Lažno milosrđe: Dele siromašnima, a pomažu bogate

Iako donacije milijardera na najrazličitije načine pomažu lokalnoj ili široj zajednici, malo se zna da to milosrđe u svom biću krije i mračnu tajnu, jer najčešće produbljuje duboke podele i jaz u društvu

Darivanje velikih količina novca dobrotvornim organizacijama česta je praksa u mnogim, pre svega bogatim zemljama. Svote su ponekad zadivljujuće širokogrude, što izaziva razumljivu pažnju medija i javnosti. Nema sumnje da takvo „deljenje para“ ima brojne pozitivne strane: pomaže borbu protiv mnogih bolesti, podstiče potragu za novim lekovima, a neretko je ključna podrška istraživanja koja imaju za cilj pronalaženje vakcine, poput one za suzbijanje pandemije virusa korona… Činjenica je da bi napredak na mnogim poljima šepao usled manjka novca, da nema onog koji nesebično poklanjaju bogati dobrotvori. Pri čemu se često zaboravlja da donacije nisu nikakav čaroban štapić za probleme koji tište savremene države i da neretko – što se potiskuje u drugi plan – zapravo povećavaju problem koji bi darodavci hteli da uklone s lica zemlje.

PRIMER ČAKA FINIJA Pa ipak, mnogi veruju u snagu donacija. Pođimo od nedavnog primera: Čak Fini, irsko-američki milijarder, upravo je uspeo da ostvari svoj san – do poslednjeg novčića je raskrčmio svoju imovinu vrednu preko osam milijardi dolara. Danas 89-godišnji Fini zaradio je zavidno bogatstvo zahvaljujući lancu djutifri-šopova. Njegovi podređeni ističu da je uvek živeo skromno, a samo jednom je pokušao da živi na „visokoj nozi“, ali mu to nije pošlo za rukom, pa se još pre nekoliko decenija ratosiljao velelepne kuće, besnih automobila i sličnih atributa kojima vole da se diče bogataši. Svoje stvari je nosio naokolo u plastičnoj kesici, auto ni šofera nije imao, a potkraj devete decenije života preselio se u skroman, iznajmljen stan u San Francisku. Sam je izabrao kako će živeti i šta uraditi sa imetkom koji je stekao, a motiv mu je bila činjenica da je svet pun gladnih ljudi, što ga je, kaže, uvek duboko uznemiravalo. Svojim primerom je želeo da podstakne i Džefa Bezosa, najbogatijeg čoveka na svetu i, prema svedočenju njegovih radnika, zaposlenih u „Amazonu“, jednog od najokrutnijih poslodavaca današnjice, tvrdog kada je u pitanju pošteno plaćanje svojih zaposlenih, a kamoli za nekakvo dobročinstvo.
Za razliku od škrtice Bezosa, Fini je oko 3,7 milijardi dolara podelio univerzitetima, od toga milijardu Univerzitetu Kornel, gde je i sam studirao hotelsku administraciju. Sa oko 1,7 milijardi dolara je podržao severnoirski mirovni proces i osnovao Univerzitet Limerik, 2003. godine je učestvovao u demonstracijama protiv napada koalicije predvođene Sjedinjenim Američkim Državama na Irak, a oko 870 miliona dolara je podelio različitim organizacijama koje se bore za zaštitu ljudskih prava; oko 422 miliona dolara poslao je u Južnu Afriku kao ispomoć u izgradnji demokratskih institucija. Sva njegova deca – iz dva braka ima četiri ćerke i jednog sina – morala su da zarade svoj džeparac tako što su tokom leta radila kao konobari ili čistači.
Sve to je hvale vredno i trebalo bi da pomogne da čovečanstvo postane bolje mesto; rame uz rame s brojnim donacijama Vorena Bafeta, Bila Gejtsa i drugih najbogatijih ljudi koji su na sličan način poput Finija zadužili svet.

DONACIJE BOGATIMA Posmatrati filantropiju kao aktivnost koja novac bogatih preusmerava direktno u džepove siromašnih je, međutim, više nego pojednostavljeno. U SAD, koje prednjače po toj vrsti „dobročinstva“, zapravo samo petina novca namenjenog siromašnima – stvarno stigne do onih koji su na dnu socijalne lestvice. Polovina završi u školskim ustanovama i zdravstvu, a sve ostalo odlazi na finansiranje umetnosti, sporta i drugih delatnosti. Na prvi pogled se čini da je u pitanju trošenje novca u dobre svrhe.
Ali ko pogleda podatke pobliže, uočiće drugačiju sliku. Najbogatiji na svetu su najveće donacije u 2019. godini dali univerzitetima koje su pohađali i sami. U Velikoj Britaniji, na primer, ako proučimo period od 10 godina, od 2007. do 2017, dve trećine svih donacija završilo je u visokom školstvu, pri čemu je polovina te sume otišla direktno na račune dva privatna univerziteta: Oksforda i Kembridža. Analiza pokazuje da bogati i srednje bogati, kada se odluče da poklone deo profita, višak para uglavnom namene univerzitetima na kojima se školuju njihova deca. Na taj način su britanski milijarderi tokom 10 godina dali 1,04 milijarde funti za umetnost, a samo 222 miliona funti za „smanjenje siromaštva“. S obzirom na to da samo najbogatiji mogu svom podmlatku da priušte školovanje na najprestižnijim univerzitetima, to u praksi znači da se ambis nejednakosti još više produbljuje. I da donacije bogatih zapravo doprinose boljitku – bogataša. Otuda je opšta pretpostavka da na opisani način doniran novac pomaže smanjenje razlika između bogatih i siromašnih, u suštini, netačna.
Prava istina je da elitna filantropija služi ciljevima elita, umesto da svet načini podnošljivijim mestom za sve. Filantropija najčešće pomaže onima koji ne žive na marginama društva, gladni i jadni, naprotiv – tutoriše one koji već jesu zavidno bogati.

GEJTS, KOH I SOROŠ Tri četvrtine filantropskih fondacija (a ima ih preko 260.000) osnovano je tokom poslednjih deset godina, a sve zajedno kontrolišu 1,5 biliona dolara. Najveće od njih imaju sedište u SAD, a slede ih one u Velikoj Britaniji.
Samo Bil Gejts je tokom 2018. podelio u dobrotvorne svrhe pet milijardi dolara – što je više od finansijske pomoći koje neke bogate države namenjuju za razvoj siromašnih. Ipak, što se tiče Fondacije Bila Gejtsa, ona je, za razliku od pandana, zaista konkretno pomogla prilikom istraživanja malarije i iskorenjivanja dečje paralize. Zahvaljujući Fondaciji Bila i Melinde Gejts vakcinisano je oko dve i po milijarde dece protiv dečje paralize, što je doprinelo da je obolevanje od te bolesti opalo za 99,9 odsto. Ova fondacija je od 2000. godine naovamo potrošila preko 45 milijardi dolara na različite humanitarne projekte i spasla na milione ljudskih života. Ali čak i takvo filantropsko trošenje novca može u svom zametku imati destruktivnu notu jer bi Bil Gejts, na primer, mogao da se fokusira na neki od problema za koji smatra da je poguban po ljudsku zajednicu, a koji možda i nije najvažniji. Stoga se već našao na meti kritika jer se u Americi obrušio na problem veličine školskih razreda, pri čemu su mu prošli ispod radara pravi problemi lokalnih zajednica…
S druge strane, Gejtsovi pandani pokušavaju da novcem direktno utiču na razvoj raznih društava, pa čak i na život građana neke konkretne države, što može dovesti do negativnih posledica, pa čak narušiti i osnove demokratije. Takve „intervencije“ sa desnice, na primer pod uticajem Čarlsa Koha, ili sa suprotne tačke svetonazora, na primer od strane Džordža Soroša, često izazivaju javne polemike; u Mađarskoj je vlada Viktora Orbana čak povela kampanju protiv Soroša i univerziteta koji je osnovao (CEU) i koji je na kraju (nezakonito, kako je upravo presudio Sud Evropske unije) prognan iz Budimpešte u Beč.

NEDEMOKRATSKI TRANSFER MOĆI Na kraju, rezultat pojedinačnih napora bogatih ljudi da pomognu onima kojima sreća nije bila naklonjena može proizvesti kontraproduktivan proces koji je magnat i filantrop Peter Kramer nazvao „lošim prenosom moći“: od demokratski izabranih političara na milijardere. Problem je što u takvom sistemu „nije više država ta koja odlučuje šta je dobro za (sve) građane, jer umesto nje odlučuju – bogati“. Zato Globalni forum za politiku koji deluje u okviru UN upozorava šefove siromašnijih država da budu oprezni kada pristaju na pomoć stranih donatora, i da posebno paze na „propratne posledice“ primanja takve pomoći. U skladu s načelom da nema „besplatnog ručka“, jasno je da uvek sve stiže na naplatu. Dakle, i donacije. To znači da bogati darodavci često očekuju, a shodno očekivanjima i dobiju, velike podsticaje i benefite za svoj biznis od strane države koja je primila njihovu donaciju.
U Velikoj Britaniji pojedinac koji je zaradio do 50.000 funti godišnje plaća državi 20 odsto na ime poreza. Oni koji zarađuju do 150.000 funti plaćaju 40 odsto, a oni koji premaše 150.000 funti platiće porez u visini od 45 odsto ukupnih primanja. Pokloni, međutim, ne podležu oporezivanju. Ukoliko se odluče da poklone 100 funti, to znači da 20 funti plaća država, dok oni koji spadaju u grupu koja bi bila na udaru najviše poreske stope, ukoliko deo dobiti pretvore u donaciju, platiće samo 55 za 100 darivanih funti, jer ostatak od 45 odsto – pokriva država. Pri čemu obični poreski obveznici, građani koji su prave platiše većine poreza, ne mogu da odlučuju gde će otići njihov novac, što ukazuje na dodatan problem – konflikt između demokratije i plutokratije.
Istraživanja su otkrila da je jedan odsto najbogatijih Amerikanaca mnogo više „desno“ usmeren u poređenju s većinom sunarodnika, a čak desetina od tog jednog procenta ekstremno bogatih sanja da država maksimalno skreše socijalna i davanja za zdravstvo. Svima njima je mrska ideja da se zaposlenima garantuje minimalna zarada, kao i svaka pomisao o sindikalnom organizovanju radnika u borbi za svoja prava. „Postoji dobar razlog da ostanemo zabrinuti zbog uticaja koji ti pojedinci imaju na demokratiju kroz filantropiju“, upozorava autor jedne od studija koja se bavila filantropijom Bendžamin Pejdž. Drugim rečima, umesto da se društva oslanjaju na dobročinstva bogatih, bilo bi mnogo svrsishodnije ustoličiti bolji i pravičniji sistem oporezivanja, preko koga bi se novac preraspoređivao tamo gde je zaista potreban. U nekim državama su zato predložene promene postojećeg sistema; laburisti u Velikoj Britaniji su, na primer, pre godinu dana predložili da univerziteti koji naplaćuju školarinu ne mogu istovremeno da budu i primaoci donacija.

TEŽINA PORESKIH OLAKŠICA Drugi kritikuju činjenicu da se za novac, poklonjen za suzbijanje siromaštva i njegovih posledica, garantuju iste olakšice kao za pare namenjene sportskim društvima, društvima za zaštitu ptica ili operskim zadužbinama. Da upravo tu leži suština problema upozorio je nedavno i Voren Bafet, zatraživši da država njemu i njemu sličnim milijarderima razreže veći porez, s obzirom na to da sam plaća niži porez od sopstvene sekretarice. Da je to tužna istina, videlo se nedavno i na primeru američkog predsednika Donalda Trampa, kada je „Njujork tajms“ obelodanio njegove poreske prijave i razotkrio da je aktuelni američki predsednik tokom poslednjih 18 godina samo dva puta platio federalni porez, pa i tada skromnih 750 dolara iako ima pod palcem, kako sam tvrdi, milijarde. Čak Kolins je na levičarskom portalu „Kaunterpanč“ pronicljivo detektovao suštinu tog problema: „Kada čujete da je milijarder nešto vratio društvu, kao na primer Fil Najt, koji je dao 400 miliona dolara Univerzitetu Stanford ili osnivač hedž fonda Džon Polsen, koji je 400 miliona dao Harvardu – da li osećate da vam je toplo oko srca? Na kraju krajeva, mogli su da zadrže sav taj novac ili da sebi kupe još jednu kuću ili privatni mlaznjak… Ali šta ako vam kažemo da će država zbog tih poklona milijardera tražiti od nas da joj dajemo još više? Odjednom je ta toplina netragom nestala, zar ne?“
Sve to ne znači da treba zapostaviti solidarnost i ljudsku brigu za bližnjeg svog. Uostalom, u gotovo svakoj lokalnoj zajednici postoje velike kutije razmeštene najčešće uz blagajne različitih institucija, sa pozivom namernicima da pomisle na druge i doniraju neku paru. Ali te donacije nikome od darovatelja ne ulaze u poreske olakšice, dok je u slučaju bogatih sve drugačije. „Bogati koriste poreske olakšice koje prate donacije, tako da na taj način dramatično smanjuju ili čak sasvim eliminišu svoje poreske obaveze“, i sve to pomoću armije pravnika, računovođa i finansijskih planera čiji je zadatak samo jedan – minimalizacija dažbina i maksimalizacija profita za račun njihovih klijenata, zaključuje Bendžamin Pejdž. Zato donacije i donatori, iako su miljenici medija i često protagonisti glavnih vesti, u sebi kriju ceo spektar malih prljavih tajni.
Što nas navodi na zaključak da rešenje za napredak nekog društva nije u gomilanju donacija. Na to je nedavno upozorio i danski ekonomski istoričar Rutger Bregman. On je u Davosu prošle godine, upitan kako bi svet mogao da se spasi od sve većih problema društvene nejednakosti, odgovorio: „To je veoma jednostavno. Samo prestanite da pričate o filantropiji i počnite da pričate o porezima… Porezi, porezi, porezi. Sve ostalo je, po mom mišljenju, obična gomila govana (bullshit).“ sročnый zaйm na kartu onlaйn zaяvka na zaйmzaйm na kivi košelek bez otkazovprosto zaйm