Вашингтонски галиматијас

Како ће изгледати однос Србије с Русијом и Кином после споразума, потписаног у Америци, а који Србију „удаљава од Русије и Кине“, и какве би све то везе могло да има са Мухамедом бин Заједом, Кирилом Дмитријевим и Џаредом Кушнером

Даниел Маркић, равнатељ хрватске Сигурносно-обавјештајне агенције, у „Јавном извјешћу“ своје службе за 2019/20. годину изражава уверење да „Србија и надаље на вањскополитичком и сигурносном плану настоји балансирати у односима између Русије и Запада“, те да је „тијеком ове године значајан фокус ставила и на јавно промовирање јачања односа с Кином“. Данијел Сервер, функционер америчке дубоке државе из Вашингтона, иде пак корак даље и тврди да се „Србија окренула Истоку“. Насупрот томе Ричард Гренел, специјални изасланик председника Америке Доналда Трампа за дијалог Београда и Приштине, после споразума Београда и Приштине под насловом „Економска нормализација“, чији је он био главни архитекта, објашњава да ова економска нормализација „помера тај регион да нагиње више ка Западу, и удаљава га од Русије и Кине“. Док после истог тог споразума, који је у име Србије потписао председник Србије Александар Вучић, председник Русије Владимир Путин у свом званичном саопштењу изражава „високо уважавање руске стране према личном доприносу Александра Вучића за развој руско-српских односа“, ово уз наглашавање „спремности (Владимира Путина) да настави да сарађује с њим на читавом низу питања из билатералне, регионалне и међународне агенде“. А и амбасадорки Кине у Београду Чен Бо Вучић је, такође после свог потписа на вашингтонском документу, „рекао да ће Србија чувати искрено пријатељство са Кином и наставити да развија билатералну сарадњу са Кином, као поузданим партнером, у свим областима, укључујући и област телекомуникација“.
Галиматијас је очигледан. Шта ће се из њега изродити, много је мање јасно. А то само значи да нам нема друге него да покушамо да установимо крије ли се икакав, и какав, план иза свег овог, привидног или стварног, то је кључно питање, хаоса у коме односе с Русијом и Кином унапређујемо тако што се од њих окрећемо Америци.

ГРЕНЕЛ У БЕОГРАДУ Овог уторка је, елем, у Београду, након посете Приштини, боравио Гренел у друштву директора америчке Међународне развојне финансијске корпорације (ДФЦ) Адамом Болером – отварање сталне канцеларије ДФЦ-а у Београду предвиђено је, подсећамо, вашингтонским документом о економској нормализацији, о ДФЦ-у ускоро и нешто детаљније – а са њима су у делегацији били и представници још шест америчких владиних агенција.
Економија је, нарочито у изјавама Вучића, Гренела и Болера после састанка, била у центру њихове пажње, можда је заиста тако и било, но највећу пажњу нама је привукла реченица која се непосредније тиче политике, а не економије односа Београда и Приштине.
Изговорио ју је Ричард Гренел: „Политичке теме ће морати да сачекају док се у привреди не покаже напредак.“ Те отуда – јер, и то је Гренел рекао, „треба нам времена…“ – онај једногодишњи мораторијум из вашингтонског папира који се односи на покушаје „Косова“ да се учлани у међународне организације, и на наше настојање да то спречимо. Уосталом, нагласио је, „не тражимо да се Србија слаже у свему са САД“.
И тиме је барем један део загонетке разјашњен. Трампов Вашингтон не притиска нас – ни сада, нити у иоле догледно време – да признамо самопроглашену независност Косова. А то значи да је у потпуности обесмишљен покушај Брисела (и Берлина као, такорећи, његове престонице) да нас натера да то учинимо, кроз бриселски дијалог који је недавно реанимиран управо уз овакав амбициозан план. Није ни чудо што је Гренелово досадашње ангажовање наишло на негодовање у мочвари са обе стране Атлантика; они су одмах знали ово што ми тек сада сазнајемо.
А опет, није Гренел сад дошао у Београд да би нама ово открио. Него је морао да има много озбиљнији и опипљивији разлог да – врло важна околност – на само месец и по дана пред изборе у САД прекине своје, иначе веома интензивно, учешће у Трамповој кампањи.
Или је и његов пут у Београд саставни део те кампање? Не зато што ће америчка јавност приметити да је он био овде – неће, као што није приметила ни оно што се збило у Овалној соби 4. септембра, сам Гренел је због тога јавно гунђао – већ зато што би садашња посета могла да води до исхода који ће Трампу донети понеки (пред)изборни поен. На пример, у виду најаве повлачења америчке војске с Косова и Метохије, јер, забога, овако би отприлике могло да гласи образложење, шта ће амерички војници тамо кад Београд и Приштина лепо сарађују једни с другима.
Разуме се да је ово само спекулација, али далеко од тога да је сасвим лишена основа. Напротив, ено, док преко страница „Вашингтон поста“ конзервативни радио-водитељ Хју Хјуит позива да се „обрати пажња на Трампове стварне успехе“ и тим поводом истиче како су сукоби Србије и „Косова“ „захтевали да десетине хиљада Американаца током две деценије проведу године раздвојени од својих породица како би спречили дивљачко убијање“, и Ричард Гренел, другим поводом, додуше, но није то битно, поносно истиче како „Војска САД воли Трампа. Они знају да он враћа трупе кући и да није започео никакве нове ратове.“
Хоћемо да кажемо да уопште није незамисливо да би сав ангажман Ричарда Гренела заправо могао да буде усмерен ка овом циљу, ка повлачењу америчке војске из наше јужне покрајине. Тим пре што су, подсећамо, управо овакав захтев у марту ове године јавно изнели најутицајнији Трампов син Дон Јуниор, и двојица републиканских сенатора који су Трамповима нарочито блиски, Дејвид Пердју и Ренд Пол.

ИСТОЧНОМЕДИТЕРАНСКИ ГАСОВОД А опет, већ и из те чињенице да су с Гренелом овог уторка у Београду били и споменути директор ДФЦ-а Адам Болер и представници других владиних агенција, није тешко приметити и да је њихова посета морала да има и опипљивији, конкретнији разлог. Уосталом, сигурно је да нису без специфичног повода, како је овом приликом откривено, Американци инсистирали на томе да баш прелаз Мердаре, како је предвиђено вашингтонским документом о економској нормализацији, профункционише по поједностављеној процедури.
Што би могло да значи и да Гренел и пратња сад наступају као агенти америчких пословних кругова који би овде да зараде паре. А журба с којом се читавом послу приступа могла би да се протумачи и као израз Гренелове бојазни да после 3. новембра он неће бити утицајан као што је сада, па настоји да, за сваки случај, сад пожури са својим ангажманом како би касније могао да га наплати, јел’, од оних којима је и омогућио да овде остваре екстрапрофит његовим споразумом Београда и Приштине о економској нормализацији.
Околност пак да у агенди ове делегације, поред Приштине и Београда, фигурирају и Атина и Тел Авив, односно Јерусалим, како вам драго, упућује и на могућност да би све ово могло да има везе с планираним Источномедитеранским гасоводом који би требало да повеже Израел, Кипар и Грчку, и да можда даље ка Европи продужи и преко наше територије. Овом гасоводу, као што је познато, Турска се изричито противи, и тиме се можда може објаснити и њено, веома нескривено, незадовољство економским споразумом Београда и Приштине.
Истовремено, тачка 8 Вашингтонског споразума, која каже да ће „обе стране диверсификовати своје снабдевање енергијом“, могла би да се односи баш на овај гасовод, а не само на увоз америчког течног гаса како је првобитно протумачено.
Како ће на ову могућност реаговати Русија, и како ће се она одразити на судбину „Турског тока“, остаје да видимо, а до тада нам остаје и да се надамо да су, у телефонском разговору председника Вучића и Путина – на иницијативу српског председника, прецизирано је у саопштењу Кремља – ова питања разрешена на начин који неће бацити сенку на односе Београда и Москве.

МЕЂУНАРОДНА РАЗВОЈНА ФИНАНСИЈСКА КОРПОРАЦИЈА Као што нам остаје да сачекамо да видимо како ће, и да се до тада надамо да неће, америчка Међународна развојна финансијска корпорација, ДФЦ, утицати на односе Београда и Пекинга.
Ово стога што је ДФЦ – Трампово чедо, ДФЦ је почео да ради пре непуних годину дана, 20. децембра 2019 – како је и изричито наведено у његовом оснивачком акту (BUILD Act), основан да би „пружио робусну алтернативу државним инвестицијама ауторитарних влада“, што је евидентна алузија на кинески мегапројекат „Појас и пут“ чији смо и ми саставни део.
При чему је питање будућности наших односа с Кином, после споразума у Вашингтону, утолико озбиљније што, писали смо већ о томе, тачка 9 овог споразума, она што говори о одрицању од непоузданих добављача 5Г опреме, представља очигледан атак на „Хуавеј“ и српску сарадњу с овом компанијом.
С друге стране, указали смо и да у вашингтонском папиру није прецизирано на кога се та тачка 9 односи, што нам оставља маневарски простор да се направимо невешти и да наставимо да сарађујемо с „Хавејом“ и Кинезима; цитирали смо и саопштење Вучићевог кабинета после састанка с амбасадорком Чен Бо, у коме се наводи да јој је баш то српски председник и обећао кад се вратио из Вашингтона; а треба указати и да је, такође после Вашингтона, премијерка Ана Брнабић отворила „Хуавејев“ Центар за иновације и дигитални развој у Београду, истакавши да је ова компанија „кључни партнер Србије“ с којим ће сарадња бити настављена.
Што значи да се, макар за догледно време, наставља балансирање између нашег интереса и америчког притиска да поступимо у складу с њиховим потребама. Што уопште није лоше, то јест у односу на оно што би могло да буде.

БЛИСКОИСТОЧНИ ДИЛ А можда Србија уопште и не балансира између сопственог интереса и туђег притиска, између Истока и Запада, него је постала део једног ширег аранжмана од кога чак може да има и извесне користи.
Само нагађамо, но то чинимо на основу доступних чињеница које се могу повезати у целину а да она не буде потпуно лишена смисла. Ево о чему је реч.
Полазну тачку у размишљању представља она необична околност да су се у споразуму о нормализацији економских односа Београда и Приштине нашле и тачке које иду у корист Израелу.
Практично истовремено, такође уз посредовање Доналда Трампа и његових – личних – сарадника, споразум о нормализацији односа потписали су и Израел и Уједињени Арапски Емирати (и Бахреин приде).
Овде постаје занимљиво. „Архитекта иза дила Израела и УАЕ о нормализацији односа“, пише „Џерузалем пост“, јесте шеик Мухамед бин Зајед бин Султан ел Нахјан, крунски принц Абу Дабија познат и под скраћеницом МБЗ, а уз њега и „Мухамед Дахлан, палестински лидер у егзилу и МБЗ-ов блиски пријатељ и саветник“ који је, обратите пажњу, „током последњих година био одашиљан у дипломатске мисије у земље попут Косова или Судана, и одједном су ове државе такође део овог новог савеза“.
У најкраћем, пише „Џерузалем пост“ о „теорији завере у којој можда има нечега“, „амбициозни план МБЗ-а“ о стварању арапско-израелског савезништва усмерен је како против Турске и Катара због њихове повезаности са „Муслиманским братством“, тако и против Ирана. Против чијих интереса је, у споразуму Београда и Приштине, усмерена тачка која се односи на осуду иранског савезника из Либана, покрета „Хезболах“.
Позната је, зато што је у јавности често истицана, и веза између председника Србије Александра Вучића и МБЗ-а, и ту негде би могло да се крије и објашњење разлога због којих су се у Трамповом кабинету, практично, преплели неочекивани блискоисточни и балкански дилови.
Али прича је и кудикамо шира. Портал „Дејли бист“, наиме, укрстио је недавно открића специјалног тужиоца Роберта Малера о наводном руском мешању у избор Доналда Трампа са сопственим сазнањима и изворима, и дошао до поприлично поткрепљене и уверљиве приче о томе да, између Беле куће и Кремља, све време одлично функционише тајни канал комуникације на чијем је једном крају Трампов зет Џаред Кушнер, а на другом је Кирил Дмитријев, директор државног Руског директног инвестиционог фонда (РДИФ). Који се с Кушнером повезао, поред осталих, и преко заједничког познаника – МБЗ-а – и, ово је нарочито значајно, Американцима понудио руску помоћ за склапање овог дила на Блиском истоку.
Сад прелазимо у сферу нашег нагађања, илити употребе апаратуре за логичко закључивање. Претпостављамо, наиме, да своје добре услуге на Блиском истоку Руси нису Американцима понудили бесплатно, и да су од њих затражили, и добили, неку врсту компензације.
На Балкану, на пример? Кад већ пуштамо машти на вољу, иако је заиста можда само реч о случајности, указујемо и да је Трамп изненада именовао Гренела, с којим га веже однос личног поверења, за свог изасланика за дијалог Београда и Приштине баш када су преговори Џареда Кушнера и МБЗ-а о арапско-израелским односима, уз руску асистенцију, улазили у завршну фазу. Узгред буди речено, и Џаред Кушнер налазио се у Овалној соби када су Вучић и Авдулах Хоти потписивали споразум.
А подсећамо и да је у марту ове године Центар за стратешке и међународне студије (ЦСИС), који слови за водећи тинк-тенк у САД, бавећи се „нерешеним изазовима у односима САД и Русије“, револуционарно напоменуо да „осетљивост (Москве) треба узети у обзир у сваком дипломатском процесу посвећеном регионалним (балканским) конфликтима“, указујући да би „на овај начин регион могао да постане место изградње поверења између САД и Русије, зато што би успех могао да утиче на шире дипломатске односе, док неуспех не би представљао велики губитак“.
Или је све ово исувише лепо да би се показало као истинито? Све досадашње искуство јасно нас упозорава против било каквог оптимизма. А опет, онај галиматијас је толики да му можда није ни могуће пронаћи неко лакше и конвенционалније објашњење…