Vašingtonski galimatijas

Kako će izgledati odnos Srbije s Rusijom i Kinom posle sporazuma, potpisanog u Americi, a koji Srbiju „udaljava od Rusije i Kine“, i kakve bi sve to veze moglo da ima sa Muhamedom bin Zajedom, Kirilom Dmitrijevim i Džaredom Kušnerom

Daniel Markić, ravnatelj hrvatske Sigurnosno-obavještajne agencije, u „Javnom izvješću“ svoje službe za 2019/20. godinu izražava uverenje da „Srbija i nadalje na vanjskopolitičkom i sigurnosnom planu nastoji balansirati u odnosima između Rusije i Zapada“, te da je „tijekom ove godine značajan fokus stavila i na javno promoviranje jačanja odnosa s Kinom“. Danijel Server, funkcioner američke duboke države iz Vašingtona, ide pak korak dalje i tvrdi da se „Srbija okrenula Istoku“. Nasuprot tome Ričard Grenel, specijalni izaslanik predsednika Amerike Donalda Trampa za dijalog Beograda i Prištine, posle sporazuma Beograda i Prištine pod naslovom „Ekonomska normalizacija“, čiji je on bio glavni arhitekta, objašnjava da ova ekonomska normalizacija „pomera taj region da naginje više ka Zapadu, i udaljava ga od Rusije i Kine“. Dok posle istog tog sporazuma, koji je u ime Srbije potpisao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Rusije Vladimir Putin u svom zvaničnom saopštenju izražava „visoko uvažavanje ruske strane prema ličnom doprinosu Aleksandra Vučića za razvoj rusko-srpskih odnosa“, ovo uz naglašavanje „spremnosti (Vladimira Putina) da nastavi da sarađuje s njim na čitavom nizu pitanja iz bilateralne, regionalne i međunarodne agende“. A i ambasadorki Kine u Beogradu Čen Bo Vučić je, takođe posle svog potpisa na vašingtonskom dokumentu, „rekao da će Srbija čuvati iskreno prijateljstvo sa Kinom i nastaviti da razvija bilateralnu saradnju sa Kinom, kao pouzdanim partnerom, u svim oblastima, uključujući i oblast telekomunikacija“.
Galimatijas je očigledan. Šta će se iz njega izroditi, mnogo je manje jasno. A to samo znači da nam nema druge nego da pokušamo da ustanovimo krije li se ikakav, i kakav, plan iza sveg ovog, prividnog ili stvarnog, to je ključno pitanje, haosa u kome odnose s Rusijom i Kinom unapređujemo tako što se od njih okrećemo Americi.

GRENEL U BEOGRADU Ovog utorka je, elem, u Beogradu, nakon posete Prištini, boravio Grenel u društvu direktora američke Međunarodne razvojne finansijske korporacije (DFC) Adamom Bolerom – otvaranje stalne kancelarije DFC-a u Beogradu predviđeno je, podsećamo, vašingtonskim dokumentom o ekonomskoj normalizaciji, o DFC-u uskoro i nešto detaljnije – a sa njima su u delegaciji bili i predstavnici još šest američkih vladinih agencija.
Ekonomija je, naročito u izjavama Vučića, Grenela i Bolera posle sastanka, bila u centru njihove pažnje, možda je zaista tako i bilo, no najveću pažnju nama je privukla rečenica koja se neposrednije tiče politike, a ne ekonomije odnosa Beograda i Prištine.
Izgovorio ju je Ričard Grenel: „Političke teme će morati da sačekaju dok se u privredi ne pokaže napredak.“ Te otuda – jer, i to je Grenel rekao, „treba nam vremena…“ – onaj jednogodišnji moratorijum iz vašingtonskog papira koji se odnosi na pokušaje „Kosova“ da se učlani u međunarodne organizacije, i na naše nastojanje da to sprečimo. Uostalom, naglasio je, „ne tražimo da se Srbija slaže u svemu sa SAD“.
I time je barem jedan deo zagonetke razjašnjen. Trampov Vašington ne pritiska nas – ni sada, niti u iole dogledno vreme – da priznamo samoproglašenu nezavisnost Kosova. A to znači da je u potpunosti obesmišljen pokušaj Brisela (i Berlina kao, takoreći, njegove prestonice) da nas natera da to učinimo, kroz briselski dijalog koji je nedavno reanimiran upravo uz ovakav ambiciozan plan. Nije ni čudo što je Grenelovo dosadašnje angažovanje naišlo na negodovanje u močvari sa obe strane Atlantika; oni su odmah znali ovo što mi tek sada saznajemo.
A opet, nije Grenel sad došao u Beograd da bi nama ovo otkrio. Nego je morao da ima mnogo ozbiljniji i opipljiviji razlog da – vrlo važna okolnost – na samo mesec i po dana pred izbore u SAD prekine svoje, inače veoma intenzivno, učešće u Trampovoj kampanji.
Ili je i njegov put u Beograd sastavni deo te kampanje? Ne zato što će američka javnost primetiti da je on bio ovde – neće, kao što nije primetila ni ono što se zbilo u Ovalnoj sobi 4. septembra, sam Grenel je zbog toga javno gunđao – već zato što bi sadašnja poseta mogla da vodi do ishoda koji će Trampu doneti poneki (pred)izborni poen. Na primer, u vidu najave povlačenja američke vojske s Kosova i Metohije, jer, zaboga, ovako bi otprilike moglo da glasi obrazloženje, šta će američki vojnici tamo kad Beograd i Priština lepo sarađuju jedni s drugima.
Razume se da je ovo samo spekulacija, ali daleko od toga da je sasvim lišena osnova. Naprotiv, eno, dok preko stranica „Vašington posta“ konzervativni radio-voditelj Hju Hjuit poziva da se „obrati pažnja na Trampove stvarne uspehe“ i tim povodom ističe kako su sukobi Srbije i „Kosova“ „zahtevali da desetine hiljada Amerikanaca tokom dve decenije provedu godine razdvojeni od svojih porodica kako bi sprečili divljačko ubijanje“, i Ričard Grenel, drugim povodom, doduše, no nije to bitno, ponosno ističe kako „Vojska SAD voli Trampa. Oni znaju da on vraća trupe kući i da nije započeo nikakve nove ratove.“
Hoćemo da kažemo da uopšte nije nezamislivo da bi sav angažman Ričarda Grenela zapravo mogao da bude usmeren ka ovom cilju, ka povlačenju američke vojske iz naše južne pokrajine. Tim pre što su, podsećamo, upravo ovakav zahtev u martu ove godine javno izneli najuticajniji Trampov sin Don Junior, i dvojica republikanskih senatora koji su Trampovima naročito bliski, Dejvid Perdju i Rend Pol.

ISTOČNOMEDITERANSKI GASOVOD A opet, već i iz te činjenice da su s Grenelom ovog utorka u Beogradu bili i spomenuti direktor DFC-a Adam Boler i predstavnici drugih vladinih agencija, nije teško primetiti i da je njihova poseta morala da ima i opipljiviji, konkretniji razlog. Uostalom, sigurno je da nisu bez specifičnog povoda, kako je ovom prilikom otkriveno, Amerikanci insistirali na tome da baš prelaz Merdare, kako je predviđeno vašingtonskim dokumentom o ekonomskoj normalizaciji, profunkcioniše po pojednostavljenoj proceduri.
Što bi moglo da znači i da Grenel i pratnja sad nastupaju kao agenti američkih poslovnih krugova koji bi ovde da zarade pare. A žurba s kojom se čitavom poslu pristupa mogla bi da se protumači i kao izraz Grenelove bojazni da posle 3. novembra on neće biti uticajan kao što je sada, pa nastoji da, za svaki slučaj, sad požuri sa svojim angažmanom kako bi kasnije mogao da ga naplati, jel’, od onih kojima je i omogućio da ovde ostvare ekstraprofit njegovim sporazumom Beograda i Prištine o ekonomskoj normalizaciji.
Okolnost pak da u agendi ove delegacije, pored Prištine i Beograda, figuriraju i Atina i Tel Aviv, odnosno Jerusalim, kako vam drago, upućuje i na mogućnost da bi sve ovo moglo da ima veze s planiranim Istočnomediteranskim gasovodom koji bi trebalo da poveže Izrael, Kipar i Grčku, i da možda dalje ka Evropi produži i preko naše teritorije. Ovom gasovodu, kao što je poznato, Turska se izričito protivi, i time se možda može objasniti i njeno, veoma neskriveno, nezadovoljstvo ekonomskim sporazumom Beograda i Prištine.
Istovremeno, tačka 8 Vašingtonskog sporazuma, koja kaže da će „obe strane diversifikovati svoje snabdevanje energijom“, mogla bi da se odnosi baš na ovaj gasovod, a ne samo na uvoz američkog tečnog gasa kako je prvobitno protumačeno.
Kako će na ovu mogućnost reagovati Rusija, i kako će se ona odraziti na sudbinu „Turskog toka“, ostaje da vidimo, a do tada nam ostaje i da se nadamo da su, u telefonskom razgovoru predsednika Vučića i Putina – na inicijativu srpskog predsednika, precizirano je u saopštenju Kremlja – ova pitanja razrešena na način koji neće baciti senku na odnose Beograda i Moskve.

MEĐUNARODNA RAZVOJNA FINANSIJSKA KORPORACIJA Kao što nam ostaje da sačekamo da vidimo kako će, i da se do tada nadamo da neće, američka Međunarodna razvojna finansijska korporacija, DFC, uticati na odnose Beograda i Pekinga.
Ovo stoga što je DFC – Trampovo čedo, DFC je počeo da radi pre nepunih godinu dana, 20. decembra 2019 – kako je i izričito navedeno u njegovom osnivačkom aktu (BUILD Act), osnovan da bi „pružio robusnu alternativu državnim investicijama autoritarnih vlada“, što je evidentna aluzija na kineski megaprojekat „Pojas i put“ čiji smo i mi sastavni deo.
Pri čemu je pitanje budućnosti naših odnosa s Kinom, posle sporazuma u Vašingtonu, utoliko ozbiljnije što, pisali smo već o tome, tačka 9 ovog sporazuma, ona što govori o odricanju od nepouzdanih dobavljača 5G opreme, predstavlja očigledan atak na „Huavej“ i srpsku saradnju s ovom kompanijom.
S druge strane, ukazali smo i da u vašingtonskom papiru nije precizirano na koga se ta tačka 9 odnosi, što nam ostavlja manevarski prostor da se napravimo nevešti i da nastavimo da sarađujemo s „Havejom“ i Kinezima; citirali smo i saopštenje Vučićevog kabineta posle sastanka s ambasadorkom Čen Bo, u kome se navodi da joj je baš to srpski predsednik i obećao kad se vratio iz Vašingtona; a treba ukazati i da je, takođe posle Vašingtona, premijerka Ana Brnabić otvorila „Huavejev“ Centar za inovacije i digitalni razvoj u Beogradu, istakavši da je ova kompanija „ključni partner Srbije“ s kojim će saradnja biti nastavljena.
Što znači da se, makar za dogledno vreme, nastavlja balansiranje između našeg interesa i američkog pritiska da postupimo u skladu s njihovim potrebama. Što uopšte nije loše, to jest u odnosu na ono što bi moglo da bude.

BLISKOISTOČNI DIL A možda Srbija uopšte i ne balansira između sopstvenog interesa i tuđeg pritiska, između Istoka i Zapada, nego je postala deo jednog šireg aranžmana od koga čak može da ima i izvesne koristi.
Samo nagađamo, no to činimo na osnovu dostupnih činjenica koje se mogu povezati u celinu a da ona ne bude potpuno lišena smisla. Evo o čemu je reč.
Polaznu tačku u razmišljanju predstavlja ona neobična okolnost da su se u sporazumu o normalizaciji ekonomskih odnosa Beograda i Prištine našle i tačke koje idu u korist Izraelu.
Praktično istovremeno, takođe uz posredovanje Donalda Trampa i njegovih – ličnih – saradnika, sporazum o normalizaciji odnosa potpisali su i Izrael i Ujedinjeni Arapski Emirati (i Bahrein pride).
Ovde postaje zanimljivo. „Arhitekta iza dila Izraela i UAE o normalizaciji odnosa“, piše „Džeruzalem post“, jeste šeik Muhamed bin Zajed bin Sultan el Nahjan, krunski princ Abu Dabija poznat i pod skraćenicom MBZ, a uz njega i „Muhamed Dahlan, palestinski lider u egzilu i MBZ-ov bliski prijatelj i savetnik“ koji je, obratite pažnju, „tokom poslednjih godina bio odašiljan u diplomatske misije u zemlje poput Kosova ili Sudana, i odjednom su ove države takođe deo ovog novog saveza“.
U najkraćem, piše „Džeruzalem post“ o „teoriji zavere u kojoj možda ima nečega“, „ambiciozni plan MBZ-a“ o stvaranju arapsko-izraelskog savezništva usmeren je kako protiv Turske i Katara zbog njihove povezanosti sa „Muslimanskim bratstvom“, tako i protiv Irana. Protiv čijih interesa je, u sporazumu Beograda i Prištine, usmerena tačka koja se odnosi na osudu iranskog saveznika iz Libana, pokreta „Hezbolah“.
Poznata je, zato što je u javnosti često isticana, i veza između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i MBZ-a, i tu negde bi moglo da se krije i objašnjenje razloga zbog kojih su se u Trampovom kabinetu, praktično, prepleli neočekivani bliskoistočni i balkanski dilovi.
Ali priča je i kudikamo šira. Portal „Dejli bist“, naime, ukrstio je nedavno otkrića specijalnog tužioca Roberta Malera o navodnom ruskom mešanju u izbor Donalda Trampa sa sopstvenim saznanjima i izvorima, i došao do poprilično potkrepljene i uverljive priče o tome da, između Bele kuće i Kremlja, sve vreme odlično funkcioniše tajni kanal komunikacije na čijem je jednom kraju Trampov zet Džared Kušner, a na drugom je Kiril Dmitrijev, direktor državnog Ruskog direktnog investicionog fonda (RDIF). Koji se s Kušnerom povezao, pored ostalih, i preko zajedničkog poznanika – MBZ-a – i, ovo je naročito značajno, Amerikancima ponudio rusku pomoć za sklapanje ovog dila na Bliskom istoku.
Sad prelazimo u sferu našeg nagađanja, iliti upotrebe aparature za logičko zaključivanje. Pretpostavljamo, naime, da svoje dobre usluge na Bliskom istoku Rusi nisu Amerikancima ponudili besplatno, i da su od njih zatražili, i dobili, neku vrstu kompenzacije.
Na Balkanu, na primer? Kad već puštamo mašti na volju, iako je zaista možda samo reč o slučajnosti, ukazujemo i da je Tramp iznenada imenovao Grenela, s kojim ga veže odnos ličnog poverenja, za svog izaslanika za dijalog Beograda i Prištine baš kada su pregovori Džareda Kušnera i MBZ-a o arapsko-izraelskim odnosima, uz rusku asistenciju, ulazili u završnu fazu. Uzgred budi rečeno, i Džared Kušner nalazio se u Ovalnoj sobi kada su Vučić i Avdulah Hoti potpisivali sporazum.
A podsećamo i da je u martu ove godine Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS), koji slovi za vodeći tink-tenk u SAD, baveći se „nerešenim izazovima u odnosima SAD i Rusije“, revolucionarno napomenuo da „osetljivost (Moskve) treba uzeti u obzir u svakom diplomatskom procesu posvećenom regionalnim (balkanskim) konfliktima“, ukazujući da bi „na ovaj način region mogao da postane mesto izgradnje poverenja između SAD i Rusije, zato što bi uspeh mogao da utiče na šire diplomatske odnose, dok neuspeh ne bi predstavljao veliki gubitak“.
Ili je sve ovo isuviše lepo da bi se pokazalo kao istinito? Sve dosadašnje iskustvo jasno nas upozorava protiv bilo kakvog optimizma. A opet, onaj galimatijas je toliki da mu možda nije ni moguće pronaći neko lakše i konvencionalnije objašnjenje…