(Kontra)revolucija

Koliki je put zapravo Srbija prošla od 5. oktobra 2000. do premijerke Ane Brnabić

Mnogo je očigledne ironije stalo u to što je baš na jubilej, tačno 20 godina posle petooktobarske revolucije, ime novog (starog) premijera Srbiji saopštio kadar onog režima za koji se tog 5. oktobra 2000. mislilo da je zauvek otišao u istoriju, njen aktuelni predsednik Aleksandar Vučić. No nije tako jednostavno kao što možda deluje na prvi pogled; ta je ironija (naše) sudbine, kad se samo malo podrobnije razmisli, kudikamo suptilnija nego što se čini. Te se upravo u tim nijansama i otkriva sva logika procesa koji nas je, od 5. oktobra 2000, preko Aleksandra Vučića kao predsednika Srbije, i doveo do, evo, najavljenog drugog mandata Ane Brnabić na čelu srpske vlade. Koja će, kako je saopštio dosadašnji ministar finansija Siniša Mali, biti „vlada političkog kontinuiteta i novih lica“.
Pa da vidimo o kakvim je sve kontinuitetima reč.

[restrict]

6. OKTOBAR Vratimo li se, iz današnje perspektive, tih dvadeset godina unazad, i dalje je, kao što je bilo i tada, jasno da je taj 5. oktobar morao da se desi. Previše se besa prema nosiocima tadašnje vlasti bilo nakupilo, isuviše osećanja bezizglednosti i uverenja da gore od onoga ne može, sve to uz uverenje da će nam bolje doneti baš oni zbog kojih nam je do tada i bivalo sve gore; mislimo tu naravno na naše zapadne prijatelje kojima su Srbi tad još želeli da veruju da su ih napali i uzeli im Kosovo zbog Slobodana Miloševića, a ne obrnuto. Bilo je to vreme, uostalom, u kome alternative tim zapadnim prijateljima nije bilo ni na vidiku, Rusija na kolenima a Kina zauzeta svojim rastom, i ne mogu se Srbi kriviti što su pomislili da iz izolacije, u kojoj su već proveli previše vremena i to bez ikakve perspektive izuzev proročanstava baba Vange da ih uteše, drugačije i ne mogu nego tim 5. oktobrom.
Drugim rečima, Slobodan Milošević morao je da padne već i zato što je do tog 5. oktobra 2000. dospeo u fazu u kojoj mu niko nije verovao kada je govorio da mu to CIA radi o glavi i da im je cilj da nas pokore sve, a ne samo njega.
Da bi se ubrzo, ali prekasno, pokazalo da je bio potpuno u pravu. Počev od onih tvrdnji o „Otporu“ kao produženoj ruci, to jest pesnici američke Centralne obaveštajne agencije, što će „Vašington post“, u tekstu pod naslovom „Američki saveti upravljali su srpskom opozicijom; politički konsultanti pomogli su jugoslovenskoj opoziciji da obori autoritarnog lidera“, otkriti već 11. decembra 2000. A uvreženo mišljenje bilo je da ovakve tvrdnje predstavljaju još jedan dokaz tog terminalnog, paranoidnog stanja u koje je taj autoritarni režim zapao.
Tek, imajući u vidu ovu američku investiciju u promene u Srbiji – kalkuliše se brojevima od stotinak miliona dolara, tačan iznos nikada nećemo saznati – možda i ne treba da čudi što se ono što smo mislili da predstavlja naše gromko oslobađanje od nenarodnog režima pretvorilo u tiho podvrgavanje naše zemlje tuđem interesu.
Ruku na srce, tehnika obojenih revolucija tada je još bila dovoljno nova i neraskrinkana da nam se može oprostiti na iskazanoj naivnosti. Nismo, naime, mogli da znamo da je i naša revolucija obojena, zelenom bojom američkog dolara, pa da samim tim i nije naša nego njihova.
Tiho pokoravanje tom njihovom interesu, čega će većinska Srbija početi da biva svesna tek kad je ono dobrano poodmaklo, iskazalo je svoje korozivno dejstvo u svakoj sferi koja jednu državu čini dostojnom sopstvenoj suverenosti; od uništavanja srpske vojske u skladu s NATO standardima, željama i potrebama u toj oblasti, preko rasprodaje ekonomije koja je dovela do toga da nam industrijska proizvodnja u 2012. godini bude manja nego ratne 1999, pa sve do podvrgavanja zemlje putu u Evropsku uniju s koga ne sme da se skrene jer je to „geopolitički izbor“ kako to reče Donald Tusk, i do prekomerne uloge koju će u svemu tome, što u javnosti da je preume što sklonjeni od očiju te javnosti u državnoj upravi, a ne zna se šta je od ta dva gore, dobiti pripadnici nevladinog sektora koji sav svoj demokratski kapacitet i legitimitet crpe iz džepova svojih donatora.
Negde u to vreme, uzgred budi rečeno, u Srbiju se, da radi za USAID, vratila i njena potonja premijerka Ana Brnabić.
Hoćemo da kažemo da, uprkos uvreženom mišljenju, postoji obilje dokaza da je onaj 6. oktobar, kao simbol nedovršenog posla koji se sa zadivljujućom i gotovo očajničkom upornošću priziva već tačno dve decenije, svanuo još te 2000. godine. Dogodilo (nam) se baš ono što je i bilo zamišljeno da nam se dogodi. Sad, što smo priželjkivali da nam se dogodi nešto drugo, i što smo pritom bili i ubeđeni da će nam se baš to što priželjkujemo i dogoditi jer smo verovali da smo 5. oktobra 2000. državu uzeli u svoje ruke umesto što smo je podveli tuđem interesu, samo je rezultat jedne žalosno pogrešne procene.

MERA SAMOSTALNOSTI Postupak izlaska iz ove zablude potrajaće onoliko koliko je valjda i morao da potraje, čitavih 12 godina, sve dok na izborima 2012, i svima koji su potom usledili, ubedljiva većina naroda petooktobarskim elitama nije poručila da je bilo dosta. Nekadašnja, kako ono beše, crveno-crna koalicija socijalista i radikala, snage poražene 5. oktobra 2000, radikali sad presvučeni u naprednjake a socijalisti u Ivicu Dačića, vraćaju se na vlast. Građani Srbije time su na najprecizniji način izrekli svoju presudu Petom oktobru.
A opet, odluka naroda ove zemlje da se odrekne petooktobarskih tekovina, iskazana glasanjem za SNS i SPS umesto za partije koje su proistekle iz nekadašnjeg DOS-a, nije obavezala i novu vlast SNS-a i SPS-a da to učini; takva je, izgleda, priroda demokratije kakva nam je dovedena pre dve decenije.
I tako ostadosmo na onom evropskom putu da s njega ne skrenemo po cenu da se strmoglavimo, i s istom vrstom ekonomske politike zbog koje smo i postali zavisni od onih koji su nas opljačkali, i sa svim onim nevladinim (polu)svetom kao oruđem naših okupatora, da nam objasni da smemo jedino tako i nikako drugačije, ma kako glasali.
S druge strane, ipak, ne može se osporiti ni da nam je vojska postala mnogo opremljenija nego što je bila dok smo od američkih kongresmena dobijali pohvale umesto pretnji sankcijama zbog saradnje s Rusijom. I da je saradnja s Rusijom na mnogo višem nivou nego u ono vreme kada smo joj, valjda da je uvredimo, za ambasadora slali saradnicu Helsinškog odbora za ljudska prava pa je Rusija odbijala da joj izda agreman. O saradnji s Kinom da i ne govorimo.
I ko zna, možda je baš ovo mera samostalnosti koju imamo. Veća nego što je bila kada smo je ukinuli misleći da je osvajamo, manja nego što bi morala da bude ako želimo da opet budemo suvereni u sopstvenoj zemlji.

AMALGAM DVE POLITIKE Što će reći da je stvoren jedan amalgam dveju oprečnih politika čija je krajnja rezultanta još nepoznata, a koji se i sada najbolje ogleda u paradigmatičnoj najavi da će u novoj vladi Ane Brnabić biti ustanovljena i dva nova ministarstva, jedno za ljudska prava, ravnopravnost polova i društveni dijalog, drugo za brigu o porodici, deci i demografiji. Jedno da zadovolji tuđe prohteve, drugo da radi za naše interese. Paradigma koju možemo da uočimo i u istovremenom insistiranju na gej paradama i u prilježnom radu na završetku Hrama Svetog Save. Šizofreni spoj nespojivog ili pak jedini način da se koliko-toliko sačuvamo u uslovima ograničenog suvereniteta.
I nema sumnje da će, kao nova-stara premijerka, Ana Brnabić i u narednom periodu nastaviti da ispunjava ulogu koju joj je Vučić poverio, a to će reći da sprovodi ovu politiku koju je on uspostavio, i da to čini, manirom razrednog starešine, u relativnom miru i bez trzavica koje bi omele sprovođenje te politike.
U tom smislu je i njeno formalno imenovanje za mandatara, na koje smo bez vidljivog razloga i s još manje realne potrebe, osim za besmislenom dramatizacijom, čekali više od sto dana, gotovo irelevantno za sve osim za nju samu i za onoga koji ju je imenovao. Isto ovo, ali još više, važi i za ministre koji će zauzeti mesta u predstojećoj „vladi političkog kontinuiteta i novih lica“, sve i ako su sva ta lica, nova i ona koji bi da ne postanu stara, iza scene, kao što možemo i da zamislimo, bila ljutu bitku. Što je i Vučić sugerisao kada se austrijskom „Klajne cajtungu“ požalio da „formiranje vlade nije lako“ jer „postoje osobe koje misle da imaju zakupljenu ministarsku fotelju“. No ovaj je deo političkog rijalitija, najkoloritniji po svojoj prirodi sve dok ne izazove mučninu, zapravo najmanje bitan.
A nama ostaje da se nadamo da nećemo i za iduću okruglu godišnjicu petooktobarske revolucije govoriti o njenim neuništivim tekovinama. Jer, ako je ono bila revolucija, i takav je ispao njen rezultat, Srbiji je sad preko potrebna jedna valjana kontrarevolucija. Ali za to je neophodna i nova politika, a ne samo nova lica.

[/restrict]