Вредно искуство егзила и угрожене егзистенције

Матијас Бормут: „Ерих Ауербах – филозоф културе у изгнанству“

Специјално за „Печат“ из Берлина Зоран Андрић

Есеји сабрани у овој књизи скицирају интелектуалну биографију немачко-јеврејског културног филозофа, осветљују Ауербахову идеју секуларног, као и констелацију његовог егзила

Ерих Ауербах (1892–1957) написао је као филолог у истанбулском егзилу Мимесис. Представљена стварност у западној уметности. Ово класично дело књижевне историје захвата период од Хомера и Библије, преко Дантеа и Монтења до модерне – Џојс, Пруст, Вирџинија Вулф. Ауербахове интерпретације су подстакнуте филозофијом културе Ђамбатиста Вика. Први део књиге представља интелектуалну биографију немачко-јеврејског научника који је изгнан с катедре у Марбургу, а после деценије у турском изгнанству најзад добио интернационално признање на Принстону и Јејлу.
У којој мери је Ауербах укључио секуларну перспективу до детаља, показују нам есеји о Павлу, Дантеу, Вику, Монтењу.
Мимесисом је романист Ерих Ауербах створио једно епохално дело о западној књижевности. Матијас Бормут нам представља интересантну збирку есеја у којима обрађује Ауербахову мисао засновану на перспективи секуларног хришћанства. Стручњак у области медицине и културологије, Матијас Бормут радо спаја филозофска и егзистенцијална питања, на пример у својој студији о суицидалном мишљењу у модерни или у књизи есеја о Пострадалим, на примерима различитих животних катастрофа, од Жана Америја, Ингеборг Бахман до Уве Јонсона и Улрике Мајнхоф, које је као модерне примере страдања видео.
Доживљаји Првог светског рата у коме је задобио тешке повреде, као и дубоке друштвене кризе у Вајмарској републици, пратиле су Ауербаха у његовим литерарним истраживањима као непознајна „метафизичка потреба“. Кроз егзистенцијална изоштравања жеље за сазнањем он је сачувао свој филолошки рад од простог нагомилавања знања као образовања.
Као Јеврејин, Ауербах је 1935. изгубио катедру у Марбургу. Нашао је уточиште у Истанбулу, где су под Ататурковим императивом модернизације османски и мухамедански научници били распуштени. Насупрот томе, емигранти су били добродошли за изградњу западноевропски оријентисаних универзитета.
Од људске воље зависи историја народа и језика Када је Ерих Ауербах – бежећи од националсоцијалистичке бештије у Истанбул – објавио своју студију Мимесис. Приказивање стварности у западној књижевности (Mimesis. Dargestellte Wirklichkeit in der abendländischen Literatur, 1946. Franke, Bern), није могао слутити да ће она постати једно од класичних и канонских дела теорије књижевности 20. века.
Правник и романиста, Ерих Ауербах рођен је 8. новембра 1892. у Берлину, а умро је 13. октобра 1957. у Валингфорду у Америци. Заступао је антипозитивистичко учење свог професора Карла Фослера, легендарног романисте из чијег су шињела изашли и Виктор Клемперер и Лео Шпицер. Ауербах је након емеритирања Леа Шпицера постао и његов наследник на катедри за романистику у Марбургу. У октобру 1935. је, као Јеврејин, био суспендован са службе, те је морао са својом породицом у егзил.
Ауербах је избеглиштво провео у Истанбулу, у коме је и Шпицер у међувремену нашао уточиште. Ауербах ће већ 1936. емигрирати у Америку и добити место професора на Универзитету Џонс Хопкинс у Балтимору, да би доцније постао професор на универзитетима Принстон и Јејл.
Мимесис је Ауербахово централно теоријско дело, настало у егзилу готово без помоћне литературе, и састоји се из деветнаест есеја – доцније је додат есеј о Сервантесу – о транзицијама античког, хришћанског и модерног реализма Хомера, Библије, Августина, Дантеа, Шилера, Флобера, Золе или Џојса. Недостатак критичке литературе нагнао је Ауербаха да се обрати папском нунцију Ронкалију, потоњем папи Јовану XXIII, да му одобри приступ манастирској библиотеци у Галати. У њој се налази комплетан примерак патристичке едиције Жак-Пола Миња. Управо у тој библиотеци настао је рукопис Мимесиса.
Епохално дело писано у општеразумљивом егзотеричко-педагошком стилу, а које се директно обраћа читаоцима „уједињеним у наклоности ка западној историји“. Ко Ауербахово дело студиозно чита, уочиће да су филологија и историја фундаментални елементи његовог мишљења. Полазна Ауербахова доктрина је Викоова филозофија историје, по којој од људске воље зависи историја народа и језика, митова и обичаја, права и политике. Његов превод Викоове Scienza nuova на немачки и данас представља канон. Други кључни моменат у Ауербаховој теорији је Аристотелово учење о мимесису, примењено у друштвеној пракси. У мимесису се рефлектује мишљење и делање као процес свести. Отуда мимезис нема почетак, будући да је још in statu nascendi присутан, уколико човек као генеричко биће сазнаје и производи. Миметички процеси отуда не могу да буду коначна решења, јер се развијају кроз постојани историјски процес.
Ауербах вели у једном писму филозофу дијалошког принципа Мартину Буберу да за Мимесис није предговор ни био конципиран, односно да је његово прво поглавље, Хомер генезис, замишљено као нека врста увода. Теоријски трактат на почетку књиге би противречио њеној интенцији, додаје Ауербах у том писму. Ауербах је упозоравао на деструктивни утицај новог критицизма и његов аисторијски прилаз књижевности.
Ауербахов концепт „естетичког историзма“ Ауербахов опус је огроман. Мимо његових књига и чланака о античкој, хеленистичкој, италијанској, француској, енглеској и немачкој књижевности, издваја се и ауторова кореспонденција с Бењамином, Краусом, Маном. Ауербахова дела, настала између двају светских ратова и током прве послератне деценије – у Берлину, Марбургу, Истанбулу и Америци – а која се односе на западноевропску књижевност и историју културе, до данас су предмет рецепције кроз двоструку перспективу. На једној страни, он је аутор chef d’oeuvre Мимесиса, прве модерне и кохерентне „ненационално конципиране историје књижевности“, као што је то формулисао његов славни колега с Јејла Џефри Хартман, а на другој, његови прилози културној историји који су комплементарни с Мимесисом као амблематичком историјом књижевности. Ауербахов концепт „естетичког историзма“ преузет је из Викоовог терминолошког апарата. Његове метаисторијске, методолошке рефлексије о границама између историје и поезије, обнављају аристотеловске диференције између партикуларног историјског описа и филозофског песништва.
Бормут показује како је егзил за Мимесис био у вишеструком смислу одређујући.
С једне стране разумљиви недостатак фах-литературе изнудио је слободнији, одважнији есејистички начин писања. С друге стране је искуство крхких, наизглед осигураних грађанских односа кроз опасности рата јачало и оштрило Ауербахово искуство привремене, неосигуране и угрожене људске егзистенције.
Патња креатуре и социјална маргинализација су значајни аспекти Мимесиса.
Антички идеал стоичке дистанцираности према свету и страстима је за Ауербаха сушта супротност хришћанско-јудејском чувсту живота: Исус Христос је живео у „постојаној напетости“ према свету. Веома уверљиво Бормут профитира оваквим идејама, као и у поглављу о Ауербаху и Карлу Левиту, који је својим аристократским и ничеанско-антихришћанским животним идеалима повукао противпозицију. Бормутова књига је компетентни есејистички прилаз и омаж Ериху Ауербаху и његовом епохалном делу теорије књижевности 20. века.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *