Jasmina Ninkov: Bibliotekar – temelj kulture

Srbija ima svoju istoriju čitališta, i dok posvećeni pojedinci poput Vozarovića otvaraju svoja čitališta, u Evropi tek niču prve javne biblioteke

Izazov je postići i zadržati rezultate rada na nivou velikih svetskih biblioteka koje uz to imaju i mnogo puta veće budžete. Imala sam jasnu viziju kako jedna velika biblioteka, kao što je Biblioteka grada Beograda, treba da radi i toga se držim, osluškujući iskustva drugih biblioteka velikih gradova, neprestano se edukujući u upravljanju, kriznom menadžmentu, inovativnosti. Član sam više stručnih grupa i tela, pratim sva dešavanja u našem profesionalnom svetu i učestvujem u mnogima od njih, kaže u intervjuu za naš list Jasmina Ninkov, direktor Biblioteke grada Beograda.
Kako ste, kada i čime potaknuti kročili i ostali u svetu knjige?
Veoma rano sam naučila da čitam, već sa pet godina. Kako je otac bio veliki ljubitelj i kupac knjiga, imali smo veliku biblioteku. Naša kuća je u to vreme bila maltene jedina u kraju između sela i grada, moja sestra i ja nismo imale decu u komšiluku za druženje i igranje. Te okolnosti su verovatno dovele do toga da sam postala predan čitalac. Kasnije sam prešla na ozbiljnu literaturu i posebno leta posvećivala pojedinim piscima, čitala celokupna dela određenog pisca ili grupe pisaca, recimo ruska klasika, pisci izgubljene generacije. Ipak nisam upisala književnost već novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Onda se desilo da sam se javila na konkurs Biblioteke grada Beograda za menadžera za odnose s javnošću i bila primljena. Kada sam položila stručni ispit i zvanično postala i bibliotekar, spojila sam knjige i informacije i ostavila novinarstvo, koje je, kako je to Čerčil, rekao „divan posao ako ga ostavite na vreme“. Pišem najviše u oblasti bibliotekarstva i imam mnogo stručnih radova, dosta i na engleskom jeziku, ali direktorski posao ne ostavlja mnogo vremena za pisanje, pre svega obimnijih dela. Trenutno završavam novu knjigu, o inovativnosti u javnim bibliotekama, i spremam s kolegama neobičnu knjigu o bibliotekarima i bibliotekama povodom 90 godina od osnivanja Biblioteke grada Beograda.
Godinama vodite Biblioteku grada Beograda. Koliko je taj zadatak promenio vaš život, šta su vam bili najveći izazovi, šta strahovi, šta zadovoljstvo postignutim?
Moj život se promenio kada sam otišla na prvo direktorsko mesto. Odgovornost i pred ljudima i pred zakonom vas neumitno promeni. Moje direktorsko vatreno krštenje bilo je u Biblioteci „Milutin Bojić“, gde sam bila direktor gotovo sedam godina. Bilo je to sjajno iskustvo i mnogo mi je značilo kada sam se vratila u Biblioteku grada, ali sada kao direktorka. Tamo sam shvatila da jedini alat koji kao direktor imate u rukama jesu ljudi. Sve drugo određuje neko drugi. Organizacija poslova i pravi ljudi na pravom mestu su jedini način postizanja dobrih rezultata. Postavljenje sam doživela kao nagradu za ono što sam uradila u „Bojiću“ a najveći izazov je bio i jeste da održite budžet, i eventualno povećate, modernizujete ustanovu, zadržite i povećate broj članova i budete vidljivi u vašoj lokalnoj zajednici. Bez obzira na to što smo najveća javna biblioteka u Srbiji, u Beogradu smo jedna od tridesetak ustanova kulture i borimo se kao i oni i za medijski prostor i vidljivost i svoje mesto u gradu. Nije to lak zadatak.
Išli ste u korak s razvojem modernih tehnologija i njihovom primenom u bibliotečkoj sferi. Kako opisujete taj put?
Bibliotekarstvo je jedna od profesija budućnosti. Biblioteke moraju da se menjaju s promenom sveta ili neće imati korisnike. Imperativ promene je veoma snažan i glavna tema profesionalnih razgovora su inovativnost i novi načini korišćenja biblioteke. Osim već poznatih digitalnih biblioteka, onlajn-servisa, sve je jača socijalna i obrazovna uloga. Moja stručna interesovanja upravo su u domenu novih i inovativnih servisa. Osluškuje se zajednica i odgovara na njene potrebe, obrazovne, kulturne, socijalne. Kada smo pre desetak godina krenuli sa programom 65 plus, malo je mojih kolega verovalo u to. Kada smo pokrenuli besplatnu edukaciju za rad na računaru za starije od 65 godina, koja traje samo nedelju dana i vode je naši knjižničari i bibliotekari, formirala se lista čekanja. Tekst koji sam o tome napisala s mojom tadašnjom pomoćnicom, a koji je objavljen u glavnom časopisu naše svetske profesionalne federacije na engleskom jeziku, preveden je nakon toga na nekoliko jezika i dan-danas dobijam notifikacije o novim prevodima. Dobili smo 2012. godine i svetsku nagradu za inovativnost za projekat finansijske pismenosti. U našoj sredini put promene je put kojim se ređe ide.
Kao direktor jedne od najvećih biblioteka u regionu, putovali ste često na seminare, susrete, događaje koji se tiču bibliotekarstva. Kakva su vaša iskustva, gde smo na mapi sveta? Šta nam nedostaje, šta nam je na ponos, po čemu smo osobeni?
Osobeni smo po tome što po našem zakonu svaka opština mora da ima biblioteku. Imamo zakon o bibliotečkoj delatnosti i naša profesija je uređena. Imamo istoriju čitališta i posvećenih pojedinaca, Vozarovića na primer koji je otvorio svoje čitalište u istom trenutku kada se u Evropi otvaraju prve javne biblioteke. Imamo znanje i kadrove, volju i viziju. Biblioteke su po broju i aktivnostima temelj srpske kulture. Za razliku od ostalih u svetu važna nam je književna i kulturna delatnost i svi na tome mnogo radimo. Nedostaju nam prostor, knjige, zaposleni… dakle novac. A najviše shvatanje onih koji donose odluke da je osnov ekonomskog razvoja obrazovani građanin, a njega nema bez škola i biblioteka.
Nekoliko decenija unazad, od kako je svet digitalnih tehnologija počeo da se naglo uzdiže, širi i osvaja sve sfere života, knjizi kakvu znamo predviđa se kraj. Pretpostavke su da će elektronska knjiga ustupiti mesto staroj dobroj knjizi. Šta mislite o tome?
I elektronska knjiga je knjiga, i razvoj te vrste izdavaštva nigde u svetu nije potisnuo klasičnu knjigu, naprotiv. Kao što televizija nije uništila radio, ni digitalno čitanje neće uništiti papir. Mogućnost da imate u džepu nekoliko hiljada naslova, pravu malu biblioteku je fascinantna i praktična. Ne morate nositi kofere knjiga. Mi, u Biblioteci grada Beograda, mnogo radimo na razvoju digitalnih servisa, razvijamo domaći softver za obradu knjiga, Bisis 5, zajedno sa drugim bibliotekama i Fakultetom tehničkih nauka iz Novog Sada. Imamo strategiju informacionog razvoja, mislim da smo jedna od retkih ustanova koja to ima, naš sopstveni Data centar i nadam se da ćemo uskoro početi da radimo i sa elektronskim knjigama… Savremena javna biblioteka mora da ima mogućnost da gotovo sve što radi može da radi i onlajn. To nikako ne znači da ne držimo do klasičnih knjiga, naprotiv. Mi godišnje nabavimo oko 100.000 knjiga i imamo potpuno novi depo sa tri nivoa ispod tržnog centra u Rajićevoj, opremljen novim kompakt policama u jednom delu.
Tehnologija pomaže ako znate šta želite i kuda idete.
Budući da ste na samom izvoru informacija što se čitanosti tiče, šta mislite, čitamo li mi dovoljno?
Nemamo skorašnja istraživanja u ovoj oblasti. Podaci pokazuju da ukoliko imate dobro opremljene biblioteke, ni čitanost neće izostati. Takođe svakodnevno dobijam zahteve za otvaranje novih ogranaka u Beogradu, javljaju mi se građani, traže biblioteku. Mediji sledeći maksimu da je samo loša vest dobra forsiraju nepostojeće podatke o našoj nepismenosti i o tome da se ne čita. Knjiga treba da bude dostupna, pogotovu za decu. Biblioteke su danas jedina besplatna javna mesta.
Koliko čitaju mladi?
Zavisi od vaspitanja, obrazovanja i afiniteta. Ne bih olako rekla da ne čitaju, iako biblioteke najmanje koriste tinejdžeri. Za njih ima i malo literature, malo pisaca je okrenuto ovom životnom dobu. To su zahtevni korisnici, u periodu kada više ne žele da budu deca a nisu ni sasvim odrasli. Uglavnom se u svetu organizuju posebne biblioteke za tinejdžere. Oni imaju svoja interesovanja a biblioteke moraju da imaju građe koja njih interesuje ili takozvani makerspaces, prostor opremljen za kreativno druženje.
Šta čitate trenutno, koje knjige preporučujete?
Moja preporuka je da posetite naš sajt Šta da čitam gde brojni bibliotekari iz Srbije, ali pisci i kritičari preporučuju knjige iz našeg fonda. Trenutno je kod nas u biblioteci najčitaniji Peter Handke, a ja čitam Elenu Ferante Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju i Sergeja Dovlatova Kompromis.
Imamo li predstavu koliko je razgranata institucija koju vodite, koliko biblioteka u stvari čini Biblioteku grada Beograda?
Biblioteka grada spada u takozvane metropoliten biblioteke, bibliotečke sisteme velikih, glavnih gradova. Veoma smoaktivni i u Metropoliten sekciji IFLE, svetskog udruženja bibliotekara, jer su nam iskustva kolega iz drugih takvih sistema u svetu dragocena. U našoj mreži na sedamdesetak lokacija radi 250 zaposlenih, imamo skoro dva miliona knjiga, u proseku 150.000 članova godišnje i oko dva miliona poseta našim bibliotekama svake godine. U Knez Mihailovoj je centrala a svaka opština ima centralnu biblioteku. Sve je vidljivo na našem sajtu www.bgb.rs.

Tekstovi se objavljuju kao deo Projekta sufinansiranog iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave, Sekretarijata za informisanje