Zečevizija – Integralni sineast

Dok se bledo izdanje Niškog festivala glumačkih ostvarenja iskazalo kao sklerotična i anahrona glumačka smotra, paralelno s njim organizovan je, kao prava alternativa, mnogo življi interaktivni događaj – 4. kolonija filmske kritike, na kojoj je mlađim gledaocima između ostalog predstavljena autorska ličnost Nikole Stojanovića

Paralelno s bledim izdanjem Niškog festivala glumačkih ostvarenja isti rukovodeći tim organizovao je u drugom prostoru mnogo življi interaktivni događaj – 4. koloniju filmske kritike – koja je odjeknula kao prava alternativa ako ne sklerotičnoj ono prilično anahronoj glumačkoj smotri. Ta parada ove godine nije prikazala nijedan dobar film, niti kakvo hvale vredno glumačko ostvarenje. Iz večeri u veče ponavljala se već zamorna slika prosečnosti. Nova glumačka lica ne donose ništa novo, starih je sve manje, slično je s rediteljima, koji kao da se utrkuju u neveštini i, što je još gore, u nepoznavanju elementarnog filmskog zanata. Srpski „umetnički film“ pao je 2020. godine na najniže grane od kad postoji: na delu je pravo takmičenje u aljkavosti i ošljarenju, a što je najgore, i pomanjkanju svake ambicije da se dosegne ikakav dramski ili poetski kvalitet. Sušno vreme, jad i beda.
Pri svemu tome rukovodioci festivala Srđan Savić i Dejan Dabić, za koje, naprotiv, nema tajne u njihovom poslu, u drugom prostoru i formatu želeli su da nas podsete na jednog Federika Felinija i njegovu čarobnu kuglu! Smislili su, takođe, da drugog dana svoje kolonije predstave i mlađim gledaocima (možda se među njima kriju i budući kritičari?) približe takvu autorsku ličnost kakav je Nikola Stojanović, čiji je lik prava kulturna, stručna i svaka druga alternativa gore opisanoj bratiji. To je sineast starog kova, što znači ozbiljan stvaralac iza koga stoji veliki i ispunjen filmski život, satkan od najrazličitijih iskustva i plodotvornih saznanja. Ne samo što emeritus Stojanović (svoj radni vek krunisao je kao profesor istorije filma na beogradskom FDU) što bi se narodski reklo zna znanje nego što je u svakom trenutku sposoban da to znanje upotrebi u domenu umetničke prakse, kao i na poprištu teorijskog razloga. Kompletna stvaralačka ličnost u svakom pogledu, intelektualna gromada i vrstan reditelj, Stojanović oličava pojavu koju bismo mogli nazvati integralnim sineastom.

Pravi kritičar je stvaralac

Rođenom pre sedamdeset osam godina u blizini Leskovca, odraslom u Beloj Crkvi, Titogradu i Sarajevu, Stojanoviću je u kinematograf vokacija odmalena bez obzira na to što je diplomirao arhitekturu (1965), mada ni to nije slučajno: kako je smatrao prvi teoretičar filma Rićoto Kanudo, arhitektura i muzika izvori su sedme umetnosti; zajedno počivaju na pojmovima strukture i estetike. Najraniji stvaralački period njegov nije mogao proći bez omaža amaterizmu u Kino-klubu „Sarajevo“, gde je pripadao generaciji svog nešto starijeg brata Velimira Stojanovića (1940–1984), takođe vrsnog autora i kritičara (knjige Lakomo oko i Osuđeni na slobodu), kao i sopstvenom krugu (Komosar, Matić, Hadžidedić, Kadić i dr), sa zapaženim filmovima Bluz, Torzo, Draga Irena i dr. Potonji je poslužio kao okidač za prvi Stojanovićev dugometražni igrani film Draga Irena, kome je autor pristupio posle povratka sa studijskog boravka u Francuskoj burne i turbulentne 1968. godine. Film Draga Irena (1970) duguje ponešto Žan-Liku Godaru, nešto manje Mikelanđelu Antonioniju i predstavlja iskorak prema evropskom filmu svoga doba, kao i mladalačkim aspiracijama naraštaja, koji je ostavio naročite tragove u YU filmu.
Među tim tragovima je i filmski časopis Sineast (1967–1991, i danas izlazi u „kloniranom“ sarajevskom izdanju), uz beogradski Filmograf, jedan od najboljih filmskih časopisa u bivšoj Jugoslaviji, bogata kritička panorama domaćeg i svetskog filma. Negujući kritičku misao na najvišem nivou, glavni urednik Sineasta Nikola Stojanović izgradio je sledeći stav: „Postoje vrlo seriozni, kreativni kritičari. Za mene je pravi kritičar stvaralac. Kao što je i umetnik koji stvara film stvaralac. Pisati kritiku je oblik stvaralaštva i to vrlo odgovoran.“ Bilo je to uverenje uz koje je pre pola veka stasavala cela jedna generacija, kojoj je svim srcem pripadao i pisac ovih redova. Tadašnji mladi kritičar bio je obrazovani sineast, opremljen poznavanjem istorije i teorije filma kao i izgrađenim kritičkim aparatom i metodom, koji nije ustupao pred naučnim. „Slušajte me šta imam da vam kažem“, govorio je sa stranica mladog Sineasta stari sineast profesor Slavko Vorkapić, osnivač modernih filmskih studija na američkim i našim univerzitetima „i saznaćete šta je pravi film, umetnost po sebi i za sebe, koja ništa ne duguje drugim umetnostima“. Slušali smo ove lekcije, pre svega temelje percepcije filma sa stanovišta geštalt psihologije i polako razumevali kakvo dejstvo ima kinematograf. I danas važe isti zakoni, koje su zaboravili površni, neuki i lenji „reditelji“, što ne znaju da komponuju običan pokret dva glumca u kadru, a da ne naprave perceptivni skok i time potpuno sruše iluziju kontinuiteta. O tome i o mnogim drugim tajnama filma godinama se, decenijama moglo čitati u Stojanovićevom Sineastu iz pera plejade svetskih reditelja od Kurosave, Drejera i Velsa do Kopole i „novog Holivuda“, uz specijalne brojeve, prave filmske kompendijume o filmskoj muzici i kameri. Nema sumnje da je kritički pristup, koji je Stojanović gradio u Sineastu imao odlučujućeg udela u stvaranju njegove monografije o Akiri Kurosavi (kojom je doktorirao na FDU), i danas jednom od najboljih studija o jednom od najvećih reditelja u istoriji filma. Iz njegovih predavanja upravo sada nastaje Istorija filmske režije, nezaobilazni udžbenik i inspiracija za sve koji dolaze, pod pretpostavkom da hoće da uče i napreduju.

Kraj milenijuma

Kritici ni u jednom trenutku nije ustupala Stojanovićeva umetnička praksa. Kratkim i srednjemetražnim filmovima Hahari, Čin, Žeđ i Triptih, nastalim između 1975. i 1982. godine i nagrađenim na mnogim domaćim i stranim festivalima, Stojanović je značajno doprineo rađanju filmske novele kao žanra u jugoslovenskom filmu. Dugometražni igrani filmovi Polenov prah (1974) i Pogled u noć (1978) predstavljaju posebna poglavlja u njegovom stvaralaštvu, naročito i Od zlata jabuka (1986), polifono delo-omaž vremenu Stojanovićevog odrastanja u malom južnobanatskom gradu. „Kao da time započinje opora hronika jednog teškog i značajnog perioda, od prvih dana nakon oslobođenja pa negde do početka pedesetih. Tematska građa filma uključuje kolonizaciju, kolektivizaciju, otkup, rezoluciju Informbiroa, zablude junaka i njihova stradanja, lične drame i porodične sukobe. Kad se to u film pretoči, kako je to učinio reditelj Stojanović, poetski i humanistički nadahnuto, onda kao rezultat dobijamo ostvarenje koje se na pravi način obraća savremenom gledaocu. Ti kvaliteti su sadržani u rekonstrukciji duha jednog vremena, poetski nadgrađenoj, sa umetničkom istinom, koja je prevashodno autorska“ (S. Joković).
Stojanović u zreloj fazi svog stvaralaštva ispoljava sklonost ka istorijskoj sintezi u svojoj globalnoj metafori Poslednji valcer u Sarajevu ili Belle Epoque (2001), zasnovanoj na Principovom Vidovdanu i znacima epohe upletenim u ovaj sudbonosni događaj. Belle Epoque potvrđuje uverenje Marka Ristića da godina 1914. označava pravi kraj HIH veka, uz čitavu ideju Štefana Cvajga o svršetku „jučerašnjeg sveta“ i praskozorju jednog drugačijeg doba, obeleženog upravo kinematografom. Stojanović nas uvodi u veličanstveni i strašni HH vek jednim bertolučijevskom zamahom. „Nalazimo ovde odsjaje klasičnih istorijskih drama Bertolučija i Viskontija, kao što su Gepard i Dvadeseti vek, ali film poseduje takođe vragolastu zaigranost, burlesknu liniju jednog Serđa Leonea“, napisao je Džef Robson u londonskom Eye for Film. „Stojanović je ušao pod kožu svojih likova i njihovog ambijenta tako dobro da film većinom deluje kao da dolazi direktno iz godina s početka dvadesetog veka. Ovo je pravi test iz istorijske drame i Belle Epoque ga je položio sa sjajnim uspehom. Ali možda još šire rezonance ima kao izbalansirani humani pokret junaka koji se bore da sačuvaju svoj integritet i pronađu sreću dok njihov svet klizi u haos.“ Belle Epoque je zbilja vrhunska tačka celog Stojanovićevog stvaralaštva: apogej duboko proživljenog iskustva. Odiseja ovog filma, koja umalo da završi tragično, svedoči o ceni kojom je njegov autor platio lično iskustvo pod igom Antihrista.
U međuvremenu Stojanović pruža nov dokaz sinematičke inspiracije koja takođe stoji u znaku apokalipse. To je kratki film Kraj milenijuma (1995) malo remek-delo, koje se hrabro suočava s krvavim košmarom jednog nametnutog i nepotrebnog rata. Osnovni materijal ovog filma čine ratne fotografije beogradskog majstora Tomislava Peterneka, koje je snimio neposredno pre, u toku i posle vukovarskog ratnog meteža, 1991. godine (film nosi podnaslov „Peternekova vizija pakla u sedam fragmenata“) i koje tvore jedno od najpotresnijih ratnih svedočanstava ikada zabeleženog foto-kamerom. Duhovno oko Peterneka pronašlo je u ovoj krvavoj kalamutnji hiljade detalja jedne kolektivne tragedije koji bi, inače, bili izgubljeni i zauvek zaboravljeni. To je zastrašujući panoptikum ponuđen na uvid civilizaciji XX i XXI veka snagom Pikasove Gernike i istoimenog Reneovog filma (1950), o čemu je nadahnuto pisao Andre Bazen, čije se mnoge opaske mogu odnositi i na ovu izvanrednu filmsku tvorevinu Nikole Stojanovića.
Pred nama se odvija drama postojanja u svom najčistijem i najsurovijem vidu, iskrivljena u bolu ljudska lica, živih ili ubijenih; siloviti napadi i grčevite odbrane, neočekivani susreti i poslednji oproštaji, ljudska tela izmoždena, iskasapljena, odbačena u kontejnere zajedničke propasti; grandiozna predstava agonije Evrope u zalasku XX stoleća. Ova freska kataklizme monumentalnih razmera dejstvuje snagom otkrivenja. Na obzorju slutimo Antihrista glavom i sunovrat celog čovečanstva. Krvavi isečak Evrope, kancerozno tkivo koje otkriva moriju u utrobi i srcu nje same. I pokreti kamere i montažni rezovi pripadaju ontologiji ovih slika: one dejstvuju snagom filmskog prizora. Gotovo sve Peternekove fotografije ili su uhvaćeni pokret (žiznь vrasploh Dzige Vertova) ili snažno sugerišu opšte komešanje iznenadnog i bespoštednog poginuća, jurnjavu u svim pravcima i nasumično bekstvo gomila. Svet je pokret masa, linija i volumena. Pokretna slika i njena specifična sredstva (vožnja, švenk, filaž, lift, zum, kontrazum i dr.) samo sankcionišu ono što sadrži stvarnosni, profilmski prizor i što se s merom podvlači jerihonskom muzikom Ksenije Zečević i šumom (pucnji, odjeci eksplozija, kretanje vojne mašinerije itd). Nema pokreta u ovom filmu koji nije započet u njegovom paklenom izvoru. Kretanje je imanentno svakom pojedinom deliću ovog zastrašujućeg prizora. Pokret je duša ovog filma, sačinjenog od otisaka kao, uostalom, ceo stvaralački vek Nikole Stojanovića, koji ovde doživljavamo kao završni akord jedne grandiozne fuge.

Balkanski Dekameron „Upravo mislim i pripremiću predlog da se napravi balkanski Dekameron. Dekameron se odvija u vreme neke epidemije u srednjem veku. Čekao sam epidemiju i evo, došla je. Deset muškaraca i devojaka izdvoje se da bi pobegli od te epidemije i pričaju bezobrazne erotske priče. Ali duhovite. Sklon sam humoru“, kaže danas Nikola Stojanović.