Psihijatrija posle pandemije?

Posle preporuke da je vreme da se priviknu na „novu normalnost“ mnogi Italijani se pitaju da li će se ekonomija pokrenuti i oni tako imati od čega da žive. Ili će, u protivnom, svi poludeti i završiti u psihijatrijskim ustanovama

Nikola Cingareti, lider levičarske Demokratske partije (PD) koja je u koaliciji s populistima iz Pokreta pet zvezdica (M5S) na mig iz Brisela ekspresno i poslušno formirala vladu koju niko od građana nije birao, nedavno je izjavio da se Italijani moraju privići na „novu normalnost“ i naglasio da će moda ovog leta, bez obzira na najavljene tropske vrućine, biti i ostati nošenje zaštitnih maski i rukavica. Posle četiri meseca torture navikli smo se već na sve, pa i na ove neophodne „modne rekvizite“. Ali problem je u tome što se mnogi Italijani danas pitaju da li će se ekonomija pokrenuti i oni tako imati od čega da žive? Ili će, u protivnom, svi poludeti i završiti u psihijatrijskim ustanovama.

KRATKA ILUSTRACIJA PROBLEMA Elegantni kafić u centru Milana, tradicionalno mesto okupljanja subotom na jutarnjoj kafi mahom ljudi iz kraja, dakle imućnijeg sveta koji sebi može da priušti stanove čiji kvadratni metar vredi najmanje 10.000 evra. Svi se manje-više već poznajemo, uglavnom su u pitanju levičari srednjih godina, tačnije oni radikal šik levičari – kategorija koja zdušno navija za sve moderno i progresivno – LGBT, migrante i Rome, ali zato zimi zove karabinijere ako je neki beskućnik uspeo da umakne budnom oku portira i da se bar nakratko ugreje u toplom mermernom holu njihove palate. I da bar tako ode u zatvor i spase se sigurnog smrzavanja na ulici.
Dakle, subota, 4. jul, 8:30 časova, prva jutarnja kafa i novine koje autor ovog teksta već izvesno vreme uspeva samo da prelista iz prostog razloga što su iz dana u dan vesti sve dosadnije, komentari sve besmisleniji, a situacija, nažalost, sve ozbiljnija.
Iznenada mi prilazi žena koja me pozdravlja, na prvi pogled mi je i poznata, ali u ovakvom izdanju – u roze pidžami sa srebrnim medvedićima i zvezdicama, masnom kosom, sa sedim izrastkom, koja je prikupljena u nekakvu punđu plastičnom štipaljkom – nikako ne mogu da se setim odakle se znamo. Uljudno pita da li može da sedne za moj sto. Rastreseno klimam glavom i nastavljam da čitam novine, a gospođa u međuvremenu naručuje duplu rakiju i mineralnu vodu i odsutno gleda u prazno. Zatim iz torbe vadi flašicu valijuma (za koji farmaceuti tvrde da je u vezi sa zavisnošću opasniji od heroina) i sipa 25 kapi u vodu.
Uskoro nam se pridružuje i gospodin u pamučnom šortsu, majici s bretelama i japankama koji čak i ne pita da li je slobodno već odmah poručuje duplu rakiju i umesto vode – pola litre belog vina. Pravim se da čitam novine, a onda ovu nemilu situaciju prekida „gospođa sa štipaljkom“ koja kaže: „Pa mi se poznajemo! Mi smo arhitekte! Radili smo i s vašim suprugom! Nismo mi neki bezveznjaci, komšije smo, imamo vilu na Sardiniji, još moj pradeda je bio italijanski ambasador u Parizu…“ Na kraju, gospođi je klonula glava, a njen partner počinje da je šamara i da psuje i urliče: „Budalo, jesam li ti rekao da ako piješ, onda se ne predoziraš valijumom.“ Šamaranje prelazi u tuču i pesničenje i na kraju interveniše konobar Dijego i zove karabinijere koji stižu u rekordnom roku i „problematičnu gospodu“ po kratkom postupku trpaju u službeni automobil.
Dijego mi zatim donosi poručeni kapučino i izvinjava se na čekanju i komentariše: „Dešavaju se takve stvari kada u Milanu krenu vrućine i ova vlaga koja ubija.“ Ne upuštam se u diskusiju o vlažnoj i iscrpljujućoj vrućini milanskog leta, ne govorim mu da pomenuti par znam kao pristojne ljude i da ni u najcrnjem košmaru ne bih mogla da zamislim da će u kafić doći u pidžami, čupavi, krmeljivi, smrdljivi i neobrijani, napraviti skandal i biti udaljeni od strane policije.
Prošle godine nije bilo korone, a od kada je „nova kuga“ nastupila bili smo upozoreni da „ništa više neće biti isto“ i da se na vreme pripremimo da su svaka čuda moguća. Pa tako i da se više ne sablažnjavamo i ne čudimo ničemu.
Ovo je bila mala ilustracija jednog velikog pitanja – šta će nas još snaći posle korone?

JEDAN, DVA, TRI I … ONDA? Naime, prema zvaničnim statistikama, zloglasni virus je posle četiri meseca torture u Italiji, a pogotovo u Milanu kao jednom od žarišta, već nedeljama pod kontrolom i navodno je gotovo nestao. Trenutno smo u tzv. fazi Tri, ali kako stvari stoje, ona podrazumeva i možda ozbiljnije probleme od faze Jedan i Dva. Tačnije, u njoj se pojavljuju posledice prethodnih faza koje su podrazumevale 24-satno ispiranje mozga zahvaljujući konstantnom medijskom zastrašivanju, ali i pištanju sirena hitne pomoći, totalnom zaustavljanju svih radnih aktivnosti i potpunoj izolaciji; sve to je doprinelo da ljudi, pa čak i oni dobrostojeći, kao što je par iz uvodne priče, jednostavno „puknu“. Dakle, bili smo mesecima poslušni, sami i zatvoreni u svoja četiri zida, osim neophodnih i povremenih izlazaka iz kuće zarad nabavke hrane i šetanje kućnih ljubimaca, ali prema nedavnom izveštaju Italijanskog udruženja psihijatara i psihoterapeuta, rezultati ovog „eksperimenta“ su katastrofalni; kako za one koji veruju da je u pitanju neka teška međunarodna konspiracija, tako i za poklonike „zvanične verzije“, odnosno one koji još uvek veruju da je virus korona nastao tako što je neki Kinez na lokalnoj pijaci kupio nekoliko kila slepih miševa na sniženju, od njih napravio gulaš i tako zarazio ceo svet. U svakom slučaju, podaci su alarmantni: u svetu je trenutno 11.400.000 zaraženih i oko 550.000 umrlih od korone, a problem je u tome što se zaraza progresivno širi, što virus očigledno mutira (ili se laboratorijski mutira i pušta u opticaj?!) i što nam svima valja sakupiti dovoljno snage, volje, a pre svega pameti da preživimo ovu „kugu 21. veka“.

REZULTATI SU PORAZNI Posle četiri meseca stroge discipline i samoizolacije, zabrane svih javnih okupljanja i odricanja od svih aktivnosti koje metropola od četiri miliona stanovnika nudi svojim građanima, rezultati su porazni – 53 procenta građana se nalazi u stanju latentne depresije, dok dodatnih 40 odsto pokazuje znake jake anