Slobodan Despot – Fenomen litija

Da su Srbi pokrenuli masovnu litiju iz Beograda ka Pećkoj patrijaršiji, da li bi iko na svetu mogao da je zaustavi?

Sebe smatram neupletenim čovekom. Nikad se nisam bavio politikom (sem kao savetnik) niti sam se trudio da zauzmem neko lidersko mesto. A pošto me svi okolo smatraju vrlo angažovanim, razmislio sam o tome i shvatio jednu stvar: da čovek koji nije angažovan ni u kakvu stranku, ni u kakvu ideologiju, koji ima svoju veru, ali ne nosi ničiji barjak, da je upravo taj čovek najangažovaniji, jer se zauzima za ono u šta istinski veruje i o tome svedoči. Moje je da pišem, da prevodim, da objavljujem, imajući tu retku privilegiju da nisam vezan za jedno podneblje, jezik ili društveni stalež, kaže u razgovoru za „Pečat“ Slobodan Despot, pisac, urednik i prevodilac.

Kako biste protumačili najnovije događaje u vezi s virusom korona i šta je po vašem mišljenju prava pozadina i uzrok svega što se događa?
Mene je porazila činjenica da je svet reagovao na tu epidemiju na jedan sasvim nov i ekstreman način, i to usled uticaja sredstava i kapaciteta današnjeg tehnološkog sveta. Kao izdavač pre jedanaest godina objavio sam knjigu francuskog naučnika pod naslovom „H1N1 – Pandemija straha“. Od samog početka pandemije svinjskog gripa autor Bernar Dige je ukazivao da ona nije ni u čemu različita od uobičajenih sezonskih gripova i da neće izazvati pomor čovečanstva kao što su se svi bojali, te da nema povoda za toliko panike.
No tada je panika bila više verbalna. Za poslednjih desetak godina usavršila su se tehnološka sredstva koja ljudske strahove i kolektivne halucinacije mogu i streme da pretoče u konkretna rešenja. Mi smo sada svedoci velikog svetskog eksperimenta u donošenju tih rešenja. Prvi aspekt tog čudnog momenta jeste da je prvi put čovečanstvo, ili veliki deo čovečanstva, stavljeno u kućni pritvor. To je i prvi put da se ikakva epidemija tako tretira. Znamo kako se tretiraju epidemije i to je legitimno – karantinom. A u karantin se šalju ljudi za koje se smatra da su zarazni, da mogu da prenose bolest, ili da su posebno ugroženi, a ne celo stanovništvo. Zatvarati zaražene sa zdravim ljudima, a pri tome ih još lišavati svežeg vazduha (a zna se koliko je svež vazduh važan u borbi protiv disajnih bolesti), deluje sumanuto. Veoma je čudno da su se maltene sve državne strukture okrenule takvim merama.
Ishod u ovom slučaju ukazuje da se pritvaranje i nepritvaranje stanovništva svodi otprilike na isto. Države koje su zavele karantin i time zaustavile privredni krvotok unazadile su svoju ekonomiju za više godina ili čak decenija, tako da ćemo tek u narednim mesecima osetiti stvarne posledice tog gripa. Da se radilo o nekoj vrsti velikog pomora, maltene kuge, kao što nam je najavljivano u početku na osnovu kompjuterskih projekcija a ne medicinskog iskustva, onda bismo shvatili da ta pošast treba da se zaustavi i po cenu uništenja privrede, opšte depresije i kočenja svih normalnih procesa čovečanstva. Ali to se nije desilo. Desio se jedan ozbiljniji i po mnogo čemu podao grip, ali opet – grip. U zemljama zapadnog sveta, recimo u Švajcarskoj gde živim, smrtnost ovog proleća 2020. godine nije veća negoli recimo proleća 2015. ili 2017. Ne znam kakva je statistika u Srbiji, ali veoma je teško videti doprinos te bolesti u odnosu na uobičajenu smrtnost čovečanstva usled pre svega kardiovaskularnih bolesti, bakterijskih zaraza, očajne životne higijene, samoubistava itd. Da ne spominjem činjenicu koju su podvukli mnogi odgovorni lekari i statističari – da se na mnogim mestima svaka smrt „pri“  virusu korona zavodila kao smrt „od“  virusa korona.

Da li svet ide u novi totalitarizam i hoće li čovečanstvo uspeti da se odbrani od neporecivog ugrožavanja slobode i budućnosti u koju smo verovali da idemo?
Desilo se, dakle, nešto veoma čudno, i to sam naslutio od početka. Svake nedelje, još pre uvođenja vanrednog stanja, u svom magazinu Antipresse sam taj incident opisivao kao veliku sistemsku grešku kompjuterizovanog sveta. Tako da taj period gledam više kao jedan tehnološki incident, tipa Černobilja, nego kao prevashodno zdravstveni problem. Tu nisam originalan, samo sledim i razvijam opaske Aleksandra Zinovjeva koji je o tome pisao još pre trideset godina. Uopšte govoreći, tehnološko društvo, društvo koje veruje u tehnologiju i koje dopušta tehnologiji da rešava probleme umesto ljudske volje, ljudskog uma i ljudskog iskustva jeste totalitarno društvo. Imamo veoma slikovit primer. U Velikoj Britaniji i Francuskoj vlasti su na početku imale dosta opušten odnos prema toj krizi. Džonson je tipovao na jačanje prirodnog imuniteta stanovništva, Makron je početkom marta iz pozorišta javljao da se život nastavlja… A onda se pojavila čuvena studija tog profesora Nila Fergusona iz uglednog Carskog koledža, koji ih je presekao: „Nema šale, sad morate sve da zaustavite, jer će biti pomor!“ Ispostavilo se da je njegova projekcija bila apstraktna i zasnivala se samo na kompjuterskim modelizacijama, da je softver bio prilično faličan, da mnoge faktore nije uračunavao i da prosto nije usklađen sa stvarnošću. Kako je moguće da politička i zdravstvena vlast prepuštaju rešavanje zdravstvenih problema tehnološkim strukturama?
Posmatrao sam kako se to odvija u Švajcarskoj i u Francuskoj. U obe zemlje su postojali obrasci borbe sa epidemijama razrađeni na osnovu lekarskog iskustva primenjivanog decenijama. Na kraju krajeva, sama činjenica da nas je „previše“ na ovoj planeti svedoči o tome da je čovečanstvo prilično uspešno u borbi protiv epidemija. Elem, te države su imale mudro razrađene planove – koje nisu sledile, već su krenule u nešto sasvim drugo. To pomalo liči na neku vrstu državnog udara. Onaj ko je trebalo problem da rešava nije ga rešavao, a rešavao ga je onaj ko nije bio pozvan da ga rešava, već je bio samo tehnološki personal, podstaknut uticajem krupne farmaceutske industrije. Nije normalno da Svetska zdravstvena organizacija, koja nije medicinsko već političko telo, pri tome prevashodno finansirano od strane Gejtsove fondacije, odlučuje o strategijama borbe protiv virusa, a da se nacionalne strukture i redovne lekarske službe prosto deaktiviraju.
Da li će u budućnosti nadmoć imati globalisti ili suverenisti?
Ako je suverenizam politička ideja koja se sastoji u tome da se sve bitne odluke donose na nivou nacionalne države, mislim da je to vreme prošlo. Nijedna nacionalna država danas nije sasvim samostalna, niti se savremeno društvo može upisati u strogi okvir administrativno-političkih granica. Svet je neverovatno integrisan i mislim da je pogrešno smatrati da je jedan deo sveta ustrojen globalistički a drugi suverenistički. Čovek koji vlada velikom firmom, recimo, ponaša se globalistički čak i kad iskreno veruje u suverenizam. Intelektualac koji zastupa suverenizam i koji surovo agituje protiv globalizma, sve to radi pomoću globalističkih softvera, programa i društvenih mreža. Sve je umreženo. Pitanje nije u tome da li će neki apstraktni globalizam pobediti neki apstraktni suverenizam već – kako ćemo u svetu u kojem su sva merila poremećena sačuvati ljudsku slobodu i dušu. Kategorije kojima smo se služili devedesetih godina danas više ne opisuju konkretnu stvarnost.

Kad smo kod odbrane duše i slobode, eto nam primera u Crnoj Gori i planetarnog fenomena litija. Evidentno, ovde nije reč samo o verskom problemu već je sve dublje vezano posredno za civilizacijsku i antropološku vododelnicu…
To je zanimljiva ilustracija onoga o čemu upravo govorimo. Ne može se reći da su to nacionalistički fenomeni. Ne može se reći ni da su to čisto verski fenomeni. Radi se o dubinskim stremljenjima ka očuvanju onoga što čovek oseća kao svoj iskonski identitet. To je u Crnoj Gori očuvanje Srpske pravoslavne crkve, a u Francuskoj, recimo, pokret Žutih prsluka. To nije samo društveno-politički pokret već ustanak ljudi koji neće da gledaju skrštenih ruku kako se ruše njihova baština, običaji, porodične i društvene strukture, i zato izlaze na ulicu. Pošto više nijedna politička stranka ne ide u korak s ljudskim potrebama, ljudi se organizuju spontano. To su na neki način naučili od „obojenih“ revolucija koje su krenule iz globalističkog tabora, ali koje su i svima drugima pokazale da ljudi mogu da se organizuju i mimo ustaljenih struktura.
Sve to ukazuje na nesuvislost politike. Iako sam radio kao savetnik ministra u Švajcarskoj, odavno mi se čini da stranačka politika više nema nikakvog dodira s ljudskom stvarnošću.
Da li s Balkana može poteći varnica koja će uticati na promenu budućnosti sveta?
Mi volimo da verujemo da je naša sudbina neka vrsta sudbine sveta u malom, da smo laboratorija i prethodnica svega. To je u neku ruku i tačno. Odakle je krenuo Prvi svetski rat, odakle je krenuo ovaj veliki svetski građanski rat posle propasti Sovjetskog Saveza? Mi svakako jesmo onaj nervni čvor gde se novi svetski odnosi, nova ravnoteža čovečanstva stvaraju ili urušavaju. Jer smo veoma nestabilna tačka i jer smo mesto gde se velike sile sudaraju i prepliću. Moguće je da fenomen litija koji se zbiva u Crnoj Gori predskazuje ono što će se desiti i drugde. Može se desiti i to da u ovoj Evropi koja je osakaćena virusom korona i koja je podlegla strašnoj panici (to vidim pošto živim u veoma bezbednoj i spokojnoj zemlji – Švajcarskoj), to naše iskustvo s neprestanim katastrofama i ustaljenom nestabilnošću postane prednost za ovo podneblje i za ovaj narod.
Hoće li Kosovo ipak ostati naše, premda se čini izgubljenim?
Nisam prorok, samo mogu da kažem da je naše ono što branimo kao naše, pa i po cenu života. Kosovo je sačuvano ili otuđeno tačno u onoj meri u kojoj smo mi držali do njega. Da su Srbi pokrenuli masovnu litiju iz Beograda u Pećku patrijaršiju, da li bi iko na svetu mogao da je zaustavi?
Poslednjih godina, uz pisanje, prevođenje, uređivanje knjiga aktivno radite i na jedinstvenom časopisu Antipresse. Kako ste došli na ovu ideju?
Jedan od projekata koji me je zaokupio poslednjih godina jeste pokretanje nedeljnog časopisa koji se naziva ANTIPRESSE.net. To nije veb-sajt već magazin koji se svake nedelje ujutru šalje pretplatnicima putem elektronske pošte. Radi se o svojevrsnoj hronici ljudskog preživljavanja u vremenu robota. Magazin je bez ikakve reklame i senzacionalizma, i uprkos tome što se plaća, postao dosta ugledan i popularan i to mi daje nadu. Kao što se ljudi spontano okupljaju da brane svoj identitet ili veru, tako sada i sami traže informaciju na nezvaničnim izvorima, informaciju koja ne ide u korak s vremenom i „trendovima“, već cilja ka odbrani i negovanju osnovnih vrednosti. Mi verujemo u sposobnost običnih ljudi da mirno rasuđuju o svetu u kome žive i trudimo se da im pomognemo u tom razmišljanju. U početku je zvučalo suludo: gde ćete na internetu naći ljude koji ozbiljno drže do kulturnih i civilizacijskih vrednosti? No s vremenom su oni nas našli i okupili se oko te ideje „antištampe“ i „antimedija“, pogleda koji stremi ka nebu, a ne ka svakodnevnom blatu. Časopis izlazi za sada na francuskom i nadamo se da će jednog dana izaći i na drugim jezicima.
Šta je, po vama, pečat vremena u kojem živimo?
Kraj vremena koji označava i novo vreme. Sve ono u šta se verovalo, sve one društvene, političke vrednosti koje su nam predavane i koje su nam više-manje nametnute sada se dovode u pitanje. I važno je da ih mi sami preispitamo pre nego što to neke ideologije učine umesto nas – kako bismo sami shvatili šta su nam istine i šta je naše uporište. Gde se nalazi ono „čime ljudi žive“, što bi rekao Tolstoj. Mi ne živimo zbog ideologija, ne živimo zbog partija, ne živimo čak ni zbog nas samih. Živimo zbog svojih bližnjih i zbog neodstranjivih vrednosti. Van toga malo šta ima važnosti.
Kako birate teme svojih romana?
Ne biram teme. Teme mene biraju. Pišem u slikama. Jedan sam od onih pisaca koji se trude da budu protočni bojler, i da pišu o onome što im se nameće. Tako sam pisao prethodne romane, tako pišem i svoj novi roman. Od svega onoga što radim i pišem, roman je najmoćnije sredstvo istraživanja i prenošenja istine. U poslednjem romanu „Plavi zrak“, na primer, pišem o nečemu što nikakvo novinarstvo ili nauka ne može da dočara: o mogućnosti stvarnog samouništenja čovečanstva i pejzažu koji bi nastao nakon toga.
Stižete li da pratite srpsku književnu scenu? Kako je vidite?
Pratim koliko mogu. Mislim da mi patimo od problema koji se ne odnosi samo na srpsku književnost, a to je da smo mi od osamdesetih godina naovamo postali društvo na silu posvećeno samo sebi. Generacija kojoj je pripadao Momo Kapor, recimo, išla je u korak sa svetom, dok današnja generacija živi u svojevrsnom karantinu, kućnom pritvoru koji joj je spoljni svet nametnuo još od vremena devedesetih. Mislim da pisci ove generacije treba da što više istražuju spoljni svet, ali bez stida i snebivanja zbog onoga što jesu.