VELIKA AMERIKA, ILI VELIKI IZRAEL

Sagledavajući tesnu istorijsku saradnju između SAD i Izraela, može se uočiti da je njena struktura višeslojna. U procesu višedecenijske međusobne podrške, stvoren je jedinstven ideološko-politički, ali i religijski blok, koji sprovodi značajne zajedničke geopolitičke korake. Jer ne postoji ozbiljna politika bez ozbiljne metafizike

Tačan broj pripadnika dispenzijalističkog religijskog pravca vrlo je teško utvrditi, jer se radi o religijskom shvatanju koje ne predstavlja zasebnu versku denominaciju. Nominalno najviše dispenzacijalista praktikuje evangelistički protestantizam, međutim, nije neuobičajeno sresti ih i u okviru drugih protestantskih varijacija, kao što su baptističke, prezbiterijanske, penatkostalne itd. Po istraživanju američkog „Pju riserč centra“ iz 2004. godine, evangelističkih protestanata je u tom trenutku u Sjedinjenim Američkim Državama bilo oko 26 posto i, što je još zanimljivije, njihova zajednica je tadašnjem predsedniku Džordžu Bušu donela oko 40 posto glasova. U navedenom istraživanju posebna pažnja posvećena je pitanju odnosa prema Izraelu, pa je tako na pitanje: „Da li veruju da je Bog dodelio Jevrejima zemlju Izrael“, njih 73 odsto odgovorilo potvrdno, dok su na pitanje „Da li veruju da Izrael ispunjava biblijska proročanstva u pogledu drugog dolaska Isusa Hrista“, 63 procenta odgovorila potvrdno.

[restrict]

HRIŠĆANSKI CIONIZAM Stoga i ne čudi što se ovaj religijski pravac često naziva „hrišćanskim cionizmom“, a na političkoj mapi SAD i „armagedonskim lobijem“. Kako je zapazio naš mislilac Boris Nad, reč je o doktrini čiji se počeci vezuju za ime Džona Nelsona Darbija (1800–1882) i koja je zasnovana na veoma ekstravagantnom tumačenju pojedinih starozavetnih proroka i Apokalipse Svetog Jovana Bogoslova. Dispenzacijalizam je u osnovi futuristički sistem tumačenja Biblije. Prema tom učenju, Bog je podelio biblijsku istoriju na određene periode kojima je „dodelio“ određene principe vladanja. Otuda i naziv dispensatio („dodela“), što u ovom kontekstu znači „upravljanje ili rukovanje poslovima“.
Svoj procvat doživljava 70-ih godina pretprošlog veka, kroz bukvalna tumačenja biblijskog eshatološkog scenarija, od kojih je svakako najuticajnije i najpopularnije ono Sajrusa Skofilda. „Skofildova anotirana Bibilija“, koja osim originalnih biblijskih tekstova sadrži niz komentara, tumačenja i proročanstava samog autora, rasprodata je u višemilionskom tiražu i dan-danas predstavlja najpotpunije izdanje Biblije na engleskom jeziku. Na primerku Skofildove Biblije američki predsednici polažu svoju zakletvu prilikom inauguracije. Treba reći da, u tumačenju Skofilda i njegovih (evangelističkih) naslednika, ličnost Hrista zauzima sasvim periferno mesto a centralne teme postaju Apokalipsa, Armagedon, sudbina Amerike i, iznad svega, Izraela, te njegovog predstojećeg sukoba sa carem Goga, u danima Poslednjih vremena, ili Tribulation-a (Velike nevolje), kako ga nazivaju dispenzacijalisti. Suština njihovog verovanja zasniva se u shvatanju da je sudbina Amerike neodvojiva od sudbine Izraela.
Počevši od toga da u obnovi Države Izrael vide božansko proviđenje pa do ideje o, kako pojašnjava naš pravoslavni mislilac Vladimir Dimitrijević, „danima ’Velike nevolje’, danima u kojima će ’imperije zla’ (izraz koji je koristio Regan a u opticaj vratio Buš nakon 11. septembra) napasti anglosaksonske protestante i Izrael“. Tada bi – u trenutku poslednje bitke na polju Magedo u Izraelu, i sukoba između „sila dobra“ (anglosaksonaca i Jevreja) i „imperije zla“, koje, po tumačenju dispenzacijalista, predstavljaju Rusi i njihovi saveznici i koji imaju ulogu biblijskih apokaliptičnih „kneževa Roša, Mešeha i Fuvala“ (gde se Roš tumači kao Rusija, Mešeh kao Moskva dok je Fuval drevni hebrejski naziv Skitije) – nastupio čudesan događaj. Pred napadom „Goga, cara Magoga“, anglosaksonci bi bili „uzneseni“ na Nebo (tzv. Rapture), dok bi sinovi Izraela u odsudnoj bici (Armagedon) pobedili Goga. Pri tome ne treba izgubiti iz vida tehnološki aspekt celokupne eshatološke konstrukcije koja predviđa da će se Vaznesenje odigrati pomoću svemirske letelice, odnosno NLO-a, koji će pomoću napredne tehnologije „usisati“ sve „spasene“. Nakon ovih događaja, po verovanju dispenzacijalista, „usisani“ bi se vratili na zemlju, a preživeli Jevreji bi se preobratili u protestantizam čime bi otpočelo „hiljadugodišnje Hristovo carstvo na zemlji“.

Spoljnopolitički kurs SAD

Kada se jedan ovakav religijski kontekst prenese na teren politike, dobijemo AIPAC – američko-izraelski komitet za javne poslove (nasledio inicijalnu lobističku grupu American Zionist Committee for Public Affairs (AZCPA), uticajnu lobi-organizaciju koja od svog osnivanja determiniše glavne pravce spoljne politike SAD. Po rečima Petra Bejnarta, profesora sa njujorškog univerziteta, AIPAC je postao dominantna institucija u životu američkih Jevreja… On ima samo jednu misiju: da osigura da Vlada SAD podržava Vladu Izraela, bezuslovno. Stoga za mnoge nije bila iznenađujuća ogromna podrška ove lobi grupe Donaldu Trampu nakon njegovog govora pred ovom organizacijom 2016. godine u okviru svoje predsedničke kampanje, govora u kojem je svu krivicu za probleme na Bliskom istoku svalio na Palestince i njihove pokrovitelje. Tramp je nesumnjivu političku i logističku podršku koja je došla od ove jevrejske lobi-grupe, kompenzovao već sledeće, 2017. godine kada je zaprepastio čitav muslimanski svet odlukom da prizna Jerusalim za glavni grad Izraela. Ovaj gest predstavljao je ozbiljan udarac višedecenijskim naporima UN da pronađe rešenje za status ovog drevnog grada, ali i još jedan dokaz u kom pravcu se kreće američka spoljna politika.
Odlukom da jednostrano prizna Jerusalim za glavni grad Izraela, Donald Tramp ne samo da je ponovo doveo u opasnost krhko bliskoistočno primirje već je i prekršio seriju rezolucija Saveta bezbednosti UN. Između ostalih ovom odlukom prekršio je i rezoluciju 478 iz 1980. godine kojom je SB UN nedvosmisleno osudio tzv. Jerusalimski zakon, kojim je Izrael definisao Jerusalim kao „potpun i ujedinjen glavni grad“. Navedenom rezolucijom se definiše da Savet bezbednosti ne priznaje „Jerusalimski zakon“ i poziva države članice da povuku svoje diplomatske misije iz ovog grada. Ujedinjene nacije su na sličan način reagovale i ovog puta, kada su krajem 2019. usvojile pet rezolucija u vezi s pitanjima Bliskog istoka, od kojih su rezolucijom „Mirno rešenje pitanja Palestine (dokument A/74/L.15)“ države članice UN pozvane da se u međusobnim sporazumima sa Izraelom uzdrže od priznavanja teritorijalnog suvereniteta Izraela nad teritorijama okupiranim 1967. godine.
Svestan da je priznavanjem Jerusalima za glavni grad Izraela, i simboličkim premeštajem američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim, izazvao gnev čitavog muslimanskog sveta (jedan od retkih događaja koji je ujedinio šiite i sunite), Donald Tramp je pokrenuo diplomatsku operaciju pacifikovanja muslimanske reakcije. Diplomatska ofanziva rezultirala je sporazumom između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, potpisanim pod pokroviteljstvom i diplomatskom dirigentskom palicom administracije predsednika Trampa. Abrahamovim sporazumom strane su se obavezale da „normalizuju odnose“ na polju poslovnih odnosa, turizma, direktnih avio-letova, ali i da uspostave pune diplomatske odnose na ambasadorskom nivou. Važna komponenta ovog sporazuma jeste i saradnja na polju bezbednosti i koordinacija delovanja u kontekstu regionalnih bezbednosnih pretnji, sa posebnim osvrtom na Iran i njegove posrednike na terenu, kao što je Hezbolah. Potpisujući „Abrahamov sporazum“ Ujedinjeni Arapski Emirati su razjedinili islamski svet, s obzirom na to da su se na jednoj strani našli Bahrein, Egipat, Jordan i Oman kao države koje su javno pozdravile ovaj dogovor, dok su s druge strane ostali Iran, Turska i Katar, koji su čak pripretili da će povući svoje ambasadore iz Abu Dabija. „Abraham“ je na čistac isterao i spoljnu politiku Saudijske Arabije, koja je ostala indikativno tiha. Dakle, Sjedinjene Američke Države su uspele da u roku od nekoliko godina izdejstvuju značajne spoljnopolitičke poene, ali ne na konto Stejt departmenta već u ime i za račun Države Izrael.

INON PLAN Postavlja se pitanje kakvu direktnu korist ovakva „buldožer“ diplomatija aktuelnog predsednika SAD, i ovakva direktna konfrontacija sa gotovo čitavim islamskim svetom, ali i celokupnim sistemom međunarodnog prava i njegovim najvećim autoritetom – Ujedinjenim nacijama, može doneti Sjedinjenim Američkim Državama. Obezbeđujući zalogu podrške dispenzacijalista na predstojećim predsedničkim izborima, Donald Tramp ostvaruje i zajedničke geopolitičke ciljeve „hrišćanskih cionista“ i Države Izrael. Fragmentiranjem muslimanskog uticaja i jačanjem Države Izrael, SAD ostvaruju geopolitičku prekompoziciju Bliskog istoka i realizuju geopolitički projekat „Velikog Izraela“. Osnovne stavove strateške zamisli izraelskog vrha u kontekstu „Velikog Izraela“, poznate kao „plan Inona“ objavljene su još 1982. godine. Taj plan koji je bio usmeren ka postizanju regionalne premoći izraelske države preko destabilizacije i „balkanizacije“, odnosno preko sitnjenja susednih arapskih država, faktički je obnovljen – prepisan u projektu „Novi Bliski istok“ koji su objavili Kondoliza Rajs i pukovnik Ralf Peters. Radi se o planu „Strategija Izraela ’80-ih godina“ koji je pripremio Oded Inon, izraelski novinar, pripojen Ministarstvu inostranih poslova Izraela. Taj plan je prvi put objavljen na hebrejskom, u žurnalu „Kivunim“ (Putevi) u februaru 1982, u izdanju Informacionog odeljenja Svetske cionističke organizacije. Po rečima Mišela Čosudovskog, urednika internet-časopisa „Global riserč“ „objavljeni „Plan Inona“ odnosi se na formiranje ’Velikog Izraela’ i predstavlja kamen temeljac uticajnog cionističkog pokreta, koji je široko zastupljen u vojnoj i intelektualnoj eliti Izraela“.
Sudeći po koracima aktuelne spoljne politike SAD, može se zaključiti da geopolitička simbioza definitivno postoji. Uostalom, tome u prilog govori i simboličan gest Ivanke Tramp, kada je u osvit predsedničkih izbora 2016. godine, zajedno sa svojim mužem Džeradom Kušnerom, posetila grob najuticajnijeg kabaliste 20. veka, njujorškog rabina Menahema Mendela Šnersona. Možda ćemo vrlo brzo saznati da je u tom mističnom činu od Šnersona molila da učini ne Ameriku ponovo velikom već Izrael.

[/restrict]