Velika pljačka zlata

Piše Rajko Petrović

KAKO LONDON OTIMA VENECUELANSKO BLAGO

Kako tumačiti nedavnu odluku Najdžela Tira, sudije britanskog Visokog suda, da zvanično odbaci zahtev Centralne banke Venecuele da joj se isporuče njene zlatne rezerve u vrednosti od nešto više od milijarde dolara? Da li je reč samo o zlatu, na koje po njemu ima pravo Huan Gvaido, iako mu narod Venecuele nikada nije dao podršku za nešto tako?

Nakon smrti Uga Čaveza, dugogodišnjeg predsednika Venecuele i lučonoše latinoameričke slobodarske misli 21. veka, bilo je samo pitanje vremena kada će se zemlje zapadne civilizacije upustiti u još jednu intervencionističku avanturu pod plaštom demokratije i ljudskih prava. Otkako je 2013. godine stupio na dužnost predsednika Venecuele Nikolas Maduro, čovek koga je Čavez pred smrt označio kao svog naslednika, našao se na udaru zapadnih političkih i ekonomskih centara moći, kao i značajnog dela venecuelanske opozicije. Premda Maduro nikada nije dostigao popularnost harizmatičnog, beskompromisnog i dovitljivog Čaveza, legalnost i legitimnost njegove vlasti nijednog trenutka se nisu mogle dovesti u pitanje. Socijalizam 21. veka, kao venecuelanski model sistema sa ljudskim likom okrenutim ka malom čoveku, nadživeo je svog velikog ideologa i ukorenio se među venecuelanskim narodom, odakle Maduro do danas crpe ogromnu podršku.
Januar 2019. godine bio je predviđen za mesec odluke, jer je tada Maduro položio zakletvu i započeo drugi predsednički mandat. Problemi u Venecueli bili su uveliko nagomilani – američke sankcije godinama su potresale venecuelansku ekonomiju, cena nafte (kao glavnog venecuelanskog izvoznog derivata) na svetskom tržištu je bila sve nestabilnija, javni dugovi su rasli, baš kao i hiperinflacija, dok se u delu ove južnoameričke zemlje stvarao snažan antimadurovski i prozapadni nukleus. Opozicija nije htela da prihvati volju birača, ali je zato prihvatila volju i pomoć zvaničnog Vašingtona da krene putem destabilizacije zemlje. Januarski protesti kulminirali su kada se jedan od vođa opozicije i predsednik venecuelanske narodne skupštine Huan Gvaido samoproglasio za predsednika te zemlje. SAD, kao i njeni saveznici širom sveta, ekspresno su priznale Gvaida, nekadašnjeg američkog studenta, za predsednika Venecuele, otvorivši ujedno „sezonu lova“ na Madurovu glavu. Da je alijansa predvođena Vašingtonom bila inspirisana ostvarivanjem svojih ekonomskih i geopolitičkih interesa na tom prostoru, a ne brigom za Venecuelance, pokazao je set političkih i ekonomskih sankcija usmerenih ne samo protiv vladajuće elite već protiv nacionalne ekonomije i države u celini. Zahvaljujući, pre svega, volji njenih građana, a potom i njenoj mnogobrojnoj i modernizovanoj vojsci i međunarodnoj podršci Rusije, Kine, Irana, Turske i Kube, Venecuela uspešno odoleva jednoipogodišnjim unutrašnjim i spoljnim napadima, koji se graniče sa otvorenim pretnjama vašingtonskih jastrebova da će izvršiti invaziju na njenu severnu karipsku obalu.

TRADICIONALNA BRITANSKA PODLOST Velika Britanija, kao i vekovima unazad, nije mogla a da se ne umeša u sukob koji ima geopolitički značaj i težinu. Već 4. februara 2019. godine ministar spoljnih poslova ove zemlje Džeremi Hant priznao je Gvaida kao jedinog legitimnog predsednika Venecuele. Na neki način bio je to povratak intervencionističke i globalističke politike u Južnu Ameriku zemlje koja je 1982. u Foklandskom ratu pokazala da je status poslednje kolonijalne sile sveta spremna braniti po svaku cenu. Premda je Velika Britanija danas senka one imperije iz prošlosti u kojoj sunce nikada nije zalazilo, licemerje i lukavstvo ostali su i do danas njeno trajno obeležje. Kao i nekada, Velika Britanija je i danas spremna da u kriznim situacijama izvuče nekog „keca iz rukava“, čime bi nadomestila svoje objektivne vojne i ekonomske nedostatke. U slučaju Venecuele, to su rezerve zlata koje ova zemlja u Velikoj Britaniji skladišti već decenijama. Ovih dana dočekala nas je vest da je Najdžel Tir, sudija britanskog Visokog suda, i zvanično odbacio zahtev Centralne banke Venecuele da joj se isporuče njene zlatne rezerve u vrednosti od nešto više od milijarde dolara. Dok je Madurova vlada takav zahtev pravdala činjenicom da im je to zlato potrebno za borbu protiv pandemije virusa korona koja bi ionako ekonomski izmučenu zemlju mogla gurnuti u potpunu humanitarnu katastrofu, britanski sud je presudio da je Velika Britanija priznala Huana Gvaida za predsednika, te da je protivzakonito da ga preda Maduru. Još od početka političke krize u januaru 2019. venecuelanska vlada pokušava da se domogne zlata koje joj pripada, a koje se nalazi u rukama otvoreno neprijateljske države. Centralna banka Velike Britanije poseduje venecuelanske rezerve zlata u težini od preko 80 tona, odnosno u vrednosti većoj od osam milijardi dolara. Venecuela je tada prvi put zatražila da joj se isporuče rezerve zlata u vrednosti od oko 1,2 milijarde dolara. Taj zahtev usledio je nakon višemesečnih pregovora dve vlade koji su rezultirali odbijanjem sporazuma o transferu zlata koji je sa sobom u London doneo predsednik Centralne banke Venecuele Kaliksto Ortega. Američki mediji su tada pisali da je Velika Britanija odbila da isporuči zlato usled otvorenih pritisaka predsednika SAD Donalda Trampa, glavnog državnog sekretara Majka Pompea i tadašnjeg Trampovog savetnika za bezbednost Džona Boltona. Time je Velika Britanija potvrdila tezu da je odavno postala manji partner u koalicija sa SAD čije spoljnopolitičke interese bespogovorno sledi. Britansku podlost i hladnoću još tada je pokazao i Huan Gvaido, radujući se takvoj odluci iz Londona i poručivši oružanim snagama Venecuele (lojalnim predsedniku Maduru) sledeće – „Kada ne budete dobili svoje plate, videćemo koliko ste odani vašem otmičaru“. Štaviše, Gvaido je lično pozvao britansku vladu da zlato ne isporuči „tiraninu Maduru“. Takvog čoveka, kojeg očigledno nije bilo briga to što će ta odluka direktno uticati na živote miliona njegovih sunarodnika, Džeremi Hant označio je kao pravu osobu koja će Venecuelu odvesti napred.

INTERKONTINENTALNI OTIMAČI Ovakvo ponašanje nije ništa neobično za zemlju poput Velike Britanije, koja je vekovima pljačkala i eksploatisala svoje kolonije od Severne Amerike i Kariba, preko afričkog kontinenta i Bliskog istoka, do Indije. Osim robovske snage, prirodnih resursa i „suvog zlata“, Britance su oduvek privlačili i predmeti neprocenjive umetničke vrednosti. Tako su se u Britanskom muzeju, najstarijem javnom muzeju na svetu, našli starogrčki predmeti poput metopa i statua iz Partenona, karijatide Erehtejona, statue Dionisa, friza iz hrama Beskrilne Nike u Atini, kao i brojni materijalni ostaci drevnih kultura Egipta i Bliskog istoka. Februara 2019. godine stalni predstavnik Rusije u Ujedinjenim nacijama Vasilij Nebenzja optužio je na sednici Saveta bezbednosti o Venecueli SAD i Veliku Britaniju da su opljačkale ovu zemlju za oko 30 milijardi dolara. Ta pljačka suverene i međunarodno priznate zemlje odvijala se brutalno i neskriveno od očiju javnosti. Računi venecuelanskih preduzeća u američkim bankama u vrednosti od oko 11 milijardi dolara su blokirani, kao što je zamrznuta i imovina venecuelanske naftne korporacije (PDVSA) u vrednosti od oko 7 milijardi dolara. U tom kontekstu, navodna humanitarna pomoć koju su SAD i njeni saveznici pokušali da dopreme Venecueli preko Kolumbije deluje bezobrazno i licemerno. „Ukrali su novac, a sada nam nude toalet-papir“ – na taj način je predsednik Maduro surovo, ali iskreno opisao „jeftini šou“ koji je za cilj imao da opravda državni prevrat u Karakasu.
Nameće se pitanje kako tumačiti nedavnu odluku britanskog suda. Da li je reč samo o zlatu, na koje po njemu ima pravo Huan Gvaido, iako mu narod Venecuele nikada nije dao podršku za nešto tako? Da li ulazimo u novu fazu sudske globalne diktature? Da li su otporaške metode svrgavanja predsednika upadom u skupštinu i zaplenom izbornog materijala stvar prošlosti, jer je sada sasvim dovoljno pronaći petokolonaša koji će sam sebe okititi predsedničkom lentom? Možda je „Britiš petroleum“, kao jedna od sedam najvećih kompanija za naftu i gas na svetu, video venecuelansku naftu kao lak plen nakon sloma Madura i čavističke ideologije? Možda se u poslednjem pitanju krije deo odgovora. Naime, upravo je „Britiš petroleum“ u svom redovnom godišnjem izveštaju 2012. godine istakao da je Venecuela, pretekavši Saudijsku Arabiju, postala zemlja sa najvećim dokazanim rezervama nafte – 18 procenata poznatih raspoloživih količina tog energenta na svetskom nivou. Tada je procenjeno da Venecuela raspolaže sa skoro 300 milijardi barela „crnog zlata“. Venecuelanski ministar spoljnih poslova Horhe Areasa je još pre godinu i po dana dao sažet odgovor na ovo pitanje – SAD pomoću sankcija i državnog udara žele da preuzmu kontrolu nad izvorima nafte u Venecueli. Velika Britanija je očigledno jedan od američkih saradnika u ovom pohodu koji očekuje deo plena nakon ispunjavanja cilja. Venecueli ovo nije prvi put da se suočava sa udruženim britanskim i američkim intervencionizmom. Venecuela je nakon Venecuelanske krize iz 1895. godine izgubila oko 90 odsto teritorije Gvajane Esekibo, koja joj je pripala nakon pobede nad Špancima, a koju su joj Britanci preoteli arbitražom u Parizu 1899. godine, smatrajući je delom nekadašnje Britanske Gvajane. Iako su se Amerikanci umešali u spor pod plaštom Monroove doktrine kao zaštite Latinske Amerike od evropskog kolonijalizma, upravo je ovaj slučaj predstavljao uvod u višedecenijski intervencionizam Vašingtona na ovom prostoru. Očigledno je da atlantska koalicija nastavlja svoj pohod u osvajanju nafte širom sveta. Nakon Iraka, Libije i Sirije, na red je došla i Venecuela. Primer Venecuele je ponovo pokazao da Amerikanci i Britanci uglavnom „štite“ ljudska prava i uvode „demokratiju“ tamo gde ima nafte i drugih prirodnih resursa. Bolivija je, nažalost, krajem prošle godine poklekla pred udruženim pohodom na njena prirodna bogatstva poput litijuma i srebra. Vreme će pokazati ima li u Venecueli ipak više hrabrosti i odlučnosti da izbegne bolivijski scenario.

Autor je saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu