Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Kako su Srbi postali krivi za to što su Slovenci u Koruškoj pre sto godina odlučili da se pripoje Austriji
Proteklih dana je u Sloveniji i Austriji obeležena stogodišnjica koruškog plebiscita, prelomnice koja je decenijama uticala na severnu granicu nekadašnje države, krojeći odnose između Austrije i Jugoslavije, a posle 1991. razdvajala službeni Beč i Ljubljanu.PROKOCKANA ISTORIJSKA ŠANSA Plebiscit organizovan u Koruškoj (današnja Austrija) 10. oktobra 1920. godine bio je jedan od prvih takvih u svetu, a prema ideji američkog predsednika Vudroa Vilsona trebalo je da reši teško pitanje razgraničenja između netom nastalih država, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Austrije.
Koruška je tada bila podeljena na dve zone, ali je glasanje u prvoj već zapečatilo njenu dalju sudbinu, jer se većina glasača odlučila za priključenje teritorije Austriji. Takav rezultat je bio i ostao šok za Slovence u matici, jer su većinu u tom delu nekadašnje Habsburške monarhije tada činili koruški Slovenci, te se očekivalo da će glasati za ujedinjenje sa matičnim narodom unutar SHS. Ispostavilo se, međutim, da je priličan broj „austrijskih“ Slovenaca okrenuo ćurak i bez naročitog patosa izdao maticu koja se uzdala u prisajedinjenje i konačno rešenje slovenačkog pitanja. Tako su Slovenci iz SHS pravili račun bez krčmara, željni okupljanja svih sunarodnika pod krovom iste države, ali ih je deo zemljaka „iz preka“ ostavio na cedilu.
Koruški Slovenci glasali su za ostanak, tj. priključenje Austriji, pa je tako ta značajna manjina, koja je zapravo u toj pokrajini činila apsolutnu većinu, uz homogeno glasanje bezmalo svih tamošnjih Austrijanaca – dala presudan doprinos da Koruška pripadne Austriji za veke vekova.
Za ondašnju SHS, pre svega Slovence na tlu Slovenije, to je bio strašan udarac. Prokockana je jedina, istorijska šansa za ujedinjenje slovenačkog naroda, do tada raštrkanog u tri države.
[restrict]
ASIMILACIJA SLOVENACA Tu nije bio kraj egzodusu – uprkos obećanjima Austrije da će Slovencima, koji su joj na tacni dali Korušku, u novoj državi apsolutno poštovati njihova manjinska prava, to je ostalo mrtvo slovo na papiru.
Slovenci u Austriji su pretežni deo poslednjih stotinak godina bili diskriminisani, proganjani i asimilovani. Rezultat kobne odluke bio je opomena mnogima u svetu. Otužna sudbina koruških Slovenaca, kršenje njihovih elementarnih ljudskih prava naočigled Evrope, godinama su podsećali na nedostatak pravne zaštite manjina u savremenom svetu. Danas u Koruškoj živi samo 10 odsto onog broja Slovenaca koji su pre sto godina glasali za ili protiv nove države SHS, odnosno Jugoslavije. U to doba Koruška je imala 100.000 Slovenaca. Asimilacija ih je desetkovala, i statistika kaže da ih je ostalo jedva deset hiljada.
Sve to možda i ne bi bila naročita vest da se prilikom ovogodišnje svetkovine nisu desili novi, važni pomaci. Izostala je, na primer, „pobednička retorika“ nacionalističkih krugova u Austriji. Koruška je vazda važila za bastion ostarelih nacista, pa je 10. oktobar tradicionalno obeležavan vojnom, ali i paradom „smeđekošuljaša“ kojoj je rado prisustvovao i bivši gestapovac a potonji šef UN Kurt Valdhajm. Ovoga puta, ne samo zbog pandemije kovida 19, svečanost je izmeštena s trgova u gradsku kuću u Klagenfurtu (Celovec).
Prvi put je uz austrijskog predsednika bio prisutan i slovenački Borut Pahor, koji je tom prilikom pomenuo neispunjena obećanja Beča o pitanju poštovanja člana 7 Austrijskog državnog ugovora (ADP), koji se tiče prava slovenačke manjine. S druge strane, austrijski predsednik Aleksandar van der Belen je u svom obraćanju javnosti prvi put s tako visokog mesta priznao da Austrija nije ispunila svoje obaveze iz ADP i čak se izvinio lokalnim Slovencima za višedecenijsko ugnjetavanje, i sve to na – slovenačkom.
Povrh svega, prvi put je u austrijskim medijima istaknut do sada mahom prećutan podatak da je značajan broj Slovenaca 1920. godine glasao za ostanak Koruške u Austriji. To bi mogla da bude lepa priča o suživotu i pomirenju, kada bi bila bajka, a nije.
DEŽURNI KRIVCI U međuvremenu se dogodilo još nešto što baca mračnu senku na opisanu idilu; u traženju odgovora na pitanje zašto Koruška nije deo Slovenije, slovenački predsednik Pahor latio se davno opovrgnutih argumenata krajnje austrijske i slovenačke desnice, podsetivši na „dežurnog krivca“ – Srbe i Srbiju.
Naime, STA (Slovenačka novinska agencija) je uoči Pahorovog puta u Klagenfurt objavila prigodan intervju sa slovenačkim predsednikom, a glavno pitanje je glasilo: „Kakav je vaš stav u vezi sa zločinima vojske Kraljevine SHS i jugoslovenske uprave u južnoj Koruškoj u doba uoči plebiscita? Smatrate li da to treba osuditi? Da li je ponašanje tih okupatora presudno uticalo da se koruški Slovenci na plebiscitu odluče za Austriju?“
„Naravno da se nameće pitanje zašto su se Slovenci tada odlučili protiv prisajedinjenja matičnom narodu unutar Kraljevine SHS. Smatram da je tome mnogo doprineo razlog koji ste naveli. Bilo je brutalno, neprimereno, često nerazumno ponašanje te vojske koja nije valjano ni shvatala gde se uopšte nalazi, o čemu se tu radi i koja je na srpskom jeziku nagovarala Slovence kako da glasaju“, nabraja Pahor razloge zašto koruškim Slovencima nije išlo u glavu šta to Srbi hoće, niti im se dopalo ono što im srpski vojnici nameću kao prednosti glasanja za SHS.
S druge strane, koruški Slovenci su, podvlači Pahor, „lakše razumeli, i to moramo da priznamo, argumente suprotne strane koji su bili na nemačkom jeziku, a bili su im čak i bliži nemački argumenti zašto treba da ostanu u Austriji; ovde ne govorim kao istoričar, već pokušavam da odgovorim na to pitanje kako najbolje znam i umem“.
Tako je slovenački predsednik u nekoliko rečenica okrenuo naglavce istorijske činjenice, i srpske vojnike, koje su u Sloveniji tokom 70 godina života u SFRJ slavili kao oslobodioce Koruške – preko noći pretvorio u okupatore, i glavne krivce zašto je Slovenija izgubila (austrijsku) Korušku.
PREKRAJANJE ISTORIJE Na delu je, naravno, grubo izvrtanje istorijskih činjenica. Nije poznato odakle je STA (za koju čak i slovenački premijer Janez Janša tvrdi da „nije medij već nacionalna sramota“) izvukla tvrdnje o navodnim zločinima vojske SHS u Koruškoj, izuzev ako se nije poslužila analima velikonemačke propagande koja je pre jednog veka iz sve snage ružila Srbe i Srbiju kako bi odvratila koruške Slovence od glasanja za SHS.
Čak i slovenački mediji iz tog doba izveštavaju isključivo o stalnom teroru nemačkih „folksverovaca“ nad slovenačkim življem.
Slovenačka štampa je uoči plebiscita pisala da su žandari uhvatili sedam nemačkih agitatora opremljenih noževima, revolverima i batinama, da bi potom kod humberaškog zamka otkrili još 150 naoružanih Nemaca. U Žihpolju su tada uhapsili četiri folksverovca naoružana „smrtonosnim korbačima“. Slede pitoreskni opisi raznih zločina Nemaca (kako su u to doba Slovenci nazivali Austrijance), od paljevina, preko napada noževima do obračuna pištoljima… „Jesu li ikoga napali ili ranili Slovenci? Nije poznat nijedan slučaj! Slovenci znaju samo za pesničenje ili štap“, pisao je tada „Slovenački narod“.
Da je do plebiscita uopšte došlo, zasluga je ofanzive srpske vojske i slovenačkih dobrovoljaca godinu dana ranije. Arhivi pamte da je maja 1919. Vrhovna komanda srpske vojske poslala u Sloveniju konjicu, pešadiju i mnogo artiljerije, uz tri puka redovne vojske, prekaljene u probijanju Solunskog fronta. Austrija je na svojoj strani imala oko 10.000 vojnika i 50 topova, a jugoslovenska vojska 10.000 vojnika zajedno sa dobrovoljcima – iz zarobljeništva oslobođenim srpskim vojnicima, 94 topa i 270 mitraljeza. Komandanti su bili isključivo srpski vojnici, jedino je Labodskom odredu, koji je brojao 2.000 vojnika i 14 topova, komandovao general slovenačkih korena Rudolf Majster. Koruškom odredu je komandovao pukovnik Ljubomir Marić sa 3.200 vojnika i 32 topa. Tu je bila i baterija srpske artiljerije uz dva eskadrona konjice. Jezerskom odredu je komandovao pukovnik Dobroslav Milenković sa 4.200 srpskih vojnika, konjicom i 23 topa. Na čelu Ljubeljskog odreda bio je potpukovnik Sava Tripković. U jedinicama je bilo raspoređeno i ukupno 720 Slovenaca sa 8 topova. Jesenički odred je imao dve čete pešadije, mitraljesce i dva topa; zajedno: 200 vojnika. Tokom nemačkog napada odbranu severnih granica današnje Slovenije pomogli su i vojnici hrvatskog pukovnika Uzorinca koji su u Mariboru preuzeli ulogu Majsterovih četa.
Pa kako je moguće da je ta vojska, onomad dočekana u Koruškoj kao oslobodilačka, sada, sto godina kasnije, u novoj slovenačkoj istoriografiji, poništena i sa mesta predsednika Slovenije prekvalifikovana u – okupatorsku? I to po istom obrascu kao što se danas u Sloveniji tretira omražena, „prosrpska okupatorska JNA“.
REZULTAT PLEBISCITA Činjenica je da su navedeni vojni uspesi pali u zaborav zahvaljujući volji isključivo slovenačkog naroda u austrijskoj Koruškoj, gde je na osnovu Pariske mirovne konferencije organizovan plebiscit prvo u tzv. „zoni A“. Većina je zaokružila Austriju. Jasno je da za taj fijasko nije kriva vojska SHS. U tom delu danas austrijske Koruške su više od 70 odsto stanovništva činili pripadnici slovenačke narodnosti, a na plebiscitu je čak 22.025 glasača (59 odsto) glasalo da teritorija ostane u sastavu Austrije, dok je 15.272 (41 odsto) zaokružilo priključenje Jugoslaviji.
Mada su Slovenci sami odlučili da najveći deo Koruške, oslobođene u bitkama u kojima je palo i na stotine srpskih vojnika – pripadne Austriji, danas slovenački udžbenici istorije uče nova pokolenja da „Beograd nije odgovorio na molbe Ljubljane da blagovremeno pošalje trupe“, čime se Srbima nameće „istorijski greh“ za gubitak značajnog dela (potencijalno slovenačke) teritorije i trajnu razdvojenost slovenačkog nacionalnog bića. Prebacivanje na drugi narod sopstvene krivice i nesposobnosti vlastite inteligencije, prosvećenih Slovenaca da ubede slovenačke paore s austrijske strane međe da glasaju za ujedinjenje s maticom – možda je zgodno rešenje za aktuelnu slovenačku vlast, ali je i ekstremno podlo.
Današnja Srbija nema nikakvog razloga da se oko toga prepire sa Austrijom, s kojom neguje prijateljske odnose. Srbija ni s Austrijom, ni sa Slovenijom nema ni zajedničke granice. Utoliko je bizarnije što u novo doba te dve susedne države svoje nekadašnje međusobice podmeću Srbiji kao njen „istorijski greh“, sada čak i zločin. Pri čemu se ne preza ni od falsifikovanja istorijskih činjenica. A ako koruški Slovenci stvarno nisu razumeli jezik srpskih vojnika, istorijsko iskustvo im je dalo dovoljnu pouku da znaju šta znači život u državi svog naroda, a šta znači poveriti sudbinu tuđinu – večitom nemačkom zavojevaču. Tu razliku su kroz istoriju umeli da prepoznaju mnogi narodi širom sveta koji za taj cilj – život u državi matičnog naroda – podnose patnje i spremni su i na stravične žrtve. Poput, na primer, Jermena sada.
A šta su učinili koruški Slovenci? Umesto da se odluče za državu Južnih Slovena i da dele usud sa slovenačkom braćom s druge strane Alpa, trećina njih je odbila da zaokruži reč „Jugoslavija“ na glasačkom listiću. Glasali su protiv svoje matice – i sebe osudili na propast.
GROBOVI I OBELEŽJA To je gorka istina koju predsednik Slovenije ni posle sto godina nije sposoban da prizna i objasni svojim biračima, pa umesto toga opanjkava Srbe i Srbiju kod kuće i pred Austrijancima, sve kako bi sunarodnicima olakšao svoj odlazak na mesto istorijskog poraza Slovenaca. Takvo „državničko ponašanje“ nije moguće sprečiti, ali ne treba ni da se zaboravi. Džabe su Pahorove priče, prilikom poseta Beogradu, o „srpskim prijateljima“, ako mu to „prijateljstvo“ traje taman toliko dok pređe srpsku granicu. To prijateljstvo očito nije takve sorte pa da se Slovenija bar seti, ako već odbija da im se pokloni, srpskih junaka koji su ostavili svoje kosti u boju za današnju severnu slovenačku granicu. Palim srpskim vojnicima Slovenija nije podigla nijedan spomenik, nema nijednog obeležja, niti iko mari za njihove grobove.
S druge strane, austrijski Crni krst, organizacija koja se brine za grobove (svojih) vojnika palih u Prvom svetskom ratu, uz saradnju slovenačkih organa redovno priređuje komemoracije, dok doprinos Krste Smiljanića, Steve Švabića i drugih vojskovođa koji su iz današnjeg ugla gledanja branili granice Slovenije a ne Srbije – pada u zaborav. Da ironija bude veća, Slovenci u znak sećanja na Prvi svetski rat poslednjih godina rado vade s tavana i oblače austrougarske uniforme svojih predaka koje su nagrizli moljci, i pojma nemaju da su njihovi pradedovi terali austrijske i italijanski vojnike s tla današnje Slovenije – zahvaljujući i srpskim šajkačama. Na kraju, nekadašnje oslobodioce čak i predsednik Slovenije danas naziva „okupatorima“. Zaista, sramota.
[/restrict] bыstrыe zaйmы onlaйn zaйm pod raspisku čelяbinskzaйm studentamdenьgi zaйm onlaйn
Molim za stampani tekst jer je pun za vecinu nas nepoznatih stvari iz iustorije.
Kako autor teksta tako bezočno laže i žali što se slovenci nisu ujedinili i iskoristili historijsku šansu .Namjerno zaboravlja da kaže da je Korušku oslobodio junak sa Zlatibora koji je po zadatku poslat da vojnički protjera Austrijance,slovenci to nisu mogli,vjerovatno nisu ni htjeli,što je danas apsolutno tačno !!Kada su oslobođeni i data im prilika za ujedinjenje oni su na referendumu glasali da ostaju u Austriji.To je istorijska istina,SRBI IM STVORILI DRŽAVU KOJU NIKAD NISU IMALI,oni su se odužili Srbima razbijanjem Jugoslavije !!!!Danas pišu NON PEJPER i crtaju grance na račun srbskih zemalja ,glume neke pametnjakoviće umjesto da se pokriju ušima ,nisu znali stvoriti sebi granice i državu,sada znaju prekrajati srbske etničke i istorijske teritorije !!!Sramota !!!!!!
Ne ulazeći ni u kakve komentare, u ovom kontekstu citirali bismo članak dr Časlava M. Nikitovića, koji u celosti glasi…
Dr Časlav M. Nikitović
JEDAN PAŠIĆEV ZAHTEV LOJD DŽORDŽU
Neprestano posle Prvog svetskog rata, Pašićevi protivnici su kritikovali ovoga velikog srpskog državnika kao pretstavnika t. zv. „veliko – srpske“ politike. On je u njihovim očima smatran za čoveka, koji nije bio za Jugoslaviju i koji je, kako su govorili, sprečavao da se ona osnuje. Treba se samo setiti poznate Ženevske konferencije, iz početka novembra 1918, na kojoj je on sam učestvovao u ime vlade Kraljevine Srbije, dok su s druge strane prisustvovali pretstavnici Jugoslovenskog odbora, Narodnog vijeća iz Zagreba, kao i pretstavnici srpske skupštinske opozicije – svi protivni Pašićevom mišljenju. Ta je konferencija pokazala vrlo dobro da će buduća zajednička država imati teške muke pri svojoj organizaciji, ne samo sa Hrvatima i Slovencima već i sa izvesnim Srbima, koji su se za njima povodili.
