Društvene mreže nas pretvaraju u ego monstrume

Društvene mreže su veliki zatvori s brojnim influenserima. Koji bi totalitarizam, bilo crveni ili crni, mogao da uvede u policijsku evidenciju sve svoje podanike? Na društvenim mrežama pak ljudi sami sebe uvode u tu evidenciju. Oni su nesvesni zatvorenici u toj tupavoj euforiji i slede obrasce, tako da bi Platon rekao za njih da su novi sofisti, oni koji vode sve dublje u mrak, a ne ka svetlosti

Dokaz da je društvo globalizacije najmanje meritokratsko u ljudskoj istoriji ogleda se u tome da se možete obogatiti pokazujući svoju zadnjicu na društvenim mrežama, dok učitelj grčkog jezika teško stiže do kraja meseca.
Ovo je najmanje jednako i najneravnopravnije društvo u ljudskoj istoriji. Neko je povodom ovoga pomenuo i filozofa, ali filozof nije influenser. On je ideolog, možda sofista. Filozof bi trebalo da izvodi iz pećine (Aristotel) a influenser je onaj koji gura mase u pećinu na robiju. Društvene mreže su veliki zatvori s brojnim influenserima. Koji bi totalitarizam, bilo crveni ili crni, mogao da uvede u policijsku evidenciju sve svoje podanike? Na društvenim mrežama pak ljudi sami sebe uvode u tu evidenciju. Oni su nesvesni zatvorenici u toj tupavoj euforiji i slede obrasce, tako da bi Platon rekao za njih da su novi sofisti, oni koji vode sve dublje u mrak, a ne ka svetlosti. Veliki filozof Đerđ Lukač rekao je da u kapitalizmu život vene između otuđenosti i ekstravagancije. A Umberto Eko je svakako u pravu kada tvrdi da „društvene mreže vrve idiotima“. Međutim, on zaboravlja da kaže je da nemaju svi poput njega stalni pristup, kao komentatori ili urednici, svim glavnim italijanskim novinama, a u njima situacija nije mnogo bolja od one na društvenim mrežama.
Društvene mreže nas sve više otuđuju. I pretvaraju nas u ego monstrume. Američki psihijatar Ivan Goldberg je definisao da je „sindrom zavisnosti od mreže“ (poremećaj zavisnosti od interneta) toliko proširen da je osvojio gotovo svakog stanovnika kosmopolisa u punoj meri. Nije teško shvatiti kako je, zahvaljujući širenju digitalnih odnosa tipičnih za virtuelnu zajednicu, nova zavodljiva moć tehno-kapitalizma ostvarila inhibiciju stvarnih međuljudskih odnosa, a time efektivno uništila mogućnost za masovne pobune.

Generacija hiper povezanih ljudi nazvana iGen, a koje je opisala Džejn M. Tveng, profesor psihologije na Univerzitetu San Dijego u SAD, roj je mladih ljudi koji su stalno na mreži, uvek povezani s internetom i odvojeni od stvarnosti i društvene veze. Paradigma pojedinačnog startapera i samopromotora je hegemonijska i na društvenim mrežama. Mišljenje koje je u saglasju sa drugima može izgledati na prvi pogled kao čin komunitarnosti, a u stvari je apoteoza individualizma u vreme društvenih mreža.
Kao što je sociolog i politikolog Luka Rikolfi dobro pokazao u delu Gospodstveno masovno društvo, u gestu digitalnog deljenja multimedijalnih sadržaja ne prevladava komunitarni i altruistički element, već hipertrofično razmetanje sobom i svojim aktivnostima. Ta razmetljivost se nepogrešivo razrešava, u skladu s novim prevladavajućim profilom „ego monstruma“, u nametljivoj invaziji na živote drugih kroz narcisoidno iskazivanje nečijeg ega.
Takva praksa se može samo apstraktno nazvati „deljenje“ na mreži, jer je to u stvarnosti suprotno od gesta na koji glagol deli pravilno aludira. „Deljenje“ zapravo znači podeliti nešto što posedujete, delimično lišavajući se toga da biste naveli druge subjekte da učestvuju.
Ali u doba interneta i prinudne egokratije, oni koji dele ne lišavaju se ničega. Oni se ograničavaju na invaziju života drugih sopstvenim ja, koristeći druge kao običan medijum, kao ogledalo na čijoj površini se sagleda sopstveno samoisklesano ja. Generacija „gleba selfija“ (Fuzaro je iskovao termin glebalizacija za globalizaciju, pa otuda gleba selfi – prim. prev.) narcisoidno živi u neprekidnoj samopromociji sopstvene slike, težeći onom vrhuncu otuđenosti koji nosi ime influenser.
Kao što je sugerisao filozof Andrea Zok, samopromocija slike je novi horizont Anerkennung-a (homologacije – prim. prev.) u vreme planetarnog otuđenja. U stvari, snaga nečije slike, reklamirane kao roba, sada je glavni put do uspeha i to uspeha koji se često svodi samo na imanje dobre slike izvlačeći iz toga višak vrednosti (to je recimo slučaj društvene mreže zvane Instagram).

Ovo još jednom potvrđuje jednu od teza u kojoj je rezimiran novi neuređeni neoliberalni poredak: u njegovim prostorima čovek „nema“ posao, već on „jeste“ posao. Postaje se, takoreći, živi kapital ili, kako se već neko vreme kaže, „ljudski kapital“, ulična roba koja se samovalorizuje samoreklamom u punom sažimanju prodavca i prodate robe.
Zahvaljujući mreži povezani smo s virtuelnim, ali odvojeni od stvarnog. U apoteozi internetske mreže tipičnoj za doba „nestajanja svitaca“, kako je to nazvao Pazolini, hipertrofična komunikacija zamenjuje vezu koja je sve neuhvatljivija i ređa. Odnosi rasuti po kosmičkom prostoru veba nikada nisu istinski odnosi. Oni se u najboljem slučaju pojavljuju kao obećanja veze koja, da bi se sprovela, zahteva stvarni odnos između „lica“, prema dinamici koju je izneo litvanski filozof Emanuel Levinas.
Drugim rečima, ti odnosi favorizuju procese individualističkog izolacionizma i privatizacije kolektivne mašte „očaranih mrežom“ (preuzimam naslov knjige Karla Formentija). Oni potvrđuju opštu tendenciju konekcionističkog doba koje teži umnožavanju fluidnih odnosa i, istovremeno, radi na tome da se oni nikada ne kondenzuju u stabilne forme.
U filmu režisera Henri-Aleksa Rubina iz 2012. godine, pod nazivom Disconnect, majstorski je istaknuta aporetička priroda novog virtuelnog stanja na koji su nove generacije osuđene. Uvek povezani, stanovnici mreže u potpunosti su zavisni od interneta za svaku akciju i svaku misao.
Sve više mladih ljudi otvoreno je izabralo da živi na mreži, napuštajući stvarni život, svedeni na oflajn nivo postojanja. To je paroksistička slika postojanja u vreme globalizma: homo cosmopoliticus se poklapa sa sitničavom i jednoobraznom subjektivnošću, usamljenom ali uvek povezanom, globalnom ali izolovanom, bliskom s dalekim i udaljenom od suseda.
Na taj način, ne samo da ljudska veza postaje digitalna već se na konvergentan način inhibira delovanje i anestezira kritički duh: vreme postojanja se troši na mreži, u opsesivnoj kontroli e-pošte i mobilnih telefona, u brizi o digitalnim odnosima i u stalnoj promeni svog virtuelnog profila na pozornici društvenih mreža.
Internet i društvo lajkova svojim efemernim i površnim vezama u potpunosti su stekli status nove droge koja, kao ekvivalent „tovaru“ koji je opisao engleski pisac Oldus Haksli u svom delu Vrli novi svet, umanjuje muku i izopačenost stvarnog sveta izazivajući iluziju istinitije zajednice, projektovane u drugu dimenziju u poređenju s tradicionalnim vanmrežnim svetom. S ove tačke gledišta, moglo bi se primeniti na internet društvo i njegove „digitalne rajeve“ ono što je izneo Marks u vezi sa sintagmom Opium des Volks, verskim „opijumom za narod“, nebeskom zajednicom zamišljenom kao lažnom naknadom za izopačenost zemnog sveta.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović