Vredno iskustvo egzila i ugrožene egzistencije

Matijas Bormut: „Erih Auerbah – filozof kulture u izgnanstvu“

Specijalno za „Pečat“ iz Berlina Zoran Andrić

Eseji sabrani u ovoj knjizi skiciraju intelektualnu biografiju nemačko-jevrejskog kulturnog filozofa, osvetljuju Auerbahovu ideju sekularnog, kao i konstelaciju njegovog egzila

Erih Auerbah (1892–1957) napisao je kao filolog u istanbulskom egzilu Mimesis. Predstavljena stvarnost u zapadnoj umetnosti. Ovo klasično delo književne istorije zahvata period od Homera i Biblije, preko Dantea i Montenja do moderne – Džojs, Prust, Virdžinija Vulf. Auerbahove interpretacije su podstaknute filozofijom kulture Đambatista Vika. Prvi deo knjige predstavlja intelektualnu biografiju nemačko-jevrejskog naučnika koji je izgnan s katedre u Marburgu, a posle decenije u turskom izgnanstvu najzad dobio internacionalno priznanje na Prinstonu i Jejlu.
U kojoj meri je Auerbah uključio sekularnu perspektivu do detalja, pokazuju nam eseji o Pavlu, Danteu, Viku, Montenju.
Mimesisom je romanist Erih Auerbah stvorio jedno epohalno delo o zapadnoj književnosti. Matijas Bormut nam predstavlja interesantnu zbirku eseja u kojima obrađuje Auerbahovu misao zasnovanu na perspektivi sekularnog hrišćanstva. Stručnjak u oblasti medicine i kulturologije, Matijas Bormut rado spaja filozofska i egzistencijalna pitanja, na primer u svojoj studiji o suicidalnom mišljenju u moderni ili u knjizi eseja o Postradalim, na primerima različitih životnih katastrofa, od Žana Amerija, Ingeborg Bahman do Uve Jonsona i Ulrike Majnhof, koje je kao moderne primere stradanja video.
Doživljaji Prvog svetskog rata u kome je zadobio teške povrede, kao i duboke društvene krize u Vajmarskoj republici, pratile su Auerbaha u njegovim literarnim istraživanjima kao nepoznajna „metafizička potreba“. Kroz egzistencijalna izoštravanja želje za saznanjem on je sačuvao svoj filološki rad od prostog nagomilavanja znanja kao obrazovanja.
Kao Jevrejin, Auerbah je 1935. izgubio katedru u Marburgu. Našao je utočište u Istanbulu, gde su pod Ataturkovim imperativom modernizacije osmanski i muhamedanski naučnici bili raspušteni. Nasuprot tome, emigranti su bili dobrodošli za izgradnju zapadnoevropski orijentisanih univerziteta.
Od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika Kada je Erih Auerbah – bežeći od nacionalsocijalističke beštije u Istanbul – objavio svoju studiju Mimesis. Prikazivanje stvarnosti u zapadnoj književnosti (Mimesis. Dargestellte Wirklichkeit in der abendländischen Literatur, 1946. Franke, Bern), nije mogao slutiti da će ona postati jedno od klasičnih i kanonskih dela teorije književnosti 20. veka.
Pravnik i romanista, Erih Auerbah rođen je 8. novembra 1892. u Berlinu, a umro je 13. oktobra 1957. u Valingfordu u Americi. Zastupao je antipozitivističko učenje svog profesora Karla Foslera, legendarnog romaniste iz čijeg su šinjela izašli i Viktor Klemperer i Leo Špicer. Auerbah je nakon emeritiranja Lea Špicera postao i njegov naslednik na katedri za romanistiku u Marburgu. U oktobru 1935. je, kao Jevrejin, bio suspendovan sa službe, te je morao sa svojom porodicom u egzil.
Auerbah je izbeglištvo proveo u Istanbulu, u kome je i Špicer u međuvremenu našao utočište. Auerbah će već 1936. emigrirati u Ameriku i dobiti mesto profesora na Univerzitetu Džons Hopkins u Baltimoru, da bi docnije postao profesor na univerzitetima Prinston i Jejl.
Mimesis je Auerbahovo centralno teorijsko delo, nastalo u egzilu gotovo bez pomoćne literature, i sastoji se iz devetnaest eseja – docnije je dodat esej o Servantesu – o tranzicijama antičkog, hrišćanskog i modernog realizma Homera, Biblije, Avgustina, Dantea, Šilera, Flobera, Zole ili Džojsa. Nedostatak kritičke literature nagnao je Auerbaha da se obrati papskom nunciju Ronkaliju, potonjem papi Jovanu XXIII, da mu odobri pristup manastirskoj biblioteci u Galati. U njoj se nalazi kompletan primerak patrističke edicije Žak-Pola Minja. Upravo u toj biblioteci nastao je rukopis Mimesisa.
Epohalno delo pisano u opšterazumljivom egzoteričko-pedagoškom stilu, a koje se direktno obraća čitaocima „ujedinjenim u naklonosti ka zapadnoj istoriji“. Ko Auerbahovo delo studiozno čita, uočiće da su filologija i istorija fundamentalni elementi njegovog mišljenja. Polazna Auerbahova doktrina je Vikoova filozofija istorije, po kojoj od ljudske volje zavisi istorija naroda i jezika, mitova i običaja, prava i politike. Njegov prevod Vikoove Scienza nuova na nemački i danas predstavlja kanon. Drugi ključni momenat u Auerbahovoj teoriji je Aristotelovo učenje o mimesisu, primenjeno u društvenoj praksi. U mimesisu se reflektuje mišljenje i delanje kao proces svesti. Otuda mimezis nema početak, budući da je još in statu nascendi prisutan, ukoliko čovek kao generičko biće saznaje i proizvodi. Mimetički procesi otuda ne mogu da budu konačna rešenja, jer se razvijaju kroz postojani istorijski proces.
Auerbah veli u jednom pismu filozofu dijaloškog principa Martinu Buberu da za Mimesis nije predgovor ni bio koncipiran, odnosno da je njegovo prvo poglavlje, Homer genezis, zamišljeno kao neka vrsta uvoda. Teorijski traktat na početku knjige bi protivrečio njenoj intenciji, dodaje Auerbah u tom pismu. Auerbah je upozoravao na destruktivni uticaj novog kriticizma i njegov aistorijski prilaz književnosti.
Auerbahov koncept „estetičkog istorizma“ Auerbahov opus je ogroman. Mimo njegovih knjiga i članaka o antičkoj, helenističkoj, italijanskoj, francuskoj, engleskoj i nemačkoj književnosti, izdvaja se i autorova korespondencija s Benjaminom, Krausom, Manom. Auerbahova dela, nastala između dvaju svetskih ratova i tokom prve posleratne decenije – u Berlinu, Marburgu, Istanbulu i Americi – a koja se odnose na zapadnoevropsku književnost i istoriju kulture, do danas su predmet recepcije kroz dvostruku perspektivu. Na jednoj strani, on je autor chef d’oeuvre Mimesisa, prve moderne i koherentne „nenacionalno koncipirane istorije književnosti“, kao što je to formulisao njegov slavni kolega s Jejla Džefri Hartman, a na drugoj, njegovi prilozi kulturnoj istoriji koji su komplementarni s Mimesisom kao amblematičkom istorijom književnosti. Auerbahov koncept „estetičkog istorizma“ preuzet je iz Vikoovog terminološkog aparata. Njegove metaistorijske, metodološke refleksije o granicama između istorije i poezije, obnavljaju aristotelovske diferencije između partikularnog istorijskog opisa i filozofskog pesništva.
Bormut pokazuje kako je egzil za Mimesis bio u višestrukom smislu određujući.
S jedne strane razumljivi nedostatak fah-literature iznudio je slobodniji, odvažniji esejistički način pisanja. S druge strane je iskustvo krhkih, naizgled osiguranih građanskih odnosa kroz opasnosti rata jačalo i oštrilo Auerbahovo iskustvo privremene, neosigurane i ugrožene ljudske egzistencije.
Patnja kreature i socijalna marginalizacija su značajni aspekti Mimesisa.
Antički ideal stoičke distanciranosti prema svetu i strastima je za Auerbaha sušta suprotnost hrišćansko-judejskom čuvstu života: Isus Hristos je živeo u „postojanoj napetosti“ prema svetu. Veoma uverljivo Bormut profitira ovakvim idejama, kao i u poglavlju o Auerbahu i Karlu Levitu, koji je svojim aristokratskim i ničeansko-antihrišćanskim životnim idealima povukao protivpoziciju. Bormutova knjiga je kompetentni esejistički prilaz i omaž Erihu Auerbahu i njegovom epohalnom delu teorije književnosti 20. veka.