Nedavno sam imao prilike da pročitam u rukopisu još neobjavljene uspomene pok. Dr Vojislava Janića, bivšeg narodnog poslanika i ministra u Pašićrvoj vladi, koji je bio jedan od omiljenih Pašićevih favorita. Dr Janić je, po Pašićevoj želji, za vreme Prvog svetskog rata bio u Londonu u srpskom propagandnom otseku, čiji je šef bio tada mladi teološki besednik, a docnije slavni srpski episkop Nikolaj. Ova dva prelata (i dr Janić je bio sveštenik) bili su i vrlo bliski lični prijatelji, što su ostali do kraja Janićeva života ) Dr Janić je umro pod okupacijom 1944). Obadvojica su uživali veliko Pašićevo prijateljstvo , a naročito poverenje, i ako Nikolaj nije bio padikal; on je bio liberalski sin i veliki prijatelj sa pukovnikom Apisom, vođom „crnorukaca“. U datanjem poslaniku Kraljevine Srbije u Londonu, Jovanu M. Jovanoviću – Pižonu, i ako je tada bio radikal, Pašić nije imao prijatelja ni saradnika za svoju nacionalnu politiku. Pižon je bio prijatelj sa Vikhemom Stidom i Sitonom Votsonom, ljudima koji su dirigovali bezmalo britanskim javnim mišljenjem, a mnogo više bili naklonjeni Hrvatima i Trumbiću nego Pašiću, za koga je Stid jednom rekao da se ponaša kao neki turski sultan. Uz to, ova dva britanska intelektualca su imali veliki uticaj u Forin ofisu. Otuda su kod njih Srbi kao pravoslavni, mislili su, bili eksponenti Rusije.Takvom poslaniku, kao što je bio Pižon, koki je Pašiću oponirao i kad je mislio da je Pašić bio u pravu, Pašić nije mogao verovati.
U uspomenama dr Janića ima više veoma interesantnih mesta, iz kojih se vidi veliko Pašićevo poverenje u vladiku Nikolaja i dr Janića. Veliki državnik je upotrebljavao njih dvojicu kad su mu trebali kao tumači prilikom njegovih poseta Lojd Džordžu, Ser Edvardu Greju, Lordu Kerzonu i Lordu Balforu. Mesta u Uspomenama, u kojima su te Pašićeve posete opisane, zaslužuju punu pažnju, jer mogu poslužiti kao izvor za pašićevo tadanje mišljenje i rad u pogledu nove organizaciuje nove države Srba, Hrvata i Slovenaca, a naročito u pogledu zaštite srpskij interesa u novoj državi, koji su se dosnije pokazali veoma ugroženi.
Dr Janić živo opisuje jednu Pašićevu posetu Lojd-u Džordžu, tadašnjem britanskom prvom ministru, na kojoj su mu vladika Nikolaj i dr Janić bili tumači. Cilj posete,
koja je bila polovinom 1918, bio je da Pašić pridobije znamenitog britanskog državnika za svoju ideju, koju želi da iznese na Konferenciju mira, kad za to bude vreme, i pokuša da je ostvari. Pašić je izašao pred Lojda Džordža sa sledećim svojim planom. Tražio je od njega da Velika četvorica ( Vilson, Lojd Džordž, Klemanso i Orlando ) prihvate da se utvrde granice Kraljevine Srbije, koje su, prema Pašićevom predlogu, bile manje nego ono što je Lojd Džordž nudio Pašiću. Lojd Džordž se iznenadio i rekao Pašiću da se čudi da on traži manje nego što mu on nudi i daje. Pašić je mirno rekao da misli da ga prvi ministar nije dobro razumeo.
Onda mu je rekao da on želi da zna: šta dobija Kraljevina Srbija za svoje ogromne žrtve podnešene u ovom rartu; da li se Srbi mogu ujediniti na celom svom etnografskom području i da li buduća Konferencija mira može priznati granice Srbije? Otprilike, takvo je bilo Pašićevo pitanje. Lojd Džordž je mislio i, najzad, pokazavši kartu, ponova rekao Pašiću: „Pa mi vam dajemo sve ove zemlje, koje, vidim, vi ne tražite“. Pašić je tada polako objasnio svoj stav: „Mi ih tražimo, ali ih ne tražimo za Srbiju. Te će zemlje ući u našu novu zajedničku državu, a onda će se Srbija s njima sporazumeti i ujediniti. Međutim, po mome predlogu, za koji vas molim da podržite, tačno će se znati šta je njihovo, a šta je Srbijino; niko se ne će moći prepirati i
svađati, svaki će biti na svome pragu gospodar prema tome kako se budu sporazumeli“.
Dr Janić piše da su se on i vladika Nikolaj čudili ovakvome Pašićevom zahtevu i nisu ga odmah pravilno shvatili. Lojd Džordž je video u čemu je bila Pašićeva ideja: Pašić je hteo međunarodno priznanje granica Kraljevine Srbije od jednog tako visokog međunarodnog foruma kao što je Konferencija mira.
Pašićev primarni cilj, kao nosioca spoljne politike Kraljevine Srbije, bio je nesumnjivo da zaštiti njene interese i interese Srpskog naroda. On je kao što se vidi, u tome pravcu delovao i tvrdo verovao da će to biti najbolji način da se novokj zajedničkoj državi obezbedi unutrašnji mir. On nije bio tada, kao što su ga optuživali i tada i docnije, protiv Jugoslavije: on je bio za Jugoslaviju, ali takvu gde će se tačno znati šta je čije i gde, u slučaju nesporazuma sa ostalim partnerima u njoj i eventualnog razilaska – Srbija ne može biti okljaštrena.
Lojd Džordž je obećao podršku za Pašićev predlog, ali nije bio bio siguran da će i ostali faktori na Konferenciji mira usvojiti njegovo gledište. Konferencija mira u Versalju posvetila je mnogo više vremena borbi oko podele nemačkih kolonija nego razumnom rešavanju evropskih problema. Ovi poslednji su, kako smo videli, posle dvadest godina od zaključenog mira, doveli do novog rata, mnogo krvavijeg i po posledicama strahovitijeg.
Pašić je bio šef jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira, ali je Trumbić bio ministar inostranih poslova. Otuda su, u pogledu naših međunarodnih problema na Konferenciji mira delovale dve oprečne sile: Pašić i Trumbić, Trumbić je, kao što se i tada, a naročito docnije, moglo jasno videti, bio duboko nadojen frankovštinom, ma da se pravio Jugosloven. Kao takav, on je upotrebio sav svoj uticaj da se Pašićeva ideja ne ostvari. On je, kao i svi hrvatski političari – sa malim izuzetkom – bio opterećen t. zv. „hrvatskim državnim pravom“, pa je u Pašićevoj ideji video da će Bosna i Hercegovina biti za Hrvatsku izgubljene. Hrvati su na njih polagali pravo, i ako u ovim dvema pokrajinama nije bilo Hrvata, već samo katolika ( oko 22%), koje je, tek u novoj državi, Stjepan Radić, svojom besomučnom akgitacijom, uz pomoć nadbiskupa Štadlera i Šarića, koje je, inače, mrzeo, stvorio Hrvatima. To tvdri i jedan od Radićevih poklonika u Srbiji, Dragoljub Jovanović, u svojoj najnovijoj knjizi.
Pašić nije uspeo da Konferencija mira potvrdi posebno granice Crbije, ali je pokušao sve da tu potvrdu dobije. O ovome Vidovdanu navršava se 56 godina od potpisivanja Versajskog mira, pa mislim da je bilo potrebno izložiti postojanja, na osnovu uspomena jednog svedoka, da spreči unutrašnje borbe u budućoj zajedničkoj državi, koje je Pašić predosećao i predviđao.
Uspomene pok. dr Voje Janića imaju važnost kao izvor za prioučavanje Pašićevog rada pri osnivanju i organizovanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. (Vidi: dr. Časlav M. Nikitović, Jedan Pašićev zahtev Lojd Džordžu, “Bratstvo- Fraternity“, broj 241-242, juni – juli 1975, str. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).