Kavkaski čvor

Rusija je krajem 2019. saopštila da je borbeni potencijal njene 102. vojne baze u Jermeniji udvostručen uvođenjem nove tehnike i ne treba sumnjati da po potrebi može biti dodatno, brzo i značajno uvećan

Aprila 1990. godine Vrhovni sovjet SSSR-a doneo je zakon po kojem autonomne oblasti unutar sovjetskih republika – u slučaju njihove odluke o izlasku iz Sovjetskog Saveza – mogu same da rešavaju svoju sudbinu. Na raspolaganju su bile tri opcije: da i dalje budu deo otcepljene republike, da ostanu u sastavu SSSR-a, ili da formiraju sopstvenu državu. To je bio katalizator za nastanak nepriznatih ili delimično priznatih država na tlu bivšeg Sovjetskog Saveza, ali i separatističkih i autonomaških pokreta unutar Rusije i drugih sovjetskih republika. Sukob pravoslavnih hrišćana Jermena i muslimana Azerbejdžanaca oko planinske oblasti Nagorni Karabah – koja formalno pripada Azerbejdžanu, ali je naseljena jermenskim življem – ovih dana ponovo je u centru pažnje svetske javnosti. Mnogi su svesni razornog potencijala u slučaju da rat izađe iz lokalnih okvira, imajući u vidu da su tri velike države u neposrednom okruženju – Rusija, Turska i Iran. A da oči, uši i prsti svih globalnih igrača vire iza kulisa konflikta. I da nisu svi među njima zainteresovani za miran rasplet…

[restrict]

KAKO JE OBEĆAVAN „RAJ NA ZEMLJI“ Ograničeni, odnosno „proksi“ oružani sukobi pratili su raspad SSSR-a posvuda. U samoj Rusiji najpoznatiji primer je Čečenija (tzv. nezavisna republika Ičkerija), ali autonomaški pokreti pomaljali su glavu i u Ingušetiji, Kalmikiji, Adigeji, Dagestanu i drugim federalnim jedinicama u kojima su većinu činili građani neruske nacionalnosti. Čečenija je čak u jednom trenutku od predsednika Borisa Jeljcina dobila i poluformalno priznanje, pa je do dolaska na vlast Vladimira Putina bila faktički odvojena od Rusije. U skladu s Jeljcinovom porukom ruskim federalnim subjektima – „Uzmite onoliko suvereniteta koliko možete da progutate“ – mnogi su se tako i ponašali. Najbolji primer je Republika Tatarstan koja 1990-ih nije proglasila nezavisnost najviše zato jer je sa svih strana „okružena Rusijom“ pa otcepljenje i ne bi imalo mnogo smisla. Ideje „samostalnosti“ rađale su se i na ruskom Dalekom istoku, gde su građane ubeđivali da ih čeka „raj na zemlji“ ako se odvoje od Moskve i orijentišu ka Tokiju. A Japanci su sve vreme merkali i Kurilska ostrva.
Ni u drugim sovjetskim republikama separatističke tendencije nisu bile manje, s brojnim otcepljenim i poluotcepljenim teritorijama nakon 1990. godine. Sve te „države“, uglavnom s brojnim ruskim stanovništvom, želele su da ostanu u sastavu SSSR-a, odnosno budu deo Rusije. A to su pokušavale sprovodeći referendume o nezavisnosti, gde je opcija „za“ uglavnom pobeđivala sa 80–90 procenata podrške. Primer Autonomne Republike Krim, koja je četvrt veka kasnije, posle drugog referenduma ušla u sastav Rusije, daje nadu raznim otcepljenim područjima da bi jednog dana mogli da reše svoj konačni status u skladu sa ispoljenim težnjama. Među njima su i Pridnjestrovlje (Moldavija), Abhazija i Južna Osetija (Gruzija) koje Moskva priznaje za nezavisne države, kao i poslednji primeri na tlu Ukrajine – Donjecka i Luganska Narodna Republika. Na postsovjetskom prostoru i dalje postoji čitav niz manjih autonomaških i separatističkih pokreta i tendencija, koje u datom trenutku mogu da stupe na veliku scenu.
Sve su to posledice (možda i namerno) nerešenih nacionalnih pitanja unutar sovjetske države, kojima se niko ozbiljnije nije bavio – zbog njihove zamršenosti. Ali i zbog toga što su republički funkcioneri često ucenjivali Kremlj, sprečavajući ga da odlučnije razmrsi, ili preseče, nacionalistička klupka koja su na kraju i dotukla prvu zemlju socijalizma. Novoj Rusiji bilo je mnogo lakše da na svojoj teritoriji razreši ovakve sukobe, nego što je to u stanju bila sovjetska država. Posebno je efikasan u tome bio Vladimir Putin koji je na duži rok obuzdao pretnju raspada. Sovjetski Savez, nakon smrti moćnog lidera Josifa Staljina, po unutrašnjoj strukturi i organizaciji u mnogo čemu je podsećao na današnju Evropsku uniju – gde je vlast centra nad republikama ograničena. Kada se SSSR suočio s prvom ozbiljnijom unutrašnjom krizom, naprosto se raspao. To se možda moglo sprečiti po cenu velike krvi, ali u Moskvi niko na to nije bio spreman. Agresivni spoljni uticaji ubrzali su ove procese i raspad države bio je logičan ishod koji niko ozbiljno nije ni pokušao da zaustavi.

OTVORENA RUSKA PODRŠKA JERMENIJI Rusija je svoj interes pronašla u novonastaloj realnosti, posredujući često u sukobima između vlasti u bivšim sovjetskim republikama i pokreta koji su težili samostalnosti. Jedan od najpoznatijih i najdugotrajnijih konflikata jeste onaj u Nagornom Karabahu, odnosno Arcahu, kako kažu Jermeni. Od 1991, kada je ušao u najvreliju fazu, do njegovog okončanja 1994, odneo je desetine hiljada života među Jermenima i Azerbejdžancima i razbuktao trajno neprijateljstvo između dva naroda. Nerešena teritorijalna i etnička pitanja tokom decenija podsticala su međunacionalnu i versku mržnju na južnim granicama Rusije, od čega je Moskva trpela, i danas trpi, veliku štetu. U sukobu 1990-ih borile su se direktno vojske Jermenije i Azerbejdžana i Jerevan je u tom ratu odneo pobedu, dok Baku ove teritorije smatra okupiranim. Ključ jermenskog uspeha tada je ležao u ruskoj otvorenoj podršci, uprkos tome što Moskva ima tradicionalno dobre odnose i s Azerbejdžanom – o čemu svedoči i činjenica da je prvi azerbejdžanski predsednik Gajdar Alijev (njegov sin Ilham danas je šef ove države) nosilac najvišeg ruskog odlikovanja, koje Moskva veoma retko dodeljuje.
Na stranu Azerbejdžana, i tada kao i danas, stala je Turska – šireći svoj geopolitički uticaj na trusnom području južnog Kavkaza. Azerbejdžan je zemlja bogata naftom i gasom, a energetski koridori zaobilaze Jermeniju i ka turskoj teritoriji idu okolo preko Gruzije – koja takođe ima problem sa otcepljenim republikama. Kaspijski cevovodi, tako, idu u cikcak, zaobilazeći konfliktna područja, ili prolazeći tik pored njih. To ih čini skupljim, rizičnijim, i u krajnjoj liniji manje privlačnim da budu dugoročno opredeljenje za snabdevanje zapadnih tržišta. Ruske isporuke energenata i dalje su najsigurnije za Evropljane, pogotovo za one sa severa kontinenta, poput Nemačke. U Berlinu dobro znaju da Moskva može da osigura povoljne i pouzdane isporuke. Dosadašnje američke zamisli alternativnih tursko-kavkaskih energetskih koridora uglavnom su ostale bez većeg uticaja na bogato evropsko tržište. Novi projekti pod pokroviteljstvom SAD tek treba da se ostvare i to će činiti okosnicu geopolitičkih i ekonomskih procesa u narednom periodu. Sve to ima, i imaće, refleksije na Balkanu, Bliskom istoku i na Kavkazu.

OPASNOST OD „PRESECANJA“ KAVKASKOG ČVORA Rusija je do sada umela da efikasno zaštiti Jermeniju s kojom se ne graniči i koja nema more, a okružena je ljutim protivnicima, čime brani i sopstvene interese u regionu. Sada se situacija pogoršala. Pre svega, Ankara pod predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom želi da brzo širi uticaj u svim pravcima, u čemu analitičari vide „neoosmanističku“ politiku. Erdogan vidi svoju šansu u padu uticaja SAD na Mediteranu i Bliskom istoku. To ga je dovelo do svojevrsnog „savezništva“ s Putinom koji takođe želi da koristi američko slabljenje, ispravi istorijske geopolitičke propuste svojih protivnika i ojača ruski uticaj. Ali veoma brzo pokazalo se da Putin i Erdogan uglavnom gledaju u istom pravcu – od Sirije, preko Balkana, pa do Libije. Uz, naravno, Kavkaz, kao tradicionalno mesto sudara ruskih i turskih ambicija.
To može da „zamiriše“ na sukob širih razmera. Turska, članica NATO-a, otvoreno se meša na strani Bakua, dok je Jermenija deo ruskog vojnog saveza ODKB i uživa garancije bezbednosti u slučaju napada na njenu teritoriju. Za sada se to ne dešava: jermenska armija nije direktan učesnik rata (formalno, strana u sukobu je vojska Republike Nagorni Karabah, dok Jerevan samo podržava), niti je Baku ugrozio teritorijalnu celovitost Jermenije. Zato Jerevan upozorava da poseduje i može da upotrebi moćni ruski raketni sistem „Iskander“ dometa 500 kilometara i od koga nema efikasne odbrane, za udare po vojnim bazama u Azerbejdžanu i Turskoj, uništavajući njihovu vitalnu infrastrukturu i sredstva PVO.
Znajući za sve to, kao i da Rusija ima aktivnu 102. vojnu bazu u Jermeniji s dva garnizona (u prestonici Jerevenu, i kod grada Gjumri, na samoj turskoj granici, gde su raspoređeni borbeni avioni i sistemi S-300), Alijev se za sada strogo čuva da ne pređe tu crvenu liniju nakon koje bi Rusija morala da reaguje. Rusija je krajem 2019. saopštila da je borbeni potencijal 102. vojne baze, s hiljadama profesionalnih vojnika, udvostručen uvođenjem u upotrebu nove tehnike. Ne treba sumnjati da ovaj potencijal, po potrebi, može biti brzo i značajno uvećan. Zato postoji nada da sukob može ostati kontrolisan, lokalni, i da još uvek ima mesta za diplomatiju u okviru OEBS-a. Ovaj mehanizam je u poslednjih 25 godina sprečavao kavkasko bure baruta da detonira i zatrese celu Evroaziju. U suprotnom, nije isključeno da će ovog puta Moskva odlučnije štititi svoje interese i rešiti da „preseče“ kavkaski čvor, po modelu viđenom u Gruziji i Ukrajini. O tome Baku treba da misli, ulazeći u sukob s važnom članicom ODKB kakva je Jermenija.

[/restrict]