DESNA SKRETANJA

Levica danas je prevara, jer je „najkoherentnija ideološka glorifikacija monoteizma tržišta“. Ona je ideološka posluga neoliberalne desnice

Obistinilo se proročanstvo senatora Đanija Anjelija, bivšeg vlasnika „Fijata“, sjajnog poslovnog čoveka, ali i eksponenta ondašnje vladajuće klase. Naime, on je predvideo da će doći vreme u kome će se, za sprovođenje reformi desnice u korist kapitala, ta desnica morati poslužiti levicom.

TALOG NEOLIBERALIZMA Tako se to naziralo u drugoj polovini prošlog veka, u kojoj se događala najezda kapitala i njegove klase upravo zahvaljujući vladama levice sve sklonijim vladavini tržišta atlantskog smera, odnosno levice koja prelazi na privatizaciju svega i svačega po svaku cenu, i predaje komunitarne vrednosti koje su gradile generacije u privatni posed pojedinaca, što je antilevičarski akt kojim se ona svrstava s neprijateljima potlačenih i radničke klase.
To je dovelo do svojevrsne licemerne mimikrije levice u odori karanfila, ispod koje se prikrivao otrovni talog antisocijalnog neoliberalizma. Mnogi naivno misle da su epiteti „levica“ i „socijalistički“ i dalje sinonimi borbe za socijalna prava ljudi, a ne vide da svoje glasove daju takozvanoj „levici“ koja je posluga neoliberalne desnice.

AGRESIJA NA SRBIJU Eklatantan pokazatelj karaktera današnje evropske „levice“ je bombardovanje Srbije, jer je agresiju izvršilo trinaest vlada evropske levice uz dve vlade levog centra. Megakapital, koji se boji ograničavanja svoje gramzivosti u svetu, iskoristio je evropsku „levicu“ za uništavanje jedine preostale, makar i blage slike socijalističkih humanih nastojanja u jednoj državi Evrope. Naravno da Slobodan Milošević nije bio razlog, ni meta, jer da je on to bio, sve bi to rešio jedan snajper bez razaranja zemlje i ubijanja nevinih. On sam je to najbolje definisao kada je rekao da cilj agresije nije on nego Srbija. Jedan od glavnih razloga njegovog haškog ubistva je bilo to što je odbio da privatizuje najveće jugoslovenske banke. Evropska „levica“ je izvršila antisocijalističku kontrarevoluciju u Srbiji da bi evropska desnica nesmetano vladala našim tržištem, našom proizvodnjom i nametala svoja pravila igre u skladu s neoliberalnom dogmom, a protiv socijalnih prava demosa koji je lišila svih socijalnih prava stečenih radničkom borbom tokom dva veka.

SOCIJALNA I LJUDSKA PRAVA Potom se čista neoliberalna i antinacionalna orijentacija u Srbiji, okupljena oko Demokratske stranke, Građanskog saveza i sličnih, učlanila u evropsku „levicu“. To je već politička burleska, da se politika desne neoliberalne grupacije u EU definiše kao levica. Kako može biti levičar neko ko stavlja ljudska prava iznad socijalnih prava? Nema ljudskih prava bez socijalnih prava! Ali socijalna prava zahtevaju bolji standard života nižih klasa, a manje profite megakompanija i finansijske aristokratije. No megakapital daje čak i pravo na ubijanje nedužnih, pod uslovom da dogma neoliberalizma, dakle antisocijalnog i nehumanog društva, bude nedodirljiva.

Danas je magla „levice“ opijum za naivne. Nema ni pozitivne desnice u smislu građanskog opredeljenja, jer je ono podrazumevalo određeni moral i etičke vrline društva, naročito onog koje je nastajalo u vreme „humanog kapitalizma“ negde do osamdesetih godina prošlog veka kada je nestanak blokovske podele, naročito posle pada Berlinskog zida, doveo do najezde neoliberalnih gubara.
Takve promene je omogućio i jedan Mihail Gorbačov, čija „perestrojka“ je uništila Rusiju, a njegova spoljna politika, naročito dopuštanje ujedinjenja dve Nemačke, dovela je do brisanja pravila o nemešanju u unutrašnje stvari drugih zemalja, odnosno do agresija na Avganistan, Irak, Libiju, Siriju, Jugoslaviju…
Zato je u pravu italijanski filozof Dijego Fuzaro kada kaže: „Teška je greška misliti da levica, uopšteno shvaćena, predstavlja opoziciju kapitalizmu, a tome je analogno misliti da je globalizacija stvar desnice. Mislim da prvi potez danas treba da bude napuštanje već beskorisne dihotomije desnica–levica. Ako je Niče podržavao potrebu da se ide dalje od dobra i zla, onda je vreme da se ide dalje i od desnice i od levice. Prava alternativa jeste između onoga ko prihvata kapitalističku mondijalizaciju i onoga ko se tome suprotstavlja. Sve ostalo su čavrljanja dresiranih umova… U tome je tragična, ali ne i ozbiljna priroda današnje levice: ona sama je problem, a istovremeno smatra sebe rešenjem. Opozicija kapitalu danas ne može da deluje složno s opozicijom na levici, jer levica predstavlja najkoherentniju ideološku glorifikaciju monoteizma tržišta…“
Partija dobrih namera ne može biti ideološki ograničena, već su njena mera samo univerzalne norme etike i morala, uvažavanje dostojanstva ljudskog bića, njegovog socijalnog statusa, komunitarnost iznad egocentrizma. Ili, što bi rekao Dragoš Kalajić: „Ja nisam ni levi, ni desni, ja sam neograničen!“
U tom smislu, levica danas je prevara, jer je „najkoherentnija ideološka glorifikacija monoteizma tržišta“. Ona je ideološka posluga neoliberalne desnice. Stvara privid da se oni koji podržavaju takvu levicu bore za nekakva prava ljudi. A kako se može neko boriti za prava ljudi ako se zalaže za koncept divljeg neoliberalnog tržišta, za Evropsku uniju kao oličenje obespravljenosti ljudi i država.

DUALNO OBRAZOVANJE Današnja levica u Srbiji se ne zalaže više za socijalni status građana. Recimo, ne zalaže se za garantovano pravo na rad putem stalnog radnog odnosa, za obaveze poslodavaca prema zaposlenima, za pravo na besplatno školstvo i zdravstvo (znamo koliko porodice plaćaju deci školarine, koliko košta zubar…), za pravo na osmočasovno radno vreme, na pauzu na poslu, na topli obrok, na prevoz na posao, pravo na godišnji odmor, za pravo zaposlenih da se njihov rad prizna kao akcionarski udeo u vlasništvu, za „integracionu kasu“, odnosno fond za nezaposlene, za bilansirano državno i društveno vlasništvo, već se zalaže samo za privatizaciju svega što je potpuno suprotno ideji komune, odnosno ideji socijalizma, a to dovodi do karikaturalnosti prideva „socijalistički“ u nazivu, recimo, SPS-a.
Zato levica u Srbiji podržava ideju „dualnog obrazovanja“, što nije samo izanđala „šuvarica“ već je i doprinos uvećavanju profita privatnika, jer umesto da oni školuju stručne radnike prema svojim potrebama, država, odnosno građani iz svog poreza plaćaju privatnicima školovanje specifične radne snage.
Da pojasnimo. Škole i fakulteti treba da daju temeljno obrazovanje. Inženjer sa diplomom treba da se specijalizuje u radnom procesu, jer kada završi fakultet, on ne zna hoće li se zaposliti u fabrici, ne zna u kakvoj proizvodnji – vagona ili automobila, ili u projektantskom institutu, odnosno kojom užom strukom će se baviti. To dopunsko obrazovanje treba da obezbedi poslodavac, jer će on najbolje znati čemu treba da nauči nekoga za rad kod njega, a praksu da omogući unutar svoje proizvodnje.
„Fijat“ pomenutog Anjelija imao je svoje posebne škole i institute za to „dualno“ obrazovanje. O svom trošku je u njima specifično usmeravao nekoga ka određenoj stručnosti praktičnog nivoa. I kasnije ga je dopunski doškolovavao radi „ažuriranja“ znanja u skladu s razvojem tehnologija i nauke. Naše ministarstvo prosvete taj trošak prebacuje na teret građana i za to dobija podršku levice, jer je SPS u vladi onih koji tako odlučuju!

ODRICANJE OD SUVERENITETA Prevara naše levice ide i dalje do ideoloških razmera. Ivica Dačić je u predizbornoj kampanji gromoglasno objavljivao da se SPS zalaže za EU, jer je ona i garant suvereniteta država, pa će garantovati i suverenitet Srbije. O tempora, o mores! Neverovatno je da to kaže šef „levice“ u Srbiji i ministar spoljnih poslova, jer upravo ulaskom u EU države se zvanično odriču dela suvereniteta u korist briselokratske vlasti, a u praksi to ide do te mere da je svaka odluka Evropske centralne banke iznad odluka vlada zemalja članica! Dakle, ni govora o očuvanju suvereniteta članica EU. Ako Dačić to ne zna, onda on ne zna ni šta je suverenitet jedne zemlje. Ako to kaže radi izborne prevare, onda je to slika i prilika neoliberalnih principa po kojima nije važno šta se obećava građanima, jer izbori služe da se izaberu vladari, a oni potom nemaju obavezu, po tim istim principima, da se bore za ta izborna obećanja (Norimberto Bobio i Đovani Sartori – italijanski sociolozi kapitalizma i neoliberalizma).

Ali ti principi nisu u skladu s moralom levice. Zato Dačić nema pravo da nosi karanfil u reveru. On je simbol prevarne levice i pretvorio je SPS, od partije socijalnih usmerenja, u partiju neoliberalnih izvršitelja. Praktično je izvršio ubistvo levice u Srbiji! Naravno, mogao je da napusti „beskorisnu dihotomiju desnica–levica“ i da transformiše SPS u partiju za borbu za socijalna prava „protiv ideološke glorifikacije monoteizma tržišta“, da ne prihvati kapitalističku mondijalizaciju, već da bude onaj ko se tome suprotstavlja u ime obespravljenih građana koji sada žive bez ikakvih garancija, a jedino imaju pravo da krvavo rade za bedne nadnice i dvanaestočasovno radno vreme u pelenama. Ali da je tako uradio, ne bi mogao da bude u vladi s Borisom Tadićem, a ni s Aleksandrom Vučićem. Niti da podržava Vojislava Koštunicu. Mogao je da bude jaka i časna socijalistička ili socijalna opozicija neoliberalnom nasilju na vlasti. Novi Berlinguer! Ali on se priklonio neoliberalima. Navodno je tako spasao SPS od propasti. Ako je levica Srbije platila taj partijski opstanak svojim kameleonstvom, onda ta partija nije trebalo ni da opstane. Opstanak ovakvog SPS-a je prepreka za nastanak neke nove levice koja bi se borila za socijalna prava građana.
Prava levica treba da ima kao temelj svog delovanja suverenitetske zahteve u državi čiji bi cilj bio ponovno uspostavljanje komunitarizma i prevladavanje anacionalnog egocentrizma. Nacionalni monetarni suverenitet, povraćaj apsolutnog primata politike nad ekonomijom i finansijama, državnog nad privatnim, bez otklona ka privatnom, potreba građana iznad valorizacije profita, povraćaj kulture i tradicija koje uništava tržišni multikulturalizam, moraju biti temelj ideologije antiglobalističkih nastojanja da se ostvare socijalna prava. Dakle, tzv. levicu treba da karakteriše jasan i neuslovljen antineoliberalni humanizam. Ovde se ne zagovara borba protiv privatnog kapitala i protiv kapitalizma uopšte, već borba protiv nehumane diktature finansijske aristokratije, megakapitala i gramzivosti raznih Rotšilda i Rokfelera.
Demokratija bi trebalo da je ključna za levicu. Ali naša „levica“ se zalaže za Evropsku uniju koja sistematično zaobilazi demokratiju, a to se jasno ispoljilo tokom korona krize. Kada naša „levica“ brani interese krupnog biznisa, nju ne zanimaju radni ljudi, niti dozvoljava siromašnima da odlučuju o politici, jer je to rizik za kapital. U tom smislu naša „levica“ brani kapital, a ne socijalni status građana.
Krupni biznis nameće tehnokratska rešenja koja su po svojoj prirodi van domašaja demokratskog procesa. Zato i Evropska unija zaobilazi demokratiju i narodni suverenitet. Oduzima običnim ljudima moć da utiču na to šta se dešava na poslu, mestu gde žive, na politiku koju država sprovodi. Ona se u Srbiji ne zalaže za narodni suverenitet već za tehnokratsku evrokratiju. A bez narodnog suvereniteta nema ni državnog suvereniteta, nema očuvanja identiteta nacije, kulture, istorije, obrazovanja u kome smo dospeli od klasične gimnazije do „evropskih vrednosti dualnog obrazovanja“.
Ivica Dačić, formalno najistaknutiji predstavnik levice u Srbiji, zalaže se za ulazak u neoliberalnu EU, odnosno za gubitak suvereniteta i za dalje izrabljivanje radničke klase. Pored toga, u EU se ne može biti članica van agresorske politike NATO-a, pa bi srpski vojnici morali da nakače širite alijanse koja je izvršila zločin prema srpskom narodu, a kao šlag na tortu i da učestvuju u okupacionim misijama na Kosmetu. Ulazak u EU znači odricanje od Kosmeta, od Srbije, od sopstva.

SISTEM ZNANJA I LEPOG VASPITANJA Nisu u politici problem ljudi sami po sebi, već dogme i društveni sistem koji su stvorili. Svako će biti Milošević, Tadić ili Vučić u današnjem sistemu. Ali svi pomenuti bi drugačije radili u drugačijem političkom sistemu. Njihova najveća krivica je što ne koriste svoju moć da temeljno promene taj sistem u neki u kome oni rade po pravilima igre koja su utvrdili svi građani Srbije, u kome oni ne mogu da nameću svoja arbitrarna pravila. Niko nije pitao građane Srbije hoće li u neoliberalizam. Ili žele alternativu u kojoj, umesto neoliberalnog tržišnog pristupa, vlada humani društveni sistem u kome je prva vrednost čovek, a ne profit. U kome marka automobila ne određuje status već se ugled postiže znanjem i lepim vaspitanjem, da parafraziramo Ljubivoja Ršumovića. Potrebno je obnoviti i osećanja patriotizma, etike, morala, tradicije. Za to je potrebna i drugačija prosveta, a za nju drugačiju, opet, drugačiji politički sistem. Neke stvari moraju biti aksiom: patriotizam, zdravstvo, obrazovanje, istorija, vera, kultura, jedinstvena spoljna politika, vojska, policija, teritorija.
Potrebna je potpuno nova, uslovno rečeno, leva snaga, koja odbacuje dihotomiju „levica–desnica“ i uvodi dihotomiju „neoliberalni globalizam – socijalni status građana“. Potrebna je politička snaga koja bi objedinila vrednosti humanog socijalizma i građanskog društva. Socijalizam je težio ravnopravnom statusu ljudi, a građansko društvo je imalo dobre postavke morala, patriotizma, kulture, obrazovanja, nacionalnih vrednosti, etike. Takav politički oblik ne sme biti ni ateistički, ni anacionalni, što su bile velike greške socijalizma u Jugoslaviji. On ne sme da nameće, već da nudi rešenja da građani odluče. Da je tako danas, referendum bi rešio pitanje Kosmeta, društvenog sistema, „perspektivu bez alternative“ EU tamnice naroda.
Vreme je za novu socijalnu, uslovno rečeno levu orijentaciju, ali bezuslovno udruženu s vrednostima građanskog društva. Levica, ovakva kakva je, u Srbiji je mrtva.