чудо, да је саздана од најделикатнијих међузависности свега што у њој постоји и да, на крају, без ње нама нема опстанка. Тужно је што нико други није кренуо његовим стопама и стекао тако велики углед и ауторитет борећи се за спас тешко рањене природе. Нити је нека од бројних организација које се тиме баве досегла делић његовог утицаја на, макар, срца људи. Иако га сви цене, чак и они на власти који никада нису учинили помак у борби за спас природе, премда су га јавно и декларативно подржавали, наша (може се слободно рећи најпре његова) планета умире. После гледања овог документарца који, као нити једно његово дело, није направљен сензационалистички, површно, пристрасно или у било ком правцу тенденциозно, већ одмерено, фактографски, озбиљно и веома стручно, немогуће је одупрети се утиску да је човечанству одзвонило. Иако је аутор у свом маниру смирен, углађен и на крају филма чак оптимистичан, армагедонски утисак који после гледања остаје у нама немогуће је игнорисати. А биће игнорисан и то од оних од који никако не би смео. Од оних који одлучују, а који су одавно решили, очигледно, да иду до краја. Да зарад свог бедног интереса и још беднијег постојања у лажном изобиљу, незајажљивости и грамзивости, у свету који су подредили себи, жртвују тај свет. Што делује сумануто, али је баш тако.

Ламентни и тестаментарни филм

Свет који је наш највећи и заправо једини савезник умире осакаћен од наше руке. Умире све брже. Тешко. Веома болно. Умире од неизлечиве болести која се зове грамзиви и глупи човек. Наша је цивилизација вођена корпорацијама које су је претвориле у најстрашнији робовласнички систем. Зарад неколико процената становништва које има преко 90 посто свег богатства овог света и никада му није доста новог згртања и отимања од људи које су ујармили, али још више од природе, наша планета је буквално на самрти. Дејвид Атенборо: Живот на нашој планети сваким својим кадром то доказује. Сер Атенборо саставио је овај свој ламентни и тестаментарни филм од кадрова његових остварења из читаве каријере која траје близу 70 година. Од времена када смо живели с мање-више нетакнутом природом и у скоро прихватљивом складу с њом дошли смо до стадијума када је скоро ишчезла та одвајкада нетакнута природа. Чак и океани који су наизглед очувани због тешке доступности, деловањем грамзивог човека буквално су опустошени бесомучном експлоатацијом рибе и загађивањем. Нема више ниједног дела природе ма како наизглед човеку био недоступан који није девастиран суманутом похлепношћу некога ко седи на грани над провалијом и сече је иако мора бити да је свестан да ће се ускоро заједно са њом суновратити у бездан. Овај филм сер Атенбороа показује и доказује тим хронолошким праћењем његове каријере и чувених филмова које је током ње снимао у буквално свим деловима света и то на најзабитијим његовим местима – управо тај невероватни чин девастирања целокупне природе зарад тренутне зараде појединаца. У изузетно деликатном ланцу постојања свих јединки у флори и фауни нашег света немогуће је избећи глобалне последице, рецимо, бесомучног сечења шума које је и даље у несмањеном, па, заправо, и драстично појачаном ритму присутно. Исто се односи на океане и мора у којима су многе животињске врсте заувек истребљене, а променама у клими уништени корали неопходни за опстанак приобаља и животињског и биљног света у морима. Свако истребљење једне врсте доводи до нестанке друге у ланцу међузависности на коме почива и од кога зависи наша природа, па самим тим од чијег балансираног постојања директно зависи опстанак целога нашег света и нас у њему. Премда лудост и глупост дела људског рода изгледа мисли да ће човек опстати и без природе, није тако. Напротив. Нестаће и он и то у најужаснијем окружењу апокалиптичне пустиње у коју је већ увелико успео да претвори многе делове света. И то доказују призори Атенборовог филма и подаци које је понудио као доказ. Бројеви о популацији, стању природе и њених јединки у време када је 1950-их година почео да као природњак обилази свет, и данас, када се скоро утростручио број становника, а десетковали ресурси за наш опстанак. Цео тај вишедеценијски циклус његовог рада испратио је и доказао константни рушилачки учинак наше цивилизације на природу. Никада се није, па макар и на трен, зауставио тај назадни утицај назовипрогреса на нашу околину. Како је време пролазило, све брже је бивало све горе и горе.

Решења за излечење смртно болесне природе

Како рекосмо, сер Атенборо је ипак смогао снаге да последњу трећину овог застрашујућег документарца испуни богатом количином топлине, оптимизма и вере у човека. Понудио је и конкретна решења за излечење смртно болесне природе. Иако је тешко поверовати да смртоносни вирус, а то је човек за природу – смртоносни вирус – може напрасно да промени ћуд и да постане медикамент који ће залечити све своје грешне утицаје на свет која га окружује, а који је опустошио. Међутим, управо се од човека то захтева и на томе сер Атенборо заснива поменути оптимизам и решења за преокрет. Не треба бити велики мудрац па схватити да човек једини може и мора да спаси природу коју је оштетио. Нема ко други да то учини, макар не док смо ми још ту. Јер ако препустимо да то учини природа, а што ће се

сигурно догодити ако овако наставимо, решиће она то новим, као што је у више наврата током историје и чинила, масовним уништењем живог света и стварањем услова за „ресетовање“, односно репопулацију и отпочињање свега изнова. Дакле, без нас. Можда то већ чини короном, ко зна. У сваком случају, док смо ту, порука је великог природњака, наша је дужност, свакога од нас, заједно с нашим лидерима, да се драстично променимо у сваком погледу. Један од његових савета је и да се под хитно окренемо алтернативним начинима исхране. Да заборавимо на месо! Овај свет не може да издржи седам или, ускоро, десет милијарди месождера – поручује он! Занимљиво је да није мало оних који су у коментарима на овај филм обећали да ће постати вегани! Нажалост, чак и да многи то заиста и ураде, то би био само делић драстичних промена које су хитно неопходне да би се начинио тек први већи корак у смеру санирања последица вишедеценијског пустошења планете. Сер Атенборо је понудио сплет могућих решења за санацију свега што су претходне генерације оштетиле или трајно потрошиле. Незаменљиву енергију треба у потпуности и што пре заменити обновљивом. Одмах је нужно престати са сечом шума. Ваља гајити биљке за исхрану у огромним количинама уместо што се у огромним количинама одгаја и тамани стока. Треба, мора, важно је што пре, нужно је… Мноштво паметних и, што је најзанимљивије, веома лако спроводљивих у дело савета који би сви заједно довели до заустављања наше пропасти и очувања природе као првог и основног циља лековитих промена. Али иако све то звучи логично, неопходно, веома интелигентно и изводљиво – сигурно неће бити спроведено у дело. Јер кључни потез одустајања од овакве праксе, онај који треба да начине моћне корпорације за експлоатацију природних ресурса, неће никада бити начињен. Ко год добро зарађује на досадањим навикама ма како да су оне штетне, неће пристати да промени било шта у систему уништавања свега уз помоћ кога тако добро зарађује. Лажно демократски и либерални капиталистички систем инсталиран у сваком кутку модерног света, који тако добро и послушно омогућава богаћење одабраних, напросто није погодан за драстични и напрасни преображај, а што је нужност коју препоручује овај дивни, потресни и опомињући Атенборов филм. Да ли ће бити послушан, питање је сад. Питање од кога истински зависи наш опстанак. Ако га не послушамо, свет који остављамо већ нашим првим потомцима неће више бити погодан за живот!