Logor za silovanje

Šta bi Srbima mogao da donese Džo Bajden ako postane predsednik Amerike, i zbog čega se tome raduju Vesna Pešić i Zorana Mihajlović?

Javlja nam pouzdan izvor koji je u materiju upućen makar onoliko koliko je nama i potrebno: u subotu, 7. novembra, američke ambasade u regionu sprovele su u delo instrukciju da kod lokalnih vlasti intervenišu da čestitaju Džou Bajdenu na izboru za predsednika SAD. To jest, kao posle kakvog državnog udara a stvarno i deluje da je tamo izvršen državni udar, pozvani su da priznaju Bajdena kao izabranog predsednika Amerike da bi mu time stvorili legitimitet. Koji mu u ovom trenutku očigledno nedostaje, jer da nije tako, ne bi ni morali da budu pozvani da mu čestitaju na izboru.
Počev od čestitke generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga i svih ostalih šefova država i vlada koji su usledili nakon što su, svojim objavama da je Bajden pobedio, mediji glavnog toka u Americi dali znak da je vreme da se okonča posao koji je bio započet još pre nego što je Tramp prvi put izabran za predsednika SAD. Duboka država na delu, savez glavnih medija (i njihovih vlasnika), samovoljnog državnog aparata oličenog u Stejt departmentu i onoj njegovoj instrukciji, te američkog vojnoindustrijskog kompleksa čiji je Stoltenberg najpoznatiji trgovački putnik… [restrict]

VUČIĆEVA ČESTITKA Amerikancima su, takoreći, predsednika izabrali Si-En-En i inostrani zvaničnici; postane li na kraju Bajden i zaista predsednik Amerike, moći ćemo da se hvalimo da ga je na to mesto doveo (i) predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
S tim što se mora primetiti da je Vučićeva čestitka uistinu delovala kao da je iznuđena i, stoga, prilično neiskrena. Sve i ako je Vučić Bajdenu uputio, kazao je, „iskrene čestitke na izboru za predsednika SAD“, a dodao je i da se nada „nastavku dobre saradnje sa vama, kakvu smo imali i sa Donaldom Trampom, na čemu sam mu veoma zahvalan“.
Reći će Vučić dan ranije, nakon što je i njemu stigla spomenuta preporuka američkog ambasadora, i „sačekaću do ujutru i ujutru ću zvaničnu čestitku da uputim. Ne mogu da budem u prvih 50 belosvetskih koji se guraju da čestitaju. Suviše sam mator i ponosan da bih to radio“, i usput ponovio „da je bolje za Srbiju da je Tramp pobedio“ i zahvalio Trampu i njegovim saradnicima „što su hteli da nas čuju, da nas saslušaju. Mali miševi pobegnu kada se objave rezultati, razlikujem se od njih jer imam veliko srce, za razliku od onih koji pljuju“.
Utisak je da je – u zbilja neugodnoj situaciji, i to se mora primetiti – Vučić pokušao i da zasiti vuka i da mu ovce ostanu na broju u meri u kojoj je to moguće. Žalosno je jasno, naime, da Srbija nema, možda i ne može da ima, onaj stepen samostalnosti kakav imaju Rusija i Kina pa su hladnokrvno – i uz to principijelno, iščekujući zvaničan rezultat izbora umesto Si-En-Enovog – odbile da priznaju Bajdena za predsednika SAD. To je luksuz koji mi sebi izgleda nismo mogli, ili nismo smeli, da priuštimo; sve i ako bi trebalo da budemo svesni da nam to neće obezbediti išta povoljniji tretman ako na vlast u Vašingtonu 20. januara sledeće godine stupi Bajdenova hunta. A opet, istovremeno, kao da je pokušao i da ne spali baš sve mostove saradnje i razumevanja s Trampom; ne toliko zbog odnosa koji je s njim ostvario na onoj stolici u Ovalnoj sobi Bele kuće već zbog mogućnosti, koja je i dalje veća od minimalne, da se s one strane Atlantika dogodi postizborni preokret istorijskih razmera.
Sad, činjenica je i da, za razliku i od Vučića i od valjda svih svojih kolega na zapadnoj hemisferi, slovenački premijer Janez Janša nije čestitao Bajdenu na pobedi, čak i nakon što su ga nemački diplomata Volfgang Išinger i EU poslanica Tanja Fajon opomenuli da to učini (pa im je on uzvratio onom čuvenom fotografijom usamljenog čoveka prekrštenih ruku u masi ljudi s rukom ispruženom u nacistički pozdrav, zanimljivo inače što je baš tu vrstu paralele izabrao, s obzirom na ukupni kontekst). Elem, mogao je Janša tako da postupi, ali ne zato što je Slovenija slobodnija od Srbije već baš zato što je potpuno neslobodna u pogledu svojih odnosa s Amerikom. Pa ovakvom egzibicijom i ne može da izgubi ništa što već nije izgubila. A o faktoru Melanije Tramp da i ne govorimo.

ZORANA MIHAJLOVIĆ I VESNA PEŠIĆ Kako god, tek, za razliku od Vučića, određeni deo ovdašnje javnosti s neskrivenim je oduševljenjem pozdravio ovo pregnuće da se pobeda otme od Donalda Trampa u korist Džoa Bajdena.
Isprednjačila je, valjda da demonstrira svoju lojalnost, možda i da sebe još jednom toplo preporuči tamo gde treba, možda i da pogura Vučića ako se on još dvoumio šta da učini, potpredsednica Vlade Srbije i ministarka energetike Zorana Mihajlović.
Trenutak nadahnuća i izliva nežne simpatije kakav je od potpredsednice Mihajlović malo ko očekivao. Sve i ako u izvesnim delovima deluje ironično, naime, imajući u vidu način na koji Bajdena pokušavaju da postave na vlast, znamo da njena čestitka, brža od Vučićeve, nije bila ironična: „Sjedinjene Američke Države dobile su predsednika demokratu – Džoa Bajdena. I kao što je veliki Mahatma Gandi govorio: Duh demokratije ne može se nametnuti spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda. Ali SAD su dobile i potpredsednicu. Jer, pobeda je ženskog roda! Važno je da u godinama koje posvećujemo borbi za rodnu ravnopravnost još jedna žena osvoji značajnu političku poziciju. Verujem da će Kamala Haris, kao prva potpredsednica u istoriji SAD, vođena demokratskim principima, doprineti boljem položaju žena. Jer, to je demokratija – ravnopravno društvo u kojem građanke i građani imaju jednake mogućnosti da ostvare ono što žele!“
Vesna Pešić pak bila je jezgrovitija na tviteru nego Zorana Mihajlović na instagramu. No iskazala je istovetan sentiment: „Bravo Amerika. Svaka čast! Oterali ste zver.“
I zaista je zanimljivo videti kako se delovi naprednjačke i antinaprednjačke Srbije – Zoranu Mihajlović i Vesnu Pešić sad promatramo kao paradigmatične primere izvesnog odnosa sa stvarnošću – zapravo savršeno lepo slažu; i to naročito kad iskazuju svoju predanost onom interesu koji je srpskom interesu naneo toliko zla da će njegove posledice jako teško biti sanirane, ako ikada i budu.
Ali kome su zapravo Zorana Mihajlović i Vesna Pešić radosno pohitale da čestitaju pobedu (a da ih niko na to nije naterao)?
Čoveku koji se zalagao da naša zemlja bude bombardovana i okupirana: „Tražio sam da se bombarduje Beograd, tražio sam da se pošalju američki piloti i da se raznesu svi mostovi na Drini… Govorio sam da treba da odemo u Beograd i da tu zemlju okupiramo kao Nemačku i Japan. I da imamo javna suđenja kako bismo srušili tu ideju o Srbima kao žrtvama.“
Koji je Srbe upoređivao s nacistima: „Ja sam ovde da zauzmem stranu! Mladić je ratni zločinac. Vođa bosanskih Srba nije ništa bolji od Himlera. Nije ništa bolji od Gebelsa.“
Koji je Albancima, u jeku krvavog proterivanja Srba s Kosova i Metohije nakon NATO agresije, poručivao da samo tako nastave: „Imate sve pravo na odmazdu i da pustite pse rata… Ne samo Albanci već svi muslimani u regionu u principu bili su žrtve, ne slučajne već veoma dobro isplanirane verzije konačnog rešenja s kraja 20. veka, koju je isplanirao jedan od najvećih manijaka koje sam ikada upoznao u svom životu.“
A kako tek prokomentarisati njegov govor u američkom Senatu 13. decembra 1995: „Govorio sam da su Srbi uspostavili logore za silovanje. Oni sprovode politiku eksplicitno dizajniranu tako da se prvenstveno muslimanske žene odvode u te logore, da se siluju, i da se nateraju da iznesu trudnoću do porođaja kako bi se zastrašio i zagadio/opoganio (pollute) muslimanski narod u Bosni.“
I ovo: „Posetio sam s Bobom Dolom bolnicu u Sarajevu. Znate li ko je bio u toj bolnici? Sedmoro dece! Znate li zašto je tamo bilo samo sedmoro dece? Zato što Srbi sede na onim brdima, i u svojoj kampanji terora ciljano sakate decu!“
Ali čak i da na stranu stavimo to što, kao Srbi, osećamo nevericu i gađenje nad ovako bezočnim lažima i satanizacijom našeg naroda; koja nam se inače dogodila da bi poslužila kao opravdanje potonje američke agresije, sprovedene pak zarad ostvarivanja geopolitičkih ciljeva njihove partije rata u kojoj do pojave Donalda Trampa, koji je barem uspeo da ne započne nijedan novi rat, nije bilo razlike između demokrata i republikanaca.
Ostavimo dakle po strani naš slučaj da bismo podsetili da naš slučaj nije bio izuzetak nego pravilo. Jer nije bilo američkog rata za koji se Džo Bajden nije zdušno založio. Taj čovek i bukvalno na svojoj savesti, ako savesti ima, ima krv miliona nevinih ljudi. I ko je, onda, zver?
Hoćemo da kažemo, imajući sve ovo u vidu, da su pobedi Džoa Bajdena mogle da se obraduju samo dve grupe ljudi, glupi i pokvareni; glupima smatramo one koji su uvereni da imaju pravo da nameću svoje političko mišljenje a da pri tome ne raspolažu činjenicama nezaobilaznim za izgradnju tog mišljenja. Dok su pokvareni oni koji sve ovo znaju, ali za to ne mare. I kako s takvima graditi bolju budućnost ove zemlje?

BAJDENOVA ADMINISTRACIJA Ali važnije je sada pitanje – prethodno je, uostalom, samo retoričko – šta možemo da očekujemo od eventualne Bajdenove administracije umesto Trampove. Kratak odgovor je možda, na prvi pogled, neočekivan: nema mesta očajavanju.
Od Trampa smo mogli da očekujemo neočekivano, na dobro ili na loše, uostalom, pogledajte onaj vašingtonski sporazum; na šta bi dalji tok Trampovog angažovanja u vezi s Kosovom i Metohijom, kao glavnom tačkom našeg odnosa s Amerikom, izašao, u ovom trenutku može samo da se nagađa.
Ali s Bajdenom, i onima koji Bajdenom rukuju, nema takve neizvesnosti. Bajden nam donosi kontinuitet s Bilom Klintonom, i sa Džordžom Bušem Mlađim, i sa Barakom Obamom. Uz jednu strahovito važnu napomenu; ono što su oni mogli da nam urade već su nam uradili. A svaki od njih mogao je da nam uradi manje od svog prethodnika: Klinton nas je bombardovao, Buš organizovao jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova jer za više od toga nije imao snage, Obama je samo nastavio da održava status kvo koji je zatekao. Zašto bismo se sad plašili Bajdena? Onako senilan, doduše, mogao bi da nas natera da priznamo nezavisnost Teksasa.
Treba, doduše, očekivati i da će, posle Trampa, doći do pokušaja obnavljanja narušenih transatlantskih odnosa između SAD i zemalja Evropske unije. Što ćemo na svojoj koži osetiti kroz revitalizaciju njihovog zajedničkog pritiska oko Kosmeta. A opet, već smo s takvim pritiskom bili suočeni. I tada smo bili slabiji nego što smo danas, kako ekonomski, tako i vojno ako je istina ono što nam govore predstavnici aktuelne vlasti, i nismo popustili. Pa zašto bismo sada? Tim pre što je, pod jedan, pitanje da li će odnosi između EU i SAD uopšte moći da se vrate na pređašnji nivo, tim pre što u EU više nema Velike Britanije da vuče na tu stranu, i, pod dva, što nemačka kancelarka Angela Merkel iduće godine odlazi u političku penziju. A to će neminovno izazvati vakuum autoriteta, i u Nemačkoj i u EU.
A da i ne govorimo koliko će, s predsednikom koga joj biraju vlasnici televizijskih stanica i inostrani državnici zato što im je tako rečeno, Amerika u narednom periodu neizvesnog roka trajanja uopšte biti sposobna da se intenzivno bavi ičim drugim do samom sobom. No sama je za to kriva, jer tako je glasala. Sve i ako su drugi dobili zadatak da glasaju u njeno ime.

[/restrict]