Sigurnost kojom odiše zaključak da duhovno moćna Rusija „nema intelektualni suverenitet“, a objavio ga je ovih dana Aleksandar Dugin, ruski mislilac izrazito patriotskog raspoloženja, neće ražalostiti rusofobe, ali će mnoge druge zbuniti i uznemiriti.
Filozof govori jezikom primerenim svom svetu, no – ako se i čini da je taj jezik nekomunikativan, rečene poruke su jasne. Kada kaže „Rusija nema…“, on otkriva da u prostoru vrednosnih kategorija, matrica i orijentira ruska misaona paradigma jeste zavisna od nekakvog utemeljenijeg i nažalost tuđinskog suverenog Logosa. Ukratko, prema ovom priznanju, misleća Rusija misli tuđom, a ne svojom glavom! I upravo ta druga „glava“, koja joj pozajmljuje aparaturu, kategorije i zamajac u mišljenju, jeste suverena i utemeljena. Skicirajući okolnosti te situacije, ovaj mislilac nagoveštava konture nadmoćnog „uma“: „Kad se postavi pitanje istine, Rusija se prečesto obraća onima koji insistiraju da je znaju – liberalima i globalistima.“
Sumorno i zabrinjavajuće, a Rus pojašnjava da je „vladajućoj eliti sasvim moguće, i više od toga, neophodno – uporno postavljati pitanje: šta je (po vama) istina?“ Potom zaključuje: „Odmah će postati očigledno da vlasti nešto kriju.“
Dugin je bez milosti opleo po intelektualnim i moralnim kapacitetima, te pritvorstvu ruske elite, pre svega one političke, a na podrazumevajuće pitanje – šta je posledica ovako opisanog stanja, on odgovara: „I tu dolazimo do objašnjenja čitavog niza teških trenutaka savremene Rusije.“ Posledice su, dakle, muke i nesreće njegove zemlje.
Tako je filozof, u svom razmatranju pitanja intelektualne desuverenizacije svoje države, predočio suštinu i osnovu mnogih njenih poznatih „teških trenutaka“. Dušu i srž njegove poruke o nastajanju tragičnih momenata za Rusiju čini ono „denunciranje“ sklonosti elite da po mišljenje ode ravno u grotlo neprijatelja – globalista i liberala, prirodnih oponenata svoje države.
Uočavamo li sličnosti ruske situacije sa iskustvom savremene Srbije? Jesu li poređenja neizbežna i da li se aktuelna srpska misaona (društvena i politička) paradigma vrti u krugu istovetne manjkavosti „intelektualnog suvereniteta“? Iskustvo nam govori da ćemo – zamenimo li pridev ruski sa srpski – biti na dobrom tragu: situacija je u ravni intelektualnog suvereniteta gotovo identična. Objašnjenje „niza teških trenutaka savremene Srbije“ moguće je otkriti preko te činjenice – srpska politička elita sklona je da se obrati istom onom „sveznajućem“ neoliberalnom izvoru mudrosti, dobrih saveta i celishodnih rešenja. U pojmovnom i vrednosnom smislu, u sferi političkog i strateškog mišljenja, ono što čini ruska elita, čini i srpska: u stvarnosti se orijentiše vođena lekcijama iz neoliberalnog globalističkog Praktikuma.
Kao da ispunjava obavezu naručenog izvođenja uporedne analize posrtanja ruskog i srpskog društva čije vladajuće garniture odbijaju da usvoje istinu da se sloboda najpre osvaja „u glavi“, Dugin kaže: „Kad god je potrebno doneti fundamentalnu (a ne praktičnu ili tehničku) odluku, temelji se traže u nečemu spoljašnjem – onoj instanci koja pretenduje da poseduje istinu na globalnom nivou. I zato često imamo osećaj da su u Rusiji od 90-ih institucije spoljne uprave ostale netaknute i da zemljom još uvek upravljaju neke druge instance, a ne postojeće strukture vlasti.“
Matricu koju A. D. ovde predstavlja, srpsko socijalno i političko iskustvo lako prepoznaje. U Srbiji, decenijama imamo osećaj da su „institucije spoljašnje uprave“ večite! Ne samo elite na vlasti, premda one to čine s posledicama najtežim po društvo, već i drugi akteri od uticaja na javnu svest – kada je teško, idu po mišljenje u „sveznajuće“ naručje globalista i liberala.
Govoreći o pritisku kojem je Srbija u novijem vremenu bezdušno izložena i „hiperprodukciji sveznajućih analitičara – NVO-aktivista, samoproglašenih lidera namnoženih kancelarija i agencija, ’eksperata’“, Milomir Stepić u ovom broju Pečata navodi: „U objašnjenjima koja dežurni analitičari nesebično dele redovno se nalaze iskazi tipa ’ljudi ne shvataju’, ’narod treba da zna’ i ’ovo je realnost’, a to je ono o čemu su, eto, baš oni informisani i samo oni znaju“!
Kada politički autoriteti Srbije neumorno ponavljaju „evropski put i opredeljenja za evropske vrednosti nemaju alternativu“, da li se u ovom primeru srećemo s uvrnutim modalitetom suverenog Logosa, ili – pre s apsurdnim nacionalnim pakovanjem onog što Dugin naziva „obraćanje globalistima“? Upravo na ovom mestu, da ostanemo u Duginovoj misaonoj poetici, stižemo do teških trenutaka savremene Srbije.
Pregovori koji se danas vode povodom Kosova i Metohije, retko, bezmalo incidentno, pominju istinu: Srbija ima svoju tapiju nad KiM, status Kosova de facto i de iure mora biti određen Rezolucijom 1244, Ustavom Srbije i međunarodnim pravom. To znači i da „ekonomska normalizacija“, sada viđena kao spasonosno rešenje, ne može ni za jotu da promeni navedene istine o srpskim pravima.
Kada se pregovarač srpske strane ulovi u mrežu neoliberalnog Logosa, njegovim mukama neće biti kraja, jer u tom sistemu mišljenja, kako sada činjenice funkcionišu, sve što je stvarni srpski interes postavljeno je naglavačke. Od „90-ih“ to gledamo u najdužem zlosrećnom nacionalnom filmu, režiranom prema scenariju liberala i globalista odlučnih, danas kao i proteklih decenija, da iznude rešenje imenovano kao „sveobuhvatni, pravno obavezujući međunarodni sporazum“ Srbije i Kosova. Iza ovog diktata stoji jedno suvereno mišljenje, njihovo, globalističko!
Raskid s ovom praksom zahtevan je i rizičan, ali ne i nemoguć. Čovek je rob zato što je sloboda teška, a ropstvo lako, uočio je Nikolaj Berđajev. Služenje poznatom lagodno jeste, ali nezavisnost u mišljenju, i kada je opasna, donosi za budućnost spasonosna, održiva i pravedna rešenja. Nacionalna vrhuška to ne bi smela da previđa.
