Učitavanje mogućeg smisla – IZVORI MRŽNJE

Došlo je vreme tihog očajavanja, a očajavanje je muklo priznavanje nemoći. Naš je prostor zaprašen otrovima od kojih se nemamo kuda skloniti. Najveća sila sveta navalila nam se na kosti, obezvredila nam prošlost, ponizila sadašnjost, zaprečila budućnost, razgradila državnu granicu, otela deo teritorije… To svi znamo i vidimo, i o tome združeno ćutimo, jedni iz straha, drugi iz blagonaklonog strahopoštovanja prema okupatoru

Jedan stariji gospodin, univerzitetski profesor, reče pre nekog vremena da je sadržaj i smisao njegovog života mržnja prema sadašnjem predsedniku Srbije. Biće da mu ta strast uzima mnogo vremena, pošto se dotični svakodnevno pojavljuje na malom ekranu, gde na uvrede odgovara ravnom merom. Za one koji ga ne vole samo njegovo postojanje je jedna vrsta permanentnog nasilništva, diktature i tiranije. Nama, koji smo živeli između 1945. i 1990, ova ocena se čini neprimerena i na brzinu odmerena. Uvaženi profesor se, u drugoj polovini prošlog veka, nije oglašavao kao protivnik autokratskog režima; da jeste, to bismo svakako saznali iz sudskih hronika dnevne štampe: zaglavio bi po članu 133 KZ, predviđenom za kažnjavanje delikta mišljenja. U tim, nezaboravnim godinama naše novije istorije, imali smo mogućnost da do u beskraj potvrđujemo samoizabranog doživotnog predsednika Republike, najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Ovaj, sadašnji, uspeva da skupi neophodnu većinu koja po raširenom mišljenju elite, zaslužuje prezir, kao i njen izabranik. To je, kako se neko izrazi, ćirilička bagra, krezubi i bezubi nevoljnici, zaostala, zavedena i ucenjena masa, kukavci koji se mire sa ovim što jeste iz straha da ne dođe nešto još gore. Od takvog straha nije patio doživotni predsednik; on je, setimo se, živeo i desetak godina posle smrti. Kad su Mihiz i Mića Popović pokrenuli peticiju za ukidanje NJegove štafete, jedva su skupili dvadesetak potpisnika. Istomišljenici su se izvinjavali: „Nemoj sada, čekam stan“ ili „Gde mene nađe, imam sitnu decu“. Vunena vremena, kako promuca Đogo, i dopade zatvora.
Vuna, danas, nema prođu, seljaci je spaljuju. Došlo je vreme tihog očajavanja, a očajavanje je muklo priznavanje nemoći. Naš je prostor zaprašen otrovima od kojih se nemamo kuda skloniti. Najveća sila sveta navalila nam se na kosti, obezvredila nam prošlost, ponizila sadašnjost, zaprečila budućnost, razgradila državnu granicu, otela deo teritorije… To svi znamo i vidimo, i o tome združeno ćutimo, jedni iz straha, drugi iz blagonaklonog strahopoštovanja prema okupatoru. Sa njim se nije šaliti, on nikome ne polaže računa. Ostalo nam je da se međusobno krvimo i trvemo, da odbojnost prema nadmoćnom tuđinu preusmeravamo na slabomoćne bližnje. Iracionalni porivi ove vrste posebno su vidljivi na tlu dnevne politike, gde se svaki korak vlasti izvrgava ruglu, kao da ona i o čemu važnom zaista odlučuje.
Razume se da u svemu tome ima i naše krivice. Nismo se snašli pri rasturanju zajedničke države, isprečili smo se na putu kojim su napredovali svetski moćnici, dospeli smo na crnu listu tzv. Međunarodne zajednice, i još smo na toj listi. Izloženi medijskom i vazdušnom bombardovanju, izopšteni, a skloni precenjivanju sebe, svojih zasluga i vrlina, u čudu smo slušali belosvetske praznoglavce dok su na nama uvežbavali svoj salonski antifašizam. (Na nama, koji smo u Drugom svetskom ratu imali dva antifašistička pokreta: oni su se, na nesreću, međusobno klali, i gurnuli nas u poluvekovno ropstvo, a energija njihove samoubilačke mržnje danas je našla nove, snažne podsticaje). Šta sve o nama oni koji brkaju Serbiju i Sajberiju, pojma nemajući gde se nalazi Kosovo, u poslednje tri decenije ne rekoše i ne napisaše! Kad o nekome ili nečemu ništa ne znaš, možeš govoriti što god ti padne na pamet.
Što udišemo, to u svet izdišemo. Dah nam je kratak, ne seže do planetarnih zagađivača atmosfere, te ga rasipamo na naše bližnje. Svako je svakome kriv, najkrivlji su oni na vrhu, prinudni upravnici firme pod stečajem. Mržnja je naša crna društvena zabava. Mrzitelji bi se mogli podeliti u nekoliko vrsta i podvrsta. Najpre padaju u oči nihilisti, osvetoljubivi hroničari svakodnevnih nedaća i promašaja. Oštrovidi za pojedinosti, slepi za celinu i za spoljašnje gospodare, oni upražnjavaju sado-mazohističko uživanje u nesreći. U pokušaju da pobegnu od nje, završavaju u ništavilu. Slede ih nezadovoljnici sobom i svojim položajem: oni bi ličnu promašenost da utope u šire okolnosti, a vlastodršci su ionako vinovnici za sva zla koja nas snalaze, uključujući i sadašnju pandemiju. Za njima slede samomrzitelji: zla sudbina im je odredila nedostojno mesto rođenja, a vlasti, još od devedesetih, pogoršavaju zlo stanje. Na tv-igrama se prepoznaju po nekim prazninama u obrazovanju: znaju imena svih američkih bejzbol ekipa i engleskih rok-bendova, ali ne znaju kako se prezivao Hajduk-Veljko ni kako se zove brdo sa kojeg je Sinđelić odleteo Bogu na istinu. Sa svojim potomstvom, na sav glas lajkuju i hejtuju, inače su strasni branitelji maternjeg jezika od kroatizama. Početak školske godine najavljuju sloganom Back to school je cool, a čuh, od njih, i skraćenicu en-bi-dži (NBG), iza čega se krije Novo bežanijsko groblje.
Mrzitelji na političkoj areni su najgrlatiji, ali i najmanje zanimljivi. Nemilosrdni prema onima koji su se dočepali vlasti, oni to smatraju nepravdom i diskriminacijom: ako su vlastodršci nesposobni, oni su još nesposobniji, a nikako da se dočepaju fotelja! Dodajmo još i plaćenike, poslovne ljude koji su raskrstili sa patriotskim predrasudama. Prezir prema rodnoj zemlji im je u opisu radnog mesta.
U tom tesnacu svako svakom stoji na žulju, a rešenje vidi u smaknuću protivnika. Mržnja je, po rečima jednog španskog mislioca, virtuelno ubistvo. Omrznuta osoba, pogotovo ako je na istaknutom mestu, predsedava opštim bespućem, pa je odgovorna i za ono za šta nije kriva. Ovde valja razlikovati agresivnost od duševne zatrovanosti. Trenutna provala besa raščišćava prostor za delovanje, dok mržnja pomračuje pamet, razara i raščovečuje. Ona ukida slobodu ne samo drugomislećima, nego i sebi. Ne žudi za istinom, hoće apsolutnu pobedu, istrajavajući u zaleđenoj i okamenjenoj izvesnosti. Razlozi koji bi išli u prilog omrznutom biću su ništavni. U javnim glasilima i društvenim mrežama opozicionog usmerenja unapred znamo šta ćemo naći. Tamo nema slobode, jer sloboda iznenađuje, otvara neočekivane pristupe. Sloboda oslobađa, a mržnja je samu sebe porobila, zaustavljena u osvajanju vlasti, bogatstva, društvenog ugleda i uživanja u zemaljskim blagodatima. Tu nema mesta nepristrasnom promišljanju. Mišljenje traži dobru meru, odlaže akciju. Mržnja zna šta zna, njena suprotnost nije, kako se ponekad govori, u ljubavi, nego u moći saživljavanja, za šta se pored duševnosti traži mnogo snage. Pretežak zahtev za mesto i vreme u kojima živimo. Mržnja nudi brzu i vatrenu pomoć.
Kad je već reč o izvorima ovog odveć ljudskog osećanja, nije zgoreg prelistati Etimologijski rječnik Petra Skoka. Pojam je upisan pod odrednicom mrznuti, to jest, jediti se na hladnoći. Odavde se glagol razudio u mnoge rukavce, pa i na značenje „biti kivan na koga“. Iz iste osnove je izvedenica mraz. Najdublji koren je u sveslovenskom i praslovenskom mrᶝz, odnosno morz, iz čega se izleglo mrᶝzeti. Tu je i bezlično mrzi me da (nešto učinim), mrzovolja kao zla volja, a postoji i varijanta mrzančiti – potajno i pomalo mrzeti. U 13. i 14. veku zabeležena je mrzost, a mrzovitan i mrzotljiv, u značenju lenjivac Skok je pronašao na Kosovu i Metohiji. Slede mrzina, mržnja, mrzitelj i mrzikuća . Vuk je zabeležio mrzan, sa dugouzlaznim akcentom na prvom slogu: onaj koji zaslužuje mržnju. Tu se vraćamo na početak, na studen i hladnoću severne polulopte, i odgovarajuća raspoloženja: mrckovoljan u Lici, mrzovoljast u Crnoj Gori. Mrzlica je groznica, a smrzotina „čeljade koje odviše osjeća studen“. Na poljskom mroz, na ruskom moroz, kod nas mraz, i omraza. Sloveni su ovo pogano seme posejali u severnonemačkom (murc, morš) u značenju ježenje kože. Albanci imaju merzit, Rumuni omirza.
Duboki su koreni, a lastari i dalje visoko šikljaju. Odgovara im podneblje.