Slovo o poslednjoj istorijskoj avangardi 20. veka

Pola veka konceptualne umetnosti

Žreci konceptualizma su mislili da će on – u tvrdom obliku isključive avangarde – trajati decenijama i za njih je ogromno iznenađenje bila pojava slikarstva u osamdesetim godinama prošlog veka, čak i onog po ugledu na muzejsko, u vidu anahronizma i „učenog slikarstva“… Najpotpunije ostvarena između 1965. i 1970. godine, konceptualna umetnost slavi pedeset godina postojanja

Najpotpunije ostvarena između 1965. i 1970. godine, konceptualna umetnost slavi pedeset godina postojanja. Reč je o poslednjoj istorijskoj avangardi 20. veka, kojom se završava projekat moderne umetnosti i otpočinje postmoderna kao vreme bez bilo kakvog preovlađujućeg pokreta, ili stilski preovlađujuće pojave. Piscu ovih redova je, međutim, draža teza o moderni koja traje od impresionizma do danas, te on postmodernističke zavrzlame vidi samo kao još jedno ispoljavanje moderne. Konceptualizam se oslanja na prethodne i srodne pravce od fluksusa, land-arta do minimalizma, ali se mogu praviti jasne podele među njima. Žreci konceptualizma su mislili da će on u tvrdom obliku isključive avangarde trajati decenijama i za njih je ogromno iznenađenje bila pojava slikarstva u osamdesetim godinama prošlog veka, čak i onog po ugledu na muzejsko, u vidu anahronizma i „učenog slikarstva“.

TUMAČENJA I EKLEKTIKA Papa konceptualizma Jozef Bojs nadao se da umetnik više nikada neće uzeti kist u ruke, možda najpre zato što se on s njim loše snalazio, zapravo posle slikarske krize, uvidevši da nema šta da traži na tom polju, kao i mnogi posle njega, okrenuo se avangardi.
Ključni pojam za dublje razumevanje konceptualizma nije sam latinski izraz koncept (u značenju nacrt, skica, ideja, pojam, predstava, zamisao i plan). Višeznačnije konceptualnu umetnost objašnjava pojam tautologija. Visoko je razvijen u lingvistici i matematici, međutim, u filozofskom, estetičkom i umetničkom smislu o njemu nema objašnjenja ni u prilozima na internetu. Najbolje studije o konceptualizmu na srpskom jeziku su „Projektizam“ Vladana Radovanovića i dve knjige Miška Šuvakovića – „Konceptualna umetnost“ (dva izdanja) i „Pojmovnik moderne i postmoderne likovne umetnosti i teorije posle 1950. godine“ (tri izdanja). Šuvakovićevi radovi su eklektički i postmodernistički, možda i na nivou pastiša, mada omogućuju izvanredno razumevanje konceptualne umetnosti. Pisani su filozofski, u ključu pozitivističke i strukturalističke idejnosti, za koju je Mirča Elijade rekao da ga ne zanimaju, jer pripadaju redukcionističkim pogledima na svet. Šuvaković je praktičar, istoričar i teoretičar konceptualizma, ali filozofski nastrojen čitalac ubrzo shvata da on kompilira svoje tekstove iz više izvora, često i ne navodeći odakle preuzima. Ne treba mu zameriti jer o takvoj složenoj pojavi kakva je konceptuala možda nije ni moguće posle svega reći nešto originalno.
Radovanovićev napor da rastumači tu pojavu kao naš ključni praktičar i teoretičar, rodonačelnik srpske avangarde, utemeljeniji je, premda dosadniji za čitanje. On je kao umetnik otišao najdalje u svetskim razmerama s nekim radovima, kao što je njegov stakleni objekat, tako pažljivo osmišljen, da deluje kao vremenska i filozofska mašina, koju filozofski neobrazovan posmatrač ne može da shvati, a i samom Radovanoviću je teško da obuvati sve iz ponora tog malog predmeta. U odnosu na njega Šuvaković je nezanimljiv kao umetnik. Na početku navedene knjige Radovanović je obećao čitaocu da će dati definiciju konceptualizma, ali je pisac ovih redova nije pronašao ni do polovine, kada je odustao od čitanja. Definicije su važan deo filozofskog zasnivanja konceptualizma, ali se možemo upitati nisu li okivanja, mrtvozborenje o živoj umetnosti. One ne znače mnogo umetnicima i postoje hiljade definicija u vezi s umetnošću, na nemačkom, i knjiga o njima, a da nisu ostavile skoro nikakvog traga.
Mnogo dalje od Radovanovića i Šuvakovića otišao je jedan mlađi istraživač sa novim, svežim i nekonvencionalnim tumačenjem konceptualizma. Davor Džalto je prethodnike nadmašio originalnošću same koncepcije knjige „Umetnost kao tautologija“, koju smo ukratko prikazali i na stranicama „Pečata“. Reč je o u svetskim okvirima retkoj i dobro rastumačenoj problematici tautologije, koja nije ključna samo za konceptualizam već obeležava celokupnu likovnu umetnost. Za autora ovog teksta najkraće, mada sasvim uslovno, određenje tautologije bilo bi govor istog o istom, ili svedočenje o nečemu na način samog tog nečeg. Tautologija je poznata i u magiji, kada mali deo neke suštine izazove, dejstveno podstakne iskustvo celine. To je i princip homeopatije.

APSOLUTNA NULA U OSEĆAJNOM SMISLU Pre bilo kakvog daljeg razmatranja konceptualizma uputno bi bilo imati u vidu delo Marsela Dišana, koje prethodi svemu što je u toj avangardi učinjeno i za koje je Salvador Dali rekao da ga ne zanima šta rade brojni nadrealisti u svetu, već šta čini Marsel Dišan. Ključni i revolucionarni rad protokonceptualne umetnosti i instalacije je „Fontana“ iz 1917. godine. Izloživši pisoar (pišaonicu) Dišan je izvršio korenitu negaciju umetnosti, ne samo tradicionalne već i moderne, što još uvek izaziva bes u umetničkim krugovima. Ljuba Popović je mislio sve najgore o „Fontani“ a i nedavno je jedan ogorčeni posetilac izložbe razlupao jednu od brojnih Dišanovih replika objekta za uriniranje. Nije reč samo o ciničnom izigravanju s umetnošću nego i oličenju zamrznutosti osećanja, hladnoći koja obeležava ceo konceptualizam. To je umetnost apsolutne nule u osećajnom smislu, s potpunim odsustvom estetski lepog, kao i ružnog. Postavlja se pitanje da li su ti stari i novi vidovi avangarde (neokonceptualizam i postkonceptualizam) uopšte umetnost ako su lišeni osećajnog momenta i posvećeni samo mentalnom. U umetnosti ne treba dati prednost nijednom, jer je ona jedinstvo osećanja i misli. Konceptualizam je tako širom otvorio vrata genetskoj i robotskoj antiljudskoj aktivnosti, koje ne možemo više ni označiti kao „umetnost“, a kamoli dovesti u poredak sa hiljadama godina prisutnom slikovnošću. Drugim rečima, da li jedna cigla izložena u sadašnjim galerijama i muzejima (post)moderne umetnosti, a takvih izloženih cigala ima na stotine, ima uopšte pravo i na koji način da se izjednači sa „Mona Lizom“?

POJMOVI I PREDSTAVE – PROBLEM IMENOVANJA Najčistiji vid tautologije, jedan od prvih i najvažnijih radova u konceptualizmu je „Jedna i tri stolice“ iz 1965. godine, čiji je i naziv višeslojan. Više puta izlagan i u više varijanti, rad ili postavka (instalacija) Džozefa Košuta obuhvata drvenu stolicu, fotografiju stolice i definiciju stolice iz rečnika. Sličan je i njegov pionirski rad „Neon“ iz 1965. godine. Momčilo Golub je u tom duhu izlagao fotografiju antičke skulpture, mermer od koga je isklesana i tekst o skulpturi. Takve promišljene postavke postavljaju filozofska pitanja o ulozi slike, teksta i fotografije, pitanja o predmetu i njegovoj funkciji u svetu i u svetu umetnosti, s kojima na konceptualizam najuticajniji filozof Ludvig Vitgenštajn otvara „Logičko-filozofski traktat“, svoje najčuvenije delo iz 1921. godine. Postoje i mislioci kao grof Nikolaj Berđajev koji su odbijali da se bave problematikom predmetnog kao nedostojnog filozofije, ali se ona sreće pomno razrađena kod Marsela Dišana i u praksi i teoriji Leonida Šejke. Konceptualizam je filozofsko učenje po kojem opšti pojmovi ne postoje u stvarima ni u rečima, nego samo kao predstave u našem mišljenju. Košutove i druge slične postavke-definicije upućuju na stari filozofski i teološki problem imenovanja stvari, na odnos jezika i predmeta, teksta i sveta. Čuvena je u tom smislu knjiga Mišela Fukoa „Reči i stvari“, možda najvažniji rad u strukturalističkoj teoriji. Najveća zabluda teoretičara svih vrsta je da naučna i estetička misao moraju biti ostvarene dosadnim, učenim, visokoparnim, stručnim jezikom upućenih „mandarina“, koji navodno pribavlja auru ozbiljnosti. Nije nauka dosadna već su je naučnici takvom načinili. Najbolji suprotan primer je književno i esejističko delo Horhea Luisa Borhesa, krajnje filozofsko ali i ezoterijsko, koje u kratkim tekstovima na magičan način sažima tomove knjiga i cele biblioteke, pa i više od toga. Književnost se deli na onu pre Borhesa i posle njega, cela ruska literatura 20. veka nema pisca tog formata. I sam Fuko je u „Rečima i stvarima“ pošao od Borhesa, mada je njegova teorija nemoć filozofije u susretu s umetnošću, obimnom knjigom mučno se tumači samo jedna Velaskezova slika, naslikana virtuozno, za koju su upućeni rekli da je teologija slikarstva. Konceptualizam je slično teoriji posredni govor o govoru, senka senke, ali krajnje sveden, namerno lišen bilo kakve magije, religije, mitologije i naracije i, što je još gore, samih sokova likovnog života, erosa umetnosti. Konceptualizam je po tome slavlje smrti slikarskog čina, on je prestup, izgred, koji kao negacija ne pripada likovnog svetu, uljez u onome što se naziva umetnost koja kao takva traje više od 30.000 godina.