Veza je eshatološka

SRBI I JEVREJI: PODSETNIK NA ISTORIJAT JEDNE LJUBAVI (3)

S kolikim čuđenjem bi danas, da su živi, novinar i istoričar Jaša Almuli ili Enriko Josif, kompozitor „Smrti Stefana Dečanskog“, dočekali vest da Izrael priznaje lažnu državu kosmetskih Arbanasa

Andrija Gams, poznati srpski i jevrejski naučnik, u svojoj knjizi „Traganje za Bogom / Tragičan istorijski put jevrejstva“, kaže: „Mora se naglasiti da su streljanja Jevreja u Srbiji vršili isključivo Nemci, logorom na Sajmištu upravljali su Nemci i likvidaciju nejači u logoru su takođe vršili Nemci. Planove za sve ovo takođe su pravili Nemci, Nedićeva ’Srpska straža’ i ljotićevci služili su samo kao pomoćnici u tome (uručenje poziva, dostava o Jevrejima i slično).“

NE POJEDINAČAN ČIN VEć DELO ZAJEDNICE Istoričar Milan Ristović u knjizi „U potrazi za utočištem / Jugoslovenski Jevreji u bekstvu od Holokausta 1941–1945“: „Dok je u NDH ustaška vlast sama pokrenula i vodila tu operaciju (ubijanja Jevreja, nap. V. D.), u Srbiji je ona bila u nadležnosti nemačkih okupacionih vlasti.“ Iako su Nemci 22. decembra 1941. propisali smrtnu kaznu za sve Srbe koji skrivaju Jevreje, takvih slučajeva je bilo, i to ne malo. Isak Alkalaj, vrhovni rabin Jugoslavije, pisao je kraljevskoj Vladi u Londonu da ako „Jevreji još uopšte mogu nekako da žive, ako se to zove život, imaju da zahvale svojim sugrađanima nejevrejima koji gledaju da im na bilo koji način pomognu i olakšaju njihovu tešku sudbinu“.
Dr Lavoslav Glezinger pisao je 2. novembra 1945. godine da su „u Srbiji skrivali seljaci ne samo židovsku djecu nego i odrasle osobe u svojim domovima sada s većim, sada s manjim uspjehom, ali dobra volja naroda da spasi žrtve progona bila je očigledna“.
Milan Ristović ukazuje na to da skrivanje Jevreja u Srbiji nije bio samo pojedinačni čin nego delo zajednice, jer je takvo skrivanje podrazumevalo čitavu grupu „zaverenika“, koji su skupa rizikovali živote da bi pomogli progonjenima. Ristović veli: „Pomoć je pružana prijateljima, članovima njihovih porodica, ali u najvećem broju poznatih slučajeva (kad je Srbija u pitanju, za njeno područje je najviše dostupnih primera), reč je o nepoznatim ljudima. Često su jevrejski begunci pred opasnošću menjali i po desetak porodica u različitim mestima, koje su ih predavale kao neku vrstu najveće zajedničke svetinje i tajne.“
Tako je, recimo, od februara do početka proleća 1942, izbegličku grupu od četrdeset lica na Kopaoniku, u selu Dankoviće, čuvao i hranio Predrag Vasić. Vasić kaže: „Sve što sam učinio Jevrejima smatrao sam za svoju patriotsku dužnost, a preko mene je prešlo 98 duša.“ U odluci da primi Jevreje podržao ga je vojvoda Kosta Pećanac, a kad se Pećanac sporazumeo s Nemcima, zaštitu Jevreja preuzeo je vojvoda Keserović. Porodica Fenje krila se oko Studenice: „Svim njihovim domaćinima bilo je poznato da kriju jevrejsku porodicu; seljacima jedino nije bilo jasno zbog čega Nemci progone Jevreje. Sama činjenica da su progonjeni, često je bila odlučujuća da seljaci otvore svoje kuće za jevrejske begunce“, kaže Ristović.

KO JE UBIJAO JEVREJE U SRBIJI? Novinar i istoričar Jaša Almuli, godine 1993, kada je srbofobna histerija na Zapadu dostigla vrhunac, uputio je pisma Tajmsovom književnom dodatku (Times Literary Supplement), 8. oktobra i 18. novembra, u kojima izlaže šta se zaista dešavalo s Jevrejima u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Jer u to vreme Srbi su na Zapadu optuživani ne samo kao ubice Hrvata i Muslimana nego i kao antisemitski zločinci iz Drugog svetskog rata.
Almuli je, između ostalog, pisao: „U Studiji XV štampanoj od strane Izraelskog memorijalnog muzeja (Israel Memorial Museum), Yad Vashem, 1983, Kristofer R. Brauning (Christopher R. Browning) sumira svoja otkrića u članku ’Konačno rešenje u Srbiji’ (The Final Solution in Serbia): ’U Srbiji egzekutori su bili primarno nemački vojni personal, ne SS trupe… Streljački vodovi su delovali pod izgovorom izvršavanja represalija za gubitke nanesene od strane partizana, ne sa otvorenom namerom uništenja celokupne jevrejske populacije. Nesigurnost oko konačnog cilja i namere naci-jevrejske politike, nije se produžavala, kako bilo. Preživeli jesenji masakr, uglavnom žene i deca smešteni su u koncentracioni logor Semlin (Zemun) odmah preko reke Save, s druge strane Save od Beograda i bez obzira na dob i pol bili ubijani u gasnim kamionetima u proleće 1942.’
„Američki istoričar Raul Hilberg, u svojoj knjizi ’Destrukcija evropskih Jevreja’ (The destruction of the European Jews, dopunjeno izdanje 1985) izjavljuje: ’Srbi se užasavaju stranog jarma u bilo kom obliku i iz tog razloga okupirana Srbija bila je pozornica neometanog partizanskog rata. Kao i u Rusiji, nemačka armija je kažnjavala manifestacije pobune, egzekucijom talaca, pre svih jevrejskih talaca.’ Za jevrejske žene i decu u Srbiji Hilberg piše: ’U decembru… vojne trupe preuzimaju transfer porodica pobijenih talaca u Semlinu (Zemunu) gde je komandant policijske službe bezbednosti i SD-a Šafer (Schafer) dočekivao svoje žrtve… Početkom marta 1942, specijalno vozilo dolazi iz Berlina, gasni kamionet. Svakog dana osim nedelje i praznika žene i deca su stavljani u kamionet…’ Operacija je okončana 10. maja. Zadovoljan dr Šafer izvestio je da problem Jevreja u Srbiji više ne postoji“, navodi Almuli u prvom pismu.

TAKO JE PISAO ALMULI U drugom pismu, iz te iste, 1993, Jaša Almuli piše svetskoj javnosti: „U fašističkoj NDH koja je bila Hitlerov saveznik tokom Drugog svetskog rata, ne 24.000 nego preko 33.000 Jevreja je izgubilo živote, oko 21.000 iz same Hrvatske i 12.000 iz BiH, koja je bila pripojena Hrvatskoj sa nemačkim blagoslovom. Velika većina od 33.000 jevrejskih žrtava bila je ubijena ili izgladnjivana i mučena do smrti u koncentracionim logorima u samoj Hrvatskoj pod upravom hrvatske ustaške garde. Oko 5.000 je predato Nemcima da bude deportovano u Aušvic.
„U Srbiji, koja je bila pod nemačkom vojnom okupacijom, ne 23.000 nego oko 14.000 Jevreja izgubilo je život, gotovo isključivo u rukama Nemaca. Oko 5.000 jevrejskih muškaraca bilo je streljano od nemačke vojske u odmazdi za gubitke učinjene im od strane srpskih partizana. Oko 7.500 udovica i siročadi pogubljenih muškaraca bilo je pogubljeno gasom u nemačkom koncentracionom logoru blizu Beograda; oko 800 je odvedeno iz jevrejske bolnice u Beogradu i takođe ugušeno; i nekoliko stotina je bilo ubijeno od strane Nemaca u malim gradovima.
„Optužba da je režim Milana Nedića, postavljen od Nemaca u Srbiji avgusta 1941, sa entuzijazmom učestvovao u Holokaustu, jeste druga netačna izjava u pismu gospodina Hoarea. Nikakvo antijevrejsko zakonodavstvo nije sprovedeno od strane ovog režima, nijedan logor smrti za Jevreje nije podignut, niti je ikakvim upravljano i praktično nikakvo ubistvo nije izvršeno (od ovog režima). Sve to bilo je učinjeno do strane nemačke vojske, policije i SS-a koji su gotovo u potpunosti uništili srpsku i jevrejsku populaciju do maja 1942. dok se nekoliko stotina Jevreja još uvek sakrivalo kod srpskih prijatelja. Nemačka policija ih je lovila i mnogi su uhvaćeni uz pomoć policije lojalne Nedićevom režimu, privučeni novčanom nagradom koju su Nemci isplaćivali. Ovo je sve što se može pronaći o Nediću o objavljenom istraživanju Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Nemci su se sami bavili Jevrejima u Srbiji; dužnost Nedićevog režima bila je da brine o unutrašnjoj administraciji.
„Poluistina u pismu gospodina Hoarea odnosi se na koncentracioni logor Banjica u Beogradu. To je svakako bio logor smrti i sa srpskim policijskim osobljem, ali nije bio namenjen Jevrejima. Ovaj logor je uspostavljen po nemačkom uređenju i srpski personal je bio podređen kontroli Gestapoa. Logor je bio namenjen Srbima koji su se suprotstavili nemačkoj okupaciji, partizanima, komunistima i liberalnim patriotama. Od 23.697 osoba koje su bile zatvorene u ovaj logor samo 455 bili su Jevreji.“
Tako je pisao Jaša Almuli.
I on bi se čudio zašto Izrael priznaje lažnu NATO državu sa sedištem u Prištini.

STVAR JE UŽASNO JASNA Enriko Josif, poznati srpski kompozitor, godinama je upozoravao Jevreje koji su se uključili u antisrpsku kampanju devedesetih godina prošlog veka: „Molim vas, stvar je užasno jasna. Mi smo sa Srbima u duhovnom srodstvu kao dva eshatološka naroda sa užasno sličnom sudbinom. Nešto eshatološki čudesno se nad srpskim narodom dešava kao što se to dešavalo do juče i nad Izraelom. I zato je sveta dužnost svakog od nas Jevreja da to shvati. Jer Jasenovac srpski je ono što je naš Dahau. To se čak krije i ne zna, ali mora se i to saznati. Onda biste i vi američki Jevreji sve događaje koji su se sada dešavali u našoj zemlji shvatili na jedan sasvim drugi i istinitiji način.
„Molim vas, zato, nemojte se više uključivati u proganjanje, barem verbalno, Srba, jer Srbi su naša eshatološka, duhovna braća. A drugo, živeti u jednoj Srbiji i ne osetiti da ste Jevrejin, to nigde u Evropi ni pre Hitlera nije bilo. To je po prirodnom zakonu tako. Srbi su jedan neverovatan narod, ja ga zovem zagrljajni narod, koji čak tuđina još više prigrljuje nego samoga sebe. Ima jedno osećanje za tuđina da bude prema njemu pošten, krajnje bratoljubiv, i to je razlog što je ova Srbija sada ovako rasparčana i podeljena. Nikad nije polagala veliku pažnju na to da li su oni, samo oni izabranici neki, ali su poštovali one koji žive sa njima i koji Srbiji naravno žele dobro. To je jedan izuzetan narod i strašno je ovo što je učinjeno. Vrlo je to učinjeno promišljeno. I ponavljam, izvršen je nad Srbima pravi pravcati medijski genocid, medijski Aušvic, pretvorili su Srbe u nakaze kako su nas unakazivali kroz vekove, a posebno preko Gebelsa i njegove propagande. Gledao sam strašnu emisiju u kojoj su izišle sve one nalepnice o Srbima, to je isto kao kad je Hitler Jevreje prikazivao onako unakažene, satane, đavole. To je nepojmljivo, nešto strašno. Ipak, mora da postoji nešto. Jeste, ja razumem da je korisnost snažna stvar za opstanak naroda, ali ne i obezbožena korisnost. Ovde je to samo rađeno iz razloga koji apsolutno pred živim Bogom ne mogu da opstanu. I ja drhtim nad sudbinom počinilaca ovoga užasnog genocidnog, medijskog zločina koji je protiv Srba sproveden. To je do sada nepojam. Plašim se da govorim i slutim šta će se dogoditi onima koji su to počinili, jer to nije više moja stvar, to je Božija stvar. Što se kaže, osveta je Božija, nije naša. Ali vas molim shvatite: onako kako ste vi obaveštavani, to je jednosmerno, to je neodrživo i nemojte se više priključivati proganjanju Srba potpisivanjem zahteva za bombardovanje i ostalo, jer vi ne znate da samim tim vršite duhovno bratoubistvo, mi onda jednostavno potpisujemo i Aušvic i puno opravdanje za ono što je radio do juče nemački nacionalsocijalizam. Nemojte, molim vas, ja sam pisao vrhovnom rabinu francuskom sa molbom da svojim vernicima, barem vernicima tamo, poruči da se ne priključuju više ovoj ludačkoj hajci, pa to je srednjovekovna egzorcistička hajka na ovaj srpski narod. A on je izuzetan u pogledu zagrljajnosti, voljenja drugih naroda, a da ne govorim da je on bio vaš ne samo saveznik u Prvom i Drugom svetskom ratu, nego mnogo pre Prvog i Drugog svetskog rata. On je uvek bio privržen idejama koje je jedna velika Amerika imala ili jedna danas pala Evropa, mislim ona prava demokratska Evropa.
„To je jedini razlog što sam prihvatio da nešto ovom prilikom govorim, a sad da vam nekako kažem egzegezu onog što govori Izaija. Kad on kaže: ’narod kojeg nisi znao pozvaćeš ga k sebi’, vi ste za to najdivniji dokaz. Vi ne znate ko su Srbi a idete strašno protiv njih onako kako ide današnji trend zbivanja. Kad Izaija kaže: ’on će, taj narod, dohrliti k tebi’, to označava našu sudbinu dojučerašnjeg prognanog, ukletog naroda. Oni su dojurili k nama, oni su preuzeli našu sudbinu. Evo dubokog egzegetskog značenja toga, to je jedna velika istina i bilo bi divno da jedan deo od toga oslušnete i počnete da se na neki drugi način odnosite. Nemojte verovati onima koji stalno govore da su ti jadni Srbi za sve krivi i da je to jedan užasan koljački narod. Naravno, i kod Srba ima onih koji kolju kao što svuda ima, ali je srpska narodna duša svet, zagrljajna, predivna, kakve retko gde ima na ovom inače, nažalost, unakaženom svetu.
„Ja vam stalno ponavljam: Srbin je naš duhovni brat. Nigde se nije moglo toliko ne osetiti da si Jevrejin kao što je to bilo u ovoj divnoj Srbiji. Ali, eto tu se proročanstvo ispunjava. Narod kojeg nisi znao, doznaćeš ga. Mi smo ga u ovom trenutku preko dobrih kazivanja nekih divnih Jevreja doznali i ’narod koji tebe nije znao, pohrliće tebi’, znači koji nije znao tvoju sudbinu sada je doživeo tvoju sudbinu. Dajte da ih zagrlimo, dajte da barem otćutimo kad neki od naših ljudi u poluneznanju dižu nepotrebno glas protiv ovog divnog naroda.“
Šta bi tek Enriko Josif, kompozitor „Smrti Stefana Dečanskog“, rekao kad bi čuo da Izrael priznaje lažnu državu kosmetskih Arbanasa?
Naravno da pamtimo. I naravno da nas boli. I naravno da ćemo postupak izraelskih vlasti u priznavanju Kosova i Metohije doživeti kao poricanje onih istorijskih veza koje su u ovom tekstu prikazane. Ali mi nikad nećemo zaboraviti Jevreje koji su živeli i umrli za Srbiju, koji su sa ovim narodom delili i dobro i zlo.
Neka ovaj zapis bude jedan skromni krajputaš na svetloj stazi ka zajedničkom istorijskom pamćenju.

Kraj