Talasanje u Istočnom Mediteranu

OPASNOST OD SUKOBA GRČKE I TURSKE

Ako je pretvaranje crkve, potonjeg muzeja Aja Sofije u džamiju predstavljalo simboličku paradigmu politike Turske 21. veka, onda je namera da se otpočnu istražne radnje u spornim vodama Istočnog Mediterana faktička emanacija Erdoganove neoimperijalne agresivne politike. Ovih dana svet je očevidac da je turski predsednik bacio sve karte na sto – njegov štih se sada zove „Oruč Reis“

Najmoderniji istraživački brod namenjen za podvodna ispitivanja, porinut 2017. godine, već nedeljama izaziva oštre diplomatske reakcije širom Starog kontinenta zbog zadatka koji mu je poveren. Njegova plovidba ima za cilj da ispita kolika su nalazišta nafte i gasa nedaleko od obala grčkog ostrva Kastelorizo, koje se nalazi na samo nekoliko kilometara od jugozapadne obale Turske. Reč je o jednom od čitavog pojasa grčkih ostrva koja su blizu turske obale i koja su jedan od izvora trajne nestabilnosti i sporenja u grčko-turskim odnosima još od završetka Grčko-turskog rata 1922. godine.
Sporenje ima svoju pravnu dimenziju, jer se sukob zasniva na različitom shvatanju međunarodnog morskog prava, tj. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravu mora i to u onom delu koji reguliše pojmove kao što su „kontinentalni pojas“, „teritorijalne vode“, „isključiva ekonomska zona“ i sl. Turska smatra da se koncept „kontinentalnog pojasa“ ne može primenjivati na ostrva, te da se na njih mogu primenjivati samo norme koje definišu da se oko ostrva može stvoriti granični pojas u širini od šest nautičkih milja (iz tog razloga Turska nije potpisnik navedene konvencije UN), dok Grčka smatra da se teritorijalne vode mogu proširiti do 12 nautičkih milja. Dve strane se spore i oko pojma „kontinentalnog pojasa“, definisanog kao prostor od 200 nautičkih milja koji daje državama ovlašćenje da u tom reonu imaju isključiva ekonomska prava kao što su istraživanje, kontrola i eksploatacija prirodnih resursa.
I dok Grčka smatra da se „kontinentalni pojas“ računa od svakog ostrva ponaosob, Turska je na stanovištu da se „kontinentalni pojas“ može definisati samo u odnosu na matično kopno, dakle kopneni deo Grčke. Navedeno različito poimanje prava mora je u turskom parlamentu 1995. godine čak proglašeno za casus beli, tj. tada je Turska proglasila da će bilo kakav potez Grčke u cilju proširenja svojih morskih granica smatrati za objavu rata. Stoga je misija turskog istraživačkog broda ozbiljan test za postojanje međunarodnog morskog prava, ali i za međunarodno-pravni poredak uopšte.

[restrict]

DIPLOMATSKI RAT Uvertira u ekspediciju „Oruča Reisa“ odigrala se krajem novembra prošle godine kada su Redžep Tajip Erdogan i Fajez el Saraj, predsednik vlade Libije sa sedištem u Tripoliju, potpisali kontroverzan memorandum o saradnji kojim su definisali demarkaciju pomorskih granica i precizirali granice isključivih ekonomskih zona Turske i Libije. Ovim memorandumom su u potpunosti ignorisani interesi Grčke, koja polaže legitimna prava na taj pomorski prostor, ali su prekršene i brojne međunarodne konvencije koje regulišu pravna pitanja u vezi s prostiranjem teritorijalnih voda. Pomenutim memorandumom se stvara direktno pomorsko razgraničenje Libije i Turske i na volšeban način se prenebregava postojanje grčkog ostrva Krit, koje se nalazi u epicentru tog tursko-libijskog morskog pojasa. S tim u vezi Erdogan je još u septembru 2019. godine, prilikom ceremonije otvaranja Nacionalnog univerziteta, fotografisan s mapom „turske plave otadžbine“, koja prikazuje kako se turske teritorijalne vode prostiru nedaleko od istočne obale Krita, dok je u januaru ove godine čak izjavio: „Grci pričaju o kontinentalnom pojasu oko Krita. Ne postoji kontinentalni pojas oko ostrva, nema toga, postoje samo suverene vode.“ U vezi s tursko-libijskim memorandumom zanimljiva je i činjenica da je njime prekršen i Šikratski sporazum, dokument kojim je okončano svrgavanje Gadafija i koji izričito zabranjuje premijeru Libije da zaključuje bilo kakve međunarodne sporazume ukoliko ne postoji saglasnost svih članova njegovog kabineta, odnosno ostalih plemenskih starešina.
Ovakvim pravnim nasiljem Erdogan je uspeo da naplati višemesečno vojno angažovanje Turske u Libiji i otvorenu podršku vladi u Tripoliju na čelu sa El Sarajem u građanskom ratu koji u toj zemlji besni još od kraja Gadafijeve ere.
Očekivano, najsnažnija diplomatska reakcija došla je od Grčke, koja je zahtevala od libijskog ambasadora u Atini, predstavnika El Sarajeve vlade, da bez odlaganja objavi sadržinu sporazuma potpisanog s Turskom, pod pretnjom proglašenja za „personu non grata“ i proterivanjem iz Grčke, što se naposletku i dogodilo. Atina je ubrzo nakon toga pokrenula široku diplomatsku ofanzivu i uspela da izdejstvuje sporazum o isključivoj ekonomskoj zoni s Egiptom, stvarajući kontratežu tursko-libijskom dogovoru. Egipat je životno zainteresovan za pariranje Turskoj na Mediteranu s obzirom na to da vlasti u Kairu podržavaju međunarodno nepriznatu vladu u Tobruku, te su tako neretko dolazili u otvoreni vojni sukob s turskim vazduhoplovstvom.
Prilikom potpisivanja sporazuma poseban akcenat je stavljen na njegov legalitet, pa je tako Dendias, ministar spoljnih poslova Grčke, izjavio: „Sporazum sa Egiptom je u okviru međunarodnog prava. On je apsolutna suprotnost nezakonitom, nevažećem i pravno neutemeljenom memorandumu o razumevanju koji je potpisan između Turske i Tripolija. Nakon potpisivanja ovog sporazuma nepostojeći tursko-libijski memorandum završio je tamo gde je od početka pripadao: u kanti za smeće.“ S turske strane Mediterana ovaj sporazum je momentalno proglašen za ništavan, jer, po rečima turskog ministra spoljnih poslova Mevluta Čavušoglua, „Grčka i Egipat nemaju zajedničku morsku granicu“.

POMORSKO OPIPAVANJE SNAGA Dok se na diplomatskom planu vode bitke i stvaraju ad hok alijanse, na moru se stvari usložnjavaju i prete da prerastu u otvoreni oružani sukob između dva najvažnija činioca na južnom krilu NATO-a. Kada je u julu ove godine Ankara najavila da će „Oruč Reis“ otpočeti svoju ekspediciju u spornim vodama, početak otvorenog sukoba sprečila je nemačka kancelarka Angela Merkel. Po navodima evropskih novinskih agencija, nakon što je tursko ministarstvo odbrane podiglo borbenu gotovost svoje mornarice proglasivši uzbunu pod nazivom NAVTEKS, Merkelova je u telefonskom razgovoru svom turskom kolegi poručila: „Grci se ne šale“, te da Turska može da očekuje „vruć incident ukoliko ’Oruč Reis’ isplovi“, što je bilo dovoljno da Erdogan tada odustane od svoje pomorske ambicije. Nemačka kao predsedavajuća EU u ovom mandatu na taj način se pozicionirala kao svojevrsni medijator u odnosu koji može uticati na dalju sudbinu kako EU, tako i NATO-a, jer bi odmrzavanje istorijskog konflikta između Grčke i Turske predstavljalo katalizator dezintegrativnih procesa u okviru ova dva strateška stuba evroatlantskog koncepta bezbednosti i ekonomije. Iako je apel Angele Merkel isprva urodio plodom, te je Turska na prvi mah odustala od angažovanja „Oruča Reisa“, već početkom avgusta Erdogan je povukao novi potez i zanemarivši apel nemačke kancelarke ponovo naložio da flotila s „Oručom Reisom“ na čelu i praćena brodovima ratne mornarice Turske isplovi u pravcu grčkog ostrva Kastelorizo.
Po navodima grčkih medija, „Oruč Reis“ je otpočeo s polaganjem istraživačkih sondi, ali se trenutno ne nalazi u grčkim teritorijalnim vodama; međutim, brodovi grčke ratne mornarice na svakih petnaest minuta šalju poruke turskom brodu da napusti sporne vode. Pored toga, grčko ministarstvo odbrane je suspendovalo sva odobrena rešenja za godišnji odmor svojih pripadnika i pozvalo ih da se hitno vrate u matične jedinice. Oštar nastup grčkih zvaničnika koji svoju javnost uveravaju da Grčka neće odstupiti od odbrane svog teritorijalnog integriteta, naveo je Erdogana da izjavi da ako „Grčka napadne naš ’Oruč Reis’, platiće visoku cenu, i oni su danas dobili svoj prvi odgovor“, bez preciziranja bilo kakvih detalja o kakvom odgovoru se radi.
Da je stvar prilično složena i da na širem planu utiče na međunarodni poredak, odnosno da je u pitanju problem koji ne tangira samo Grčku i Tursku, pokazala je Francuska koja je u jeku pomorske krize poslala dva aviona i ratne brodove u krizno područje pod izgovorom zajedničkih vojnih vežbi s Grčkom. S tim u vezi Makron je u nekoliko navrata decidno izjavio da Francuska podržava teritorijalni suverenitet Kipra i Grčke. Ne treba izgubiti iz vida ni interese Izraela, koji takođe polaže pravo na istraživanje morskog basena nedaleko od turskog dela Kipra. Dakle, očigledno je da narastajuća kriza preti da uvuče u sukob sve zemlje tradicionalno zainteresovane za mediteranski basen i da značajno utiče na bezbednosnu arhitekturu Evrope, Levanta i Severne Afrike.

IMPERIJALNA PRENAPREGNUTOST Redžep Tajip Erdogan je, po svemu sudeći, odlučio da zakorači u poslednju etapu pozicioniranja Turske kao vodeće države islamskog sveta. Da bi to ostvario, potrebno mu je stvaranje ekonomski potentne zemlje, za šta je preduslov obezbeđenje energetske nezavisnosti. Jedna od kockica u tom mozaiku jeste i eksploatacija nafte i gasa iz istočnomediteranskog basena, koje bi umanjilo uvozne potrebe Turske za energentima. U kontekstu šire geopolitičke stvarnosti, Turska ne krije ambiciju da projektuje svoju moć sukobljavajući se svim svojim susedima, ali i sa najznačajnijim partnerima iz NATO-a. Epizoda sa „Oručom Reisom“ samo je ogolila megalomanske ambicije Erdogana i odmrzla tinjajući konflikt sa Grčkom dodajući celoj priči još jedan problem za rešavanje u okviru imperijalne geopolitike Turske. Stoga ne treba izgubiti iz vida da ovakva politika Turske može dovesti do onoga što je Pol Kenedi, američki profesor na Jejl univerzitetu, nazivao „imperijalnom prenapregnutošću“, odnosno do situacije kada država počne da realizuje geopolitičke projekte koji prevazilaze njenu vojnu i ekonomsku snagu, na način kako se to desilo s rimskom imperijom. Erdogan je ekspedicijom sa „Oručom Reisom“ prešao svoj Rubikon nakon kojeg ima samo dva puta – ili će u istoriji ostati upamćen kao novi Fatih ili kao novi Cezar.

[/restrict]