Trikovi

Šta su Srbi „najmoćnijem čoveku na planeti“, predsedniku SAD Donaldu Trampu? Premda bi spontani odgovor glasio – „ništa“, ili ispravnije rečeno „niko“, pojedini utisci iz prošle nedelje, kada je u Vašingtonu, u prisustvu predsednika SAD, bio održan sastanak visokih predstavnika Srbije i Kosova, nadahnuli su maštovitije odgovore od pomenutog „niko i ništa“. Posle ovog događaja koji je iznedrio potpisivanje Sporazuma o unapređenju ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, s nesumnjivom verodostojnošću moglo bi se recimo kazati da su Srbi Trampu medijum za iskazivanje snažne naklonosti prema Jevrejima! Zatim, medijum za postizanje malih a vrednih geopolitičkih poena, preko neviteških udaraca planetarnim rivalima, posebno Rusima, Kinezima, ne manje i konkurentskoj EU – tako „retrogradnoj, nesnosnoj i grebatorskoj“ (epiteti koji bi se mirne savesti mogli izvesti iz Trampovog povremenog obraćanja vodećim evropskim zemljama). Stanovniku Bele kuće Srbi su takođe i prilika za dobijanje poena u predsedničkoj kampanji, za pokazivanje političke sposobnosti i državničkog umeća. Sve nabrojano nije beznačajna dobit za političara koga njegovi ideološki neprijatelji predstavljaju kao „osobu nedoraslu funkciji“, a pogotovo nesposobnu za upravljanje spoljnom politikom ove svetske sile.
Dok se pomno i uz nemalu zebnju na ovdašnjim i stranim adresama analiziraju elementi potpisanog Sporazuma, i uticaj ovih papira na budućnost naše zemlje, pre svega na odnose Beograda sa srpskom autonomnom pokrajinom KiM (što je tema i udarni deo sadržaja ovog broja Pečata), pomenimo da je susret u Vašingtonu utvrdio predstave o tome kako na etičkom, strateškom i taktičkom planu, te na planu kulture i običaja funkcioniše Zapad, posebno Amerika.
Potvrđeno je naime da su u pomenutom smislu opštevažeće matrice organizovanja zapadnih društava podrazumevajući deo njihove prakse – trikovi. Sistemski koliko i simbolički, vladanje trikovima i njihova primena u svim domenima života srasli su s bezobzirnošću, agresijom i arogancijom ovog dela sveta. U najširem spektru upotrebljivosti – od aranžiranja poželjnih (često lažnih) vizuelnih predstava do kamuflaže stvarnih (često neprijateljskih) ciljeva i namera, trikovi su zakon, način življenja Zapada. Kako to funkcioniše, i šta se sve postiže upotrebom majstorija u izvođenju smicalica i marifetluka, pokazao je upravo vašingtonski hod po mukama za predstavnike Srbije, a posebno za njenog predsednika. Šta nije bilo u redu, i zbog čega je javnost Srbije, ne bez ogorčenja, komentarisala protokolarni deo zvaničnog susreta Aleksandra Vučića i Donalda Trampa? Da li je ovaj drugi u ulozi domaćina na ponavljačko-isledničku šamlicu galantno posadio predsednika Srbije ili Srbiju samu? Uzalud protesti, ljutnja, ulepšavanja i racionalizacije: prizor nije bio lep i za Srbe je bio uznemiravajući. I taj prizor znači upravo to što znači – trik i ujdurmu namenjenu obeležavanju mesta, ranga i statusa sagovornika. Šteta što je preterano vulgarna nota u komentaru portparolke MSP Rusije Marije Zaharove učinila da u delu srpske javnosti taj komentar bude „kamenovan“, pa je stoga zanemarena i njegova poenta koja je ciljala ne na držanje gosta već na silovateljsku nastrojenost američkog domaćina: „Trikovi protokola postali su jedan od pristupa koje američki zvaničnici redovno koriste kako bi veštački stvorili izgled sopstvene izuzetnosti“, uočila je Ruskinja.
Nije moglo jasnije da se ukaže kako se u velikoj školi opsenarstva neumorno obrađuje i zavarava u pravcu stvaranja odgovarajućeg imidža – slike kojoj stvarnost potom izlazi u susret. Otuda u složenom spletu dirigovanih momenata i nametnutih okolnosti, ne samo nadmoćnim materijalnim uporištem i odnosom realnih snaga već i smicalicama poput „trikova protokola“ i sličnim lukavstvima, Zapad vekovima kontroliše prilike i „gospodari narativom“.
Među najaktuelnijim svetskim političkim zamešateljstvima u odlučivanju o geopolitičkim tokovima sada se recimo prepoznaju nova ukrštanja različitih trikova – kao uvek moćnog metodološkog alata za postizanje ciljeva u rasponu od psihološkog, taktičkog do strateškog i materijalnog. Iz „opsenarske torbe“ neoliberalne napredne prakse upravo je izvučen poznati trik s nervnim agensom „novičok“. Ovim povodom, u Pečatu ćete pročitati da „oni koji Putina optužuju za trovanje Alekseja Navaljnog, osim što insinuiraju da su on i njegovi saradnici ubice, još ih pred čitavim svetom izvrgavaju ruglu kao potpuno nesposobne, jer njihove ’žrtve’ uvek prežive. Ali šteta po ruske interese ostaje (…), ’novičok’ je poslužio da se još jednom isproba stari trik protiv Rusije“.
U bogatoj kartoteci podvala međunarodne zajednice našla se proteklih dana i jedna vezana za sport, često korišćena, nikad potrošena. Svetski broj jedan u tenisu Novak Đoković, čiji je – u očima Zapada – nesumnjivi „peh“ to što je Srbin, isključen je sa US open turnira zbog toga što je pomoćna sudija koju je slučajno pogodio lopticom „pala kao da ju je mitraljez presekao“ i pravila se mrtva – sve dok trik nije upalio.
U vremenu epohalne uloge medija, i snažnog uticaja reči i slike kojima se oblikuje kolektivna svest, primena svakovrsnih trikova je ušla u svoje zlatno doba, ova ubitačna moć je na svom vrhuncu. Kao nikada ranije, tehnološkim napretkom olakšano je „hokus-pokus“ građenje predstava i stvaranje poželjnih iluzija. Uz odgovarajuće materijalne i druge resurse, trikovi lako bivaju pogodna zamena za istinu, sredstvo upravljanja ili skrivanja činjenica, rečju metafizička podloga veštine vladanja svetom.
Kada je o Srbima reč, kao svojevrsni udes traje vekovna matrica bezobzirnosti često zaodenute prigodnim interpretacijama kojima se prikriva agresija i nanošenje teških gubitaka. Šta je tu trik? Pa upravo obmanjivačke taktike koje suštinsko antisrpsko delovanje predstavljaju kao „saradnju među partnerima“ i medijatorsku ulogu odabranih i izuzetnih posrednika u pomaganju srpskom narodu da premosti svoje istorijske probleme. Ovu anomaliju, protivrečja između javno obnarodovanog i suštinskog delovanja srpskih „pomagača“ uočavaju i pronicljivi posmatrači iz onog dela sveta koji razrađenim metodama neokolonijalističkog delovanja postojano „siluju“ Srbiju. Kao vešto i agresivno nametnute trikove, vašingtonski susret razmatra se na primer i na uglednom američkom portalu The Saker.
„Svrha razgovora navodno je bilo popravljanje ekonomskih odnosa, imajući u vidu razorenu ekonomiju na obe strane. Na stranu suvislo pitanje zašto bi bilo kome u Beloj kući uopšte bilo stalo da ovom krajnje lokalnom pitanju posveti skoro dva dana, i imajući na umu da na Balkanu nikad ništa nije kao što deluje na prvi pogled, suština je, razume se, bila znatno drukčija – dovršavanje legitimizacije Kosova kao nezavisne države s međunarodnim prinadležnostima. Ekonomija je poslužila samo kao kamuflaža.“
Pod neposrednim utiskom vašingtonske „kamuflaže“, a potom i „protokolarnih trikova“ (možda najmanje štetnih u raskošnom registru ovog neprijateljskog oruđa „vladanja činjenicama i narativom“), razmislimo kako Srbija može da odgovori? S jedne nama poznate beogradske nacionalno odgovorne adrese stigla je inicijativa: „Od američke strane bi, možda, trebalo tražiti razjašnjenje šta je zapravo potpisano. Možda bi trebalo primeniti američku međunarodnu praksu i povući Sporazum. Predlažemo da se ovo predoči Kabinetu predsednika kao i Kabinetu predsednika Vlade.“