ДЕСНА СКРЕТАЊА

Левица данас је превара, јер је „најкохерентнија идеолошка глорификација монотеизма тржишта“. Она је идеолошка послуга неолибералне деснице

Обистинило се пророчанство сенатора Ђанија Ањелија, бившег власника „Фијата“, сјајног пословног човека, али и експонента ондашње владајуће класе. Наиме, он је предвидео да ће доћи време у коме ће се, за спровођење реформи деснице у корист капитала, та десница морати послужити левицом.

ТАЛОГ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА Тако се то назирало у другој половини прошлог века, у којој се догађала најезда капитала и његове класе управо захваљујући владама левице све склонијим владавини тржишта атлантског смера, односно левице која прелази на приватизацију свега и свачега по сваку цену, и предаје комунитарне вредности које су градиле генерације у приватни посед појединаца, што је антилевичарски акт којим се она сврстава с непријатељима потлачених и радничке класе.
То је довело до својеврсне лицемерне мимикрије левице у одори каранфила, испод које се прикривао отровни талог антисоцијалног неолиберализма. Многи наивно мисле да су епитети „левица“ и „социјалистички“ и даље синоними борбе за социјална права људи, а не виде да своје гласове дају такозваној „левици“ која је послуга неолибералне деснице.

АГРЕСИЈА НА СРБИЈУ Еклатантан показатељ карактера данашње европске „левице“ је бомбардовање Србије, јер је агресију извршило тринаест влада европске левице уз две владе левог центра. Мегакапитал, који се боји ограничавања своје грамзивости у свету, искористио је европску „левицу“ за уништавање једине преостале, макар и благе слике социјалистичких хуманих настојања у једној држави Европе. Наравно да Слободан Милошевић није био разлог, ни мета, јер да је он то био, све би то решио један снајпер без разарања земље и убијања невиних. Он сам је то најбоље дефинисао када је рекао да циљ агресије није он него Србија. Један од главних разлога његовог хашког убиства је било то што је одбио да приватизује највеће југословенске банке. Европска „левица“ је извршила антисоцијалистичку контрареволуцију у Србији да би европска десница несметано владала нашим тржиштем, нашом производњом и наметала своја правила игре у складу с неолибералном догмом, а против социјалних права демоса који је лишила свих социјалних права стечених радничком борбом током два века.

СОЦИЈАЛНА И ЉУДСКА ПРАВА Потом се чиста неолиберална и антинационална оријентација у Србији, окупљена око Демократске странке, Грађанског савеза и сличних, учланила у европску „левицу“. То је већ политичка бурлеска, да се политика десне неолибералне групације у ЕУ дефинише као левица. Како може бити левичар неко ко ставља људска права изнад социјалних права? Нема људских права без социјалних права! Али социјална права захтевају бољи стандард живота нижих класа, а мање профите мегакомпанија и финансијске аристократије. Но мегакапитал даје чак и право на убијање недужних, под условом да догма неолиберализма, дакле антисоцијалног и нехуманог друштва, буде недодирљива.

Такве промене је омогућио и један Михаил Горбачов, чија „перестројка“ је уништила Русију, а његова спољна политика, нарочито допуштање уједињења две Немачке, довела је до брисања правила о немешању у унутрашње ствари других земаља, односно до агресија на Авганистан, Ирак, Либију, Сирију, Југославију…

Данас је магла „левице“ опијум за наивне. Нема ни позитивне деснице у смислу грађанског опредељења, јер је оно подразумевало одређени морал и етичке врлине друштва, нарочито оног које је настајало у време „хуманог капитализма“ негде до осамдесетих година прошлог века када је нестанак блоковске поделе, нарочито после пада Берлинског зида, довео до најезде неолибералних губара.
Такве промене је омогућио и један Михаил Горбачов, чија „перестројка“ је уништила Русију, а његова спољна политика, нарочито допуштање уједињења две Немачке, довела је до брисања правила о немешању у унутрашње ствари других земаља, односно до агресија на Авганистан, Ирак, Либију, Сирију, Југославију…
Зато је у праву италијански филозоф Дијего Фузаро када каже: „Тешка је грешка мислити да левица, уопштено схваћена, представља опозицију капитализму, а томе је аналогно мислити да је глобализација ствар деснице. Мислим да први потез данас треба да буде напуштање већ бескорисне дихотомије десница–левица. Ако је Ниче подржавао потребу да се иде даље од добра и зла, онда је време да се иде даље и од деснице и од левице. Права алтернатива јесте између онога ко прихвата капиталистичку мондијализацију и онога ко се томе супротставља. Све остало су чаврљања дресираних умова… У томе је трагична, али не и озбиљна природа данашње левице: она сама је проблем, а истовремено сматра себе решењем. Опозиција капиталу данас не може да делује сложно с опозицијом на левици, јер левица представља најкохерентнију идеолошку глорификацију монотеизма тржишта…“
Партија добрих намера не може бити идеолошки ограничена, већ су њена мера само универзалне норме етике и морала, уважавање достојанства људског бића, његовог социјалног статуса, комунитарност изнад егоцентризма. Или, што би рекао Драгош Калајић: „Ја нисам ни леви, ни десни, ја сам неограничен!“
У том смислу, левица данас је превара, јер је „најкохерентнија идеолошка глорификација монотеизма тржишта“. Она је идеолошка послуга неолибералне деснице. Ствара привид да се они који подржавају такву левицу боре за некаква права људи. А како се може неко борити за права људи ако се залаже за концепт дивљег неолибералног тржишта, за Европску унију као оличење обесправљености људи и држава.

Није реч о борби против приватног капитала и против капитализма уопште него о борби против нехумане диктатуре финансијске аристократије, мегакапитала и грамзивости разних Ротшилда и Рокфелера

ДУАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ Данашња левица у Србији се не залаже више за социјални статус грађана. Рецимо, не залаже се за гарантовано право на рад путем сталног радног односа, за обавезе послодаваца према запосленима, за право на бесплатно школство и здравство (знамо колико породице плаћају деци школарине, колико кошта зубар…), за право на осмочасовно радно време, на паузу на послу, на топли оброк, на превоз на посао, право на годишњи одмор, за право запослених да се њихов рад призна као акционарски удео у власништву, за „интеграциону касу“, односно фонд за незапослене, за билансирано државно и друштвено власништво, већ се залаже само за приватизацију свега што је потпуно супротно идеји комуне, односно идеји социјализма, а то доводи до карикатуралности придева „социјалистички“ у називу, рецимо, СПС-а.
Зато левица у Србији подржава идеју „дуалног образовања“, што није само изанђала „шуварица“ већ је и допринос увећавању профита приватника, јер уместо да они школују стручне раднике према својим потребама, држава, односно грађани из свог пореза плаћају приватницима школовање специфичне радне снаге.
Да појаснимо. Школе и факултети треба да дају темељно образовање. Инжењер са дипломом треба да се специјализује у радном процесу, јер када заврши факултет, он не зна хоће ли се запослити у фабрици, не зна у каквој производњи – вагона или аутомобила, или у пројектантском институту, односно којом ужом струком ће се бавити. То допунско образовање треба да обезбеди послодавац, јер ће он најбоље знати чему треба да научи некога за рад код њега, а праксу да омогући унутар своје производње.
„Фијат“ поменутог Ањелија имао је своје посебне школе и институте за то „дуално“ образовање. О свом трошку је у њима специфично усмеравао некога ка одређеној стручности практичног нивоа. И касније га је допунски дошколовавао ради „ажурирања“ знања у складу с развојем технологија и науке. Наше министарство просвете тај трошак пребацује на терет грађана и за то добија подршку левице, јер је СПС у влади оних који тако одлучују!

ОДРИЦАЊЕ ОД СУВЕРЕНИТЕТА Превара наше левице иде и даље до идеолошких размера. Ивица Дачић је у предизборној кампањи громогласно објављивао да се СПС залаже за ЕУ, јер је она и гарант суверенитета држава, па ће гарантовати и суверенитет Србије. О темпора, о морес! Невероватно је да то каже шеф „левице“ у Србији и министар спољних послова, јер управо уласком у ЕУ државе се званично одричу дела суверенитета у корист бриселократске власти, а у пракси то иде до те мере да је свака одлука Европске централне банке изнад одлука влада земаља чланица! Дакле, ни говора о очувању суверенитета чланица ЕУ. Ако Дачић то не зна, онда он не зна ни шта је суверенитет једне земље. Ако то каже ради изборне преваре, онда је то слика и прилика неолибералних принципа по којима није важно шта се обећава грађанима, јер избори служе да се изаберу владари, а они потом немају обавезу, по тим истим принципима, да се боре за та изборна обећања (Норимберто Бобио и Ђовани Сартори – италијански социолози капитализма и неолиберализма).

Ивица Дачић, формално најистакнутији представник левице у Србији, залаже се за улазак у неолибералну ЕУ, односно за губитак суверенитета и за даље израбљивање радничке класе

Али ти принципи нису у складу с моралом левице. Зато Дачић нема право да носи каранфил у реверу. Он је симбол преварне левице и претворио је СПС, од партије социјалних усмерења, у партију неолибералних извршитеља. Практично је извршио убиство левице у Србији! Наравно, могао је да напусти „бескорисну дихотомију десница–левица“ и да трансформише СПС у партију за борбу за социјална права „против идеолошке глорификације монотеизма тржишта“, да не прихвати капиталистичку мондијализацију, већ да буде онај ко се томе супротставља у име обесправљених грађана који сада живе без икаквих гаранција, а једино имају право да крваво раде за бедне наднице и дванаесточасовно радно време у пеленама. Али да је тако урадио, не би могао да буде у влади с Борисом Тадићем, а ни с Александром Вучићем. Нити да подржава Војислава Коштуницу. Могао је да буде јака и часна социјалистичка или социјална опозиција неолибералном насиљу на власти. Нови Берлингуер! Али он се приклонио неолибералима. Наводно је тако спасао СПС од пропасти. Ако је левица Србије платила тај партијски опстанак својим камелеонством, онда та партија није требало ни да опстане. Опстанак оваквог СПС-а је препрека за настанак неке нове левице која би се борила за социјална права грађана.
Права левица треба да има као темељ свог деловања суверенитетске захтеве у држави чији би циљ био поновно успостављање комунитаризма и превладавање анационалног егоцентризма. Национални монетарни суверенитет, повраћај апсолутног примата политике над економијом и финансијама, државног над приватним, без отклона ка приватном, потреба грађана изнад валоризације профита, повраћај културе и традиција које уништава тржишни мултикултурализам, морају бити темељ идеологије антиглобалистичких настојања да се остваре социјална права. Дакле, тзв. левицу треба да карактерише јасан и неусловљен антинеолиберални хуманизам. Овде се не заговара борба против приватног капитала и против капитализма уопште, већ борба против нехумане диктатуре финансијске аристократије, мегакапитала и грамзивости разних Ротшилда и Рокфелера.
Демократија би требало да је кључна за левицу. Али наша „левица“ се залаже за Европску унију која систематично заобилази демократију, а то се јасно испољило током корона кризе. Када наша „левица“ брани интересе крупног бизниса, њу не занимају радни људи, нити дозвољава сиромашнима да одлучују о политици, јер је то ризик за капитал. У том смислу наша „левица“ брани капитал, а не социјални статус грађана.
Крупни бизнис намеће технократска решења која су по својој природи ван домашаја демократског процеса. Зато и Европска унија заобилази демократију и народни суверенитет. Одузима обичним људима моћ да утичу на то шта се дешава на послу, месту где живе, на политику коју држава спроводи. Она се у Србији не залаже за народни суверенитет већ за технократску еврократију. А без народног суверенитета нема ни државног суверенитета, нема очувања идентитета нације, културе, историје, образовања у коме смо доспели од класичне гимназије до „европских вредности дуалног образовања“.
Ивица Дачић, формално најистакнутији представник левице у Србији, залаже се за улазак у неолибералну ЕУ, односно за губитак суверенитета и за даље израбљивање радничке класе. Поред тога, у ЕУ се не може бити чланица ван агресорске политике НАТО-а, па би српски војници морали да накаче ширите алијансе која је извршила злочин према српском народу, а као шлаг на торту и да учествују у окупационим мисијама на Космету. Улазак у ЕУ значи одрицање од Космета, од Србије, од сопства.

СИСТЕМ ЗНАЊА И ЛЕПОГ ВАСПИТАЊА Нису у политици проблем људи сами по себи, већ догме и друштвени систем који су створили. Свако ће бити Милошевић, Тадић или Вучић у данашњем систему. Али сви поменути би другачије радили у другачијем политичком систему. Њихова највећа кривица је што не користе своју моћ да темељно промене тај систем у неки у коме они раде по правилима игре која су утврдили сви грађани Србије, у коме они не могу да намећу своја арбитрарна правила. Нико није питао грађане Србије хоће ли у неолиберализам. Или желе алтернативу у којој, уместо неолибералног тржишног приступа, влада хумани друштвени систем у коме је прва вредност човек, а не профит. У коме марка аутомобила не одређује статус већ се углед постиже знањем и лепим васпитањем, да парафразирамо Љубивоја Ршумовића. Потребно је обновити и осећања патриотизма, етике, морала, традиције. За то је потребна и другачија просвета, а за њу другачију, опет, другачији политички систем. Неке ствари морају бити аксиом: патриотизам, здравство, образовање, историја, вера, култура, јединствена спољна политика, војска, полиција, територија.
Потребна је потпуно нова, условно речено, лева снага, која одбацује дихотомију „левица–десница“ и уводи дихотомију „неолиберални глобализам – социјални статус грађана“. Потребна је политичка снага која би објединила вредности хуманог социјализма и грађанског друштва. Социјализам је тежио равноправном статусу људи, а грађанско друштво је имало добре поставке морала, патриотизма, културе, образовања, националних вредности, етике. Такав политички облик не сме бити ни атеистички, ни анационални, што су биле велике грешке социјализма у Југославији. Он не сме да намеће, већ да нуди решења да грађани одлуче. Да је тако данас, референдум би решио питање Космета, друштвеног система, „перспективу без алтернативе“ ЕУ тамнице народа.
Време је за нову социјалну, условно речено леву оријентацију, али безусловно удружену с вредностима грађанског друштва. Левица, оваква каква је, у Србији је мртва.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *