Čiji je „Severni tok“

Ne samo što bi Amerikanci želeli da celoj Evropi prodaju gas koji oni proizvode ili kontrolišu već im apsolutno nije u interesu dalje jačanje Nemačke i njeno izrastanje u nezavisnog političkog igrača

Pitanje je samo kada će, a ne da li će biti završen gasovod „Severni tok 2“, poručio je prošle nedelje nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas. Veliki projekat koji spaja dnom Baltičkog mora obale Rusije i Nemačke odavno je predmet sporenja unutar Zapada, pa čak i otvorenih pretnji Vašingtona prema Berlinu. To je drugi magistralni gasovod koji povezuje dve velike države, bez tranzitnih posrednika koji mogu da zakomplikuju gasne isporuke sa istoka na zapad Evrope. Moskva, kao najveći proizvođač i izvoznik, i Berlin, kao najveći potrošač i uvoznik ruskog prirodnog gasa, imaju potrebu da energetsku saradnju učine manje zavisnom od spoljnih faktora. A to nailazi na otpore ruskih i nemačkih komšija koji sa podozrenjem gledaju na njihovo zbližavanje, ali i globalnih konkurenata, prvenstveno SAD. Ne samo što bi Amerikanci želeli da celoj Evropi prodaju gas koji oni proizvode ili kontrolišu (a „Severni tok 2“ umanjuje tu perspektivu) već im apsolutno nije u interesu dalje jačanje Nemačke i njeno izrastanje u nezavisnog političkog igrača. Svi ostali razlozi koji se pominju u javnosti povodom „Severnog toka“ imaju malo veze sa stvarnošću.
„Severni tok“ (1 i 2) je sistem gasovoda koji treba da sadrži ukupno četiri linije, svaka s propusnom moći od najmanje 27,5 milijardi kubika prirodnog gasa godišnje, od čega su prve dve puštene u pogon 2011. i 2012. godine. Treća i četvrta („Severni tok 2“) trebalo je da prorade početkom 2020, ali će biti veliki uspeh ako projekat bude okončan do kraja ove ili početkom sledeće, 2021. godine. Svaka linija dugačka je preko 1.200 kilometara i, osim Rusije (118 kilometara) i Nemačke (85), prolazi kroz teritorijalne vode Finske (374), Švedske (510) i Danske (147). Trasa oba gasovoda je gotovo identična, oni „izviru“ u Rusiji, nedaleko od Sankt Peterburga. Za razliku od prvog projekta koji započinje u Viborgu na samoj granici s Finskom, „Severni tok 2“ kreće nešto južnije, iz mesta Ust Luga, u prigraničnom regionu s Estonijom.

„PUTINOVO ENERGETSKO ORUŽJE“ Ipak, za oba projekta karakteristično je da zaobilaze bivše sovjetske republike i Poljsku. Ne samo zbog toga, mogu se smatrati i zapadnim, odnosno evropskim projektima, imajući u vidu da veoma malo prolaze kroz rusko podmorje, već najviše kroz teritoriju EU. Na evropski karakter ukazuje i spisak akcionara oba gasovoda. U prvom projektu je učestvovao ruski „Gazprom“ sa 51 odsto vlasništva, dok su ostatak delili nemački Wintershall i E.ON Ruhrgas, kao i holandski Gasunie i francuski GDF Suez. „Severni tok 2“ ima više akcionara, jer mu je neophodna i šira politička podrška u zapadnim krugovima, kako bi se neutralisao pritisak Vašingtona. Polovina akcija u drugom gasovodu pripada „Gazpromu“, dok ostalih 50 procenata dele evropski deoničari: francuski Engie (bivši GDF Suez), austrijski OMV, britansko-holandski Shell, kao i dve nemačke kompanije, Uniper i Wintershall.
Izjava Hajka Masa, kako i doliči istaknutom diplomati, može se tumačiti na više načina, da svi budu podjednako (ne)zadovoljni. „Projekat ’Severni tok 2’ biće završen, pitanje je samo kada će se to desiti“, rekao je on. Pristalice izgradnje gasovoda tako mogu da budu „umirene“ – biće završen! Ali kada? To je deo izjave rezervisan za protivnike „Severnog toka“: jednog dana, u budućnosti, kad se steknu uslovi… Pre ili kasnije, svakako. A do tada svašta može da se desi. Pa će onda Mas, ili neki drugi ministar, davati neke druge izjave. Tako mogu da rezonuju oni koji ne žele da vide okončanje „Severnog toka 2“. Jer oni smatraju da bi izgradnja gasovoda bila nagrada Rusiji i njenom predsedniku Vladimiru Putinu za sva zla za koja ga optužuju – baš počev od pre desetak godina kada je nemačko-ruska saradnja počela da poprima strateški karakter. Od toga da ima agresivne namere prema susedima, pa preko aneksije Krima, sve do trovanja bivših špijuna i političkih protivnika. Spisak grehova je podugačak, baš kao i sankcija uvedenih Rusiji. A sve je počelo od „Severnog toka“ koji je Vašington pre više od decenije nazvao „Putinovim energetskim oružjem“.
Istorija se ponavlja. Vašington i dalje preti Evropljanima uvođenjem sankcija zbog učešća u projektu „Severni tok“, a posebno posle navodnog trovanja ruskog blogera Alekseja Navaljnog – gde je ulogu predvodnika u optužbama prema Moskvi preuzela upravo Nemačka. Državni sekretar SAD Majk Pompeo je još krajem septembra rekao da Vašington stvara koaliciju koja treba da spreči završetak izgradnje „Severnog toka 2“! Izgleda da je Amerikancima zaista važno da projekat ne zaživi, pa makar po cenu kidanja transatlantskih veza i uvođenja sankcija važnim saveznicima poput Nemačke. Kako je podvukao državni sekretar, SAD u ovom projektu vide „rizik za Evropu“, jer ona može da postane zavisna od gasa koji se doprema iz Rusije. Osim toga, naglasio je, „Severni tok 2“ je pretnja i za Ukrajinu.
Pompeo ima u vidu da bi – izgradnjom „Severnog toka 2“, uz „Turski tok“ čija je realizacija u poodmakloj fazi – uloga Ukrajine u tranzitu gasa (i ucenjivanju Rusije) bila izgubljena. Od „gasnog gospodara“ Kijev bi se pretvorio u energetskog patuljka, bez većeg uticaja na tržišna kretanja u Evropi. Treba ipak istaći da je Putin obećao da pokretanje „Severnog toka 2“ neće dovesti do prestanka tranzita preko Ukrajine. Amerikancima takva obećanja, međutim, ne znače ništa. „Nadamo se da ’Severni tok 2’ neće biti završen. Radimo na tome da stvorimo koaliciju da do toga ne bi došlo“, saopštio je Majk Pompeo. I još dodao da se nada da će i Berlin doći do istog stava zbog onoga što se desilo sa Navaljnim, ili „zbog realnih posledica po bezbednost u vezi sa zavisnošću od ruskog gasa“.

BERLIN DA SE PRIPREMI ZA SANKCIJE? Ne dele svi u Nemačkoj mišljenje Pompea. Prošlog meseca je Manuela Švezig, premijerka nemačke države Maklenburg – Zapadna Pomeranija kroz koju prolazi cevovod, saopštila da je „Severni tok 2“ završen 97 odsto. Govoreći o pretnjama Vašingtona prema nemačkoj luci Mukran koja pomaže izgradnji, premijerka je naglasila da oni ne rade ništa nezakonito: „Oni omogućuju postavljanje cevi za gasovod koji je potpuno legalan.“ Još je direktniji bio evroposlanik iz redova opozicione Alternative za Nemačku Maksimilijan Krah koji smatra da „Severni tok 2“ predstavlja konkurenciju američkom gasu iz škriljaca i već postojećim gasovodima koji prolaze kroz Ukrajinu i Poljsku. „Uspostavljanje ekonomskih veza između Nemačke i Rusije u energetskoj sferi učiniće Nemačku nezavisnijom od uticaja SAD. A to je nepoželjno za one koji maštaju o američkoj imperiji na obe obale Atlantskog okeana“, rekao je Maksimilijan Krah.
Nije samo nemačka opozicija kritična prema Amerikancima. I Hajko Mas našao je za shodno da pojasni neke stvari, ističući da Vašington, dok kritikuje Berlin, i sam obilato kupuje ruske energente. „Odluke o našoj energetskoj politici mi donosimo ovde, u Evropi. I ne kritikujemo SAD zbog toga što su prošle godine više nego udvostručile uvoz nafte iz Rusije i sada su izbile na drugo mesto u svetu po obimu uvoza ruske teške nafte. SAD koriste svoje pravo na samostalnu energetsku politiku. Mi činimo to isto“, podvukao je nemački šef diplomatije.
Iz njegovih reči proizlaze dva moguća zaključka. Prvo, da Mas ne razume poziciju svoje zemlje u svetu, da ne mogu ista pravila da važe za SAD i Nemačku. Drugo, ako ipak razume da nisu svi isti, onda baca rukavicu u lice Americi, po principu – Nemačka je velika sila prvog reda, ista kao SAD, Rusija ili Kina. Ako je to posredi, onda se njegove reči Vašingtonu neće dopasti. I ako Berlin ostane istrajan u izgradnji „Severnog toka“, onda bolje da se pripremi na sankcije i druge probleme. Jasno je, međutim, da bi Mas malo da zateže konopac sa Amerikom, ali da on ipak ne pukne. Otuda i poruka da će projekat biti završen, ali se „ne zna kada“. To je ideja da se sve malo rastegne, odugovlači, ne bi li se izbegao gnev Vašingtona, a možda se u međuvremenu nešto promeni u Beloj kući i Stejt departmentu, poput dolaska Džozefa Bajdena na vlast umesto Donalda Trampa. U tom smislu, „slučaj Navaljni“ dođe kao idealan izgovor za otezanje vremena.

SUŠTINA SPORA Tako dolazimo do suštine spora. „Severni tok 2“ je potreban Rusiji, koja bi tako učvrstila pozicije i uticaj u Evropi, ali neuporedivo više daje Nemačkoj. S finansijskog aspekta, gasovod Moskvi ne bi presudno pomogao, imajući u vidu da ruski energetski prihodi mnogo više zavise od nafte, nego od gasa, kao i to što Moskva već sada, kroz postojeću mrežu cevovoda, prodaje Evropi ogromne količine ovog energenta. S druge strane, Berlinu „Severni tok 2“ donosi još veću industrijsku i privrednu moć, jer znatno pojeftinjuje njenu proizvodnju, cementirajući nemačku dominaciju na kontinentu i jačajući nezavisnost prema drugim zapadnim centrima moći. S američkim skupim gasom iz tankera to sve nije moguće. A o tome da bi Nemačka postala najveći distributer ruskog gasa u Evropi, da se i ne govori.
Tada bi Berlin zaista mogao da pretenduje na ulogu globalne sile. Nije to samo „Severni tok 2“ – nakon njega na red bi došla bar još dva, ili tri, takva gasovoda između Rusije i Nemačke, čime bi praktično ceo evropski tranzit prolazio kroz nemačke ruke. To je ogromna moć koju Rusija može i spremna je da pruži Nemačkoj. Isto tako, uvek može i da zavrne gasni ventil ako Berlin bude kritično ugrožavao ruske interese. Za Moskvu je to garancija da će Nemci biti kooperativni, znajući od koga zavise. Za obe zemlje to je čist dobitak, finansijski i politički. A za Amerikance je noćna mora, jer bi to značilo da Berlin i Moskva počinju bez njih da se dogovaraju i dele uticaj u Evropi. Bio bi to strahovit udarac američkim ambicijama u Evropi i treba očekivati još žešću i oštriju borbu u narednom periodu, bez obzira na to ko pobedi na izborima u SAD.