Narod to voli

Mnogo puta smo čuli čuvenu kovanicu „srpsko pitanje“, koju potežu svi, od naših političara, intelektualaca, pa preko stranih diplomata. Međutim, valjalo bi reći u nekoliko crtica nešto o našem pitanju

Mi smo za ceo svet oduvek bili pitanje, i u skladu s tretmanom trećerazrednih svetskih diplomata koji se ništa ne pitaju u zemlji iz koje dolaze ili u organizaciji koju predstavljaju, mi smo sami sebe počeli da shvatamo kao pitanje. Elem, srpsko pitanje je jedno jedino i njemu su podređena sva druga, barem po onome kako ja to pitanje vidim, a pitanje glasi – koju ćemo i kakvu ciglu mi dodati na srpsku kuću zidanu vekovima i hoće li ostati ikoga da u toj kući živi? Nije teško naslutiti odgovor.

USTUPAK POLUPISMENIMA Kada smo podlegli tržištu, učinili smo ustupke neobrazovanima i polupismenima. Ilustracija može biti sledeća. Kada u Srbiji pravite neki novi televizijski format, on mora da bude isplativ kako bi bio prihvaćen. Tada morate da uradite analizu potencijalnih konzumenata vašeg programa. Kako u ovoj zemlji ima najviše onih koji su funkcionalno nepismeni ili onih koji su političari (neretko je to jedna te ista kategorija), onda morate praviti nešto što ta većina želi da konzumira. Na taj način stvarate ulagivački program koji onim inteligentnijim i znanja i informacija željnim ljudima ne znači ništa. Tako nastaju farme, parovi, zadruge i sveopšta rijalitizacija svakog programa – političkog, naučnog, školskog – jer kako se naši urednici i vlasnici televizija pravdaju: „Narod to voli!“ Ovde se, umesto obrazovanja naroda, podstiče njegova devijantnost i ne mareći za korekcije, te devijantnosti se uspostavljaju kao kanoni.
Nakon, na navedeni način, ubijenih i obeskorišćenih medija, lako je osporiti sve autoritete u svakoj oblasti, jer što bi se u publici budala, pametan čovek uzimao kao ozbiljan. Tako smo imali priliku da gledamo kako reakcije nekih akademika na proterivanje Desanke Maksimović iz lektire padaju na gluve uši i ne znače ništa spram izjava učesnica rijalitija koje su Desanku, na Desankinu žalost, branile. Ako se prema našim najvećim umovima postupa njihovim prenebregavanjem, onda ne znam zašto stalno svi vape za „reakcijom srpskih intelektualaca“.

ONI SU ZA POMIRENJE Zatim su na tapet došli oni koji „srpsko pitanje“ pretvaraju u „bosansko“, „crnogorsko“, „hrvatsko“ i sva ostala pitanja, dok je za njih Srbija samo odgovor na mantrajuću upitnu rečenicu: „Ko je kriv?“ Tako smo ovih dana videli kako je bilo zabranjeno mladom srpskom reditelju da ode u Veneciju na premijeru svog filma „Oaza“ jer dolazi iz Srbije, države na crnoj listi zbog korone, a dozvoljava se odlazak bračnog para Isaković–Đuričić na isti festival, jer igraju u filmu koji veliča teoriju o genocidu u Srebrenici. Kako se ovaj par pravda? Tako što koristi staru mantru svih umetnika iz Srbije željnih slave, pa makar ona bila i sarajevska, a to je: „Mi smo za pomirenje.“
Ne znam kako oni misle da pomire narode propagandom i svađanjem, ali znam da se ovo ne može nazvati i ne sme se nazivati pomirenjem, jer dok god srpski glumci igraju srpske zločince u političkim proglasima bez ikakvog osnova nazvanim umetničkim delom, oni ne doprinose pomirenju, već onome što treba svim stranama koje stoje nasuprot nas, a to je mirenje. Dakle, prisustvo bilo kog Srbina u propagandnoj antisrpskoj mašineriji nije pomirenje već mirenje s titulom genocidnog naroda. Ali budimo iskreni, svi ti umetnici to znaju.

ODGOVOR, NE PITANJE Što se tiče situacije sa Kosovom i Metohijom, često se čuje fraza „kosovsko pitanje“. Ako postoje kao odvojena, a postoje u javnom diskursu, „srpsko“ i „kosovsko“ pitanje, to znači da je onaj ko ovo artikuliše kao odvojeno priznao nezavisnost Kosova, a naši mediji i političari to stalno čine.
Ovo su najkraće crtice u kojima se ogleda fraza „srpsko pitanje“ prethodne sedmice, a tema je svakako neiscrpna.
Međutim, mene interesuje nešto drugo. Kada ćemo mi Srbi prestati sebe da smatramo pitanjem, i to vrlo često i stranim pitanjem, umesto da počnemo da smatramo sebe odgovorom i da isti svojim radom i postupcima dajemo na bilo koje pitanje, a posebno na ona koja se tiču nas samih i našeg brzoraspadajućeg nacionalnog identiteta čije raspadanje pospešuju bakterije drugosrbijanštine i autošovinizma (koji viri kroz pocepane pantalone tačno između nogavica pseudodemokratije i nazovislobode).