СУВЕРЕНИТЕТ

Може ли појам као што је независност да се мери процентима, па да се каже да у једном државном ентитету суверенитета има у некаквим постоцима, те да се с друге стране, у одговарајућој сразмери, манифестује недостатак овог својства темељног за виталне послове и вертикалу државе? У савременом свету питање је смислено само у конверзацијској равни. Истину о „релативном државном суверенитету“ као услову опстанка у планетарној стварности рано науче грађани такозваних малих земаља за које је независност готово виртуелна категорија, има је „у идеалу“, нема у пракси. Из разумљивих разлога питање самосталности другачије је уређено у случају великих држава: водеће силе власне су да за мишљење не питају никога и не признају друге ауторитете до сопственог. Авај, ни ова претпоставка не одговара истини! Свет данашњице уређен је према сложеним, често скривеним, законима, а материјална и друга видљива моћ може бити сасвим неважна у питањима стварног суверенитета, кажу нам унутрашњи шпијуни, проницљиви зли језици који се оглашавају управо из ових моћних земаља. Ево једног за многе народе, дакако и за Србе, поучног примера који открива како се независног губи и – стиче! „Русија заиста има одређену количину суверенитета (…) Али тај суверенитет има технички, ресурсни и материјални карактер. На нивоу истине – епистемологије, идеја, нормативних структура мишљења – постоји огромна празнина. Сасвим је очигледно да савремена Русија нема интелектуални суверенитет, нити разумљив суверени Логос.“
Сигурност којом одише закључак да духовно моћна Русија „нема интелектуални суверенитет“, а објавио га је ових дана Александар Дугин, руски мислилац изразито патриотског расположења, неће ражалостити русофобе, али ће многе друге збунити и узнемирити.
Филозоф говори језиком примереним свом свету, но – ако се и чини да је тај језик некомуникативан, речене поруке су јасне. Када каже „Русија нема…“, он открива да у простору вредносних категорија, матрица и оријентира руска мисаона парадигма јесте зависна од некаквог утемељенијег и нажалост туђинског сувереног Логоса. Укратко, према овом признању, мислећа Русија мисли туђом, а не својом главом! И управо та друга „глава“, која јој позајмљује апаратуру, категорије и замајац у мишљењу, јесте суверена и утемељена. Скицирајући околности те ситуације, овај мислилац наговештава контуре надмоћног „ума“: „Кад се постави питање истине, Русија се пречесто обраћа онима који инсистирају да је знају – либералима и глобалистима.“
Суморно и забрињавајуће, а Рус појашњава да је „владајућој елити сасвим могуће, и више од тога, неопходно – упорно постављати питање: шта је (по вама) истина?“ Потом закључује: „Одмах ће постати очигледно да власти нешто крију.“
Дугин је без милости оплео по интелектуалним и моралним капацитетима, те притворству руске елите, пре свега оне политичке, а на подразумевајуће питање – шта је последица овако описаног стања, он одговара: „И ту долазимо до објашњења читавог низа тешких тренутака савремене Русије.“ Последице су, дакле, муке и несреће његове земље.
Тако је филозоф, у свом разматрању питања интелектуалне десуверенизације своје државе, предочио суштину и основу многих њених познатих „тешких тренутака“. Душу и срж његове поруке о настајању трагичних момената за Русију чини оно „денунцирање“ склоности елите да по мишљење оде равно у гротло непријатеља – глобалиста и либерала, природних опонената своје државе.
Уочавамо ли сличности руске ситуације са искуством савремене Србије? Јесу ли поређења неизбежна и да ли се актуелна српска мисаона (друштвена и политичка) парадигма врти у кругу истоветне мањкавости „интелектуалног суверенитета“? Искуство нам говори да ћемо – заменимо ли придев руски са српски – бити на добром трагу: ситуација је у равни интелектуалног суверенитета готово идентична. Објашњење „низа тешких тренутака савремене Србије“ могуће је открити преко те чињенице – српска политичка елита склона је да се обрати истом оном „свезнајућем“ неолибералном извору мудрости, добрих савета и целисходних решења. У појмовном и вредносном смислу, у сфери политичког и стратешког мишљења, оно што чини руска елита, чини и српска: у стварности се оријентише вођена лекцијама из неолибералног глобалистичког Практикума.
Као да испуњава обавезу нарученог извођења упоредне анализе посртања руског и српског друштва чије владајуће гарнитуре одбијају да усвоје истину да се слобода најпре осваја „у глави“, Дугин каже: „Кад год је потребно донети фундаменталну (а не практичну или техничку) одлуку, темељи се траже у нечему спољашњем – оној инстанци која претендује да поседује истину на глобалном нивоу. И зато често имамо осећај да су у Русији од 90-их институције спољне управе остале нетакнуте и да земљом још увек управљају неке друге инстанце, а не постојеће структуре власти.“
Матрицу коју А. Д. овде представља, српско социјално и политичко искуство лако препознаје. У Србији, деценијама имамо осећај да су „институције спољашње управе“ вечите! Не само елите на власти, премда оне то чине с последицама најтежим по друштво, већ и други актери од утицаја на јавну свест – када је тешко, иду по мишљење у „свезнајуће“ наручје глобалиста и либерала.
Говорећи о притиску којем је Србија у новијем времену бездушно изложена и „хиперпродукцији свезнајућих аналитичара – НВО-активиста, самопроглашених лидера намножених канцеларија и агенција, ’експерата’“, Миломир Степић у овом броју Печата наводи: „У објашњењима која дежурни аналитичари несебично деле редовно се налазе искази типа ’људи не схватају’, ’народ треба да зна’ и ’ово је реалност’, а то је оно о чему су, ето, баш они информисани и само они знају“!
Када политички ауторитети Србије неуморно понављају „европски пут и опредељења за европске вредности немају алтернативу“, да ли се у овом примеру срећемо с уврнутим модалитетом сувереног Логоса, или – пре с апсурдним националним паковањем оног што Дугин назива „обраћање глобалистима“? Управо на овом месту, да останемо у Дугиновој мисаоној поетици, стижемо до тешких тренутака савремене Србије.
Преговори који се данас воде поводом Косова и Метохије, ретко, безмало инцидентно, помињу истину: Србија има своју тапију над КиМ, статус Косова de facto и de iure мора бити одређен Резолуцијом 1244, Уставом Србије и међународним правом. То значи и да „економска нормализација“, сада виђена као спасоносно решење, не може ни за јоту да промени наведене истине о српским правима.
Када се преговарач српске стране улови у мрежу неолибералног Логоса, његовим мукама неће бити краја, јер у том систему мишљења, како сада чињенице функционишу, све што је стварни српски интерес постављено је наглавачке. Од „90-их“ то гледамо у најдужем злосрећном националном филму, режираном према сценарију либерала и глобалиста одлучних, данас као и протеклих деценија, да изнуде решење именовано као „свеобухватни, правно обавезујући међународни споразум“ Србије и Косова. Иза овог диктата стоји једно суверено мишљење, њихово, глобалистичко!
Раскид с овом праксом захтеван је и ризичан, али не и немогућ. Човек је роб зато што је слобода тешка, а ропство лако, уочио је Николај Берђајев. Служење познатом лагодно јесте, али независност у мишљењу, и када је опасна, доноси за будућност спасоносна, одржива и праведна решења. Национална врхушка то не би смела да превиђа.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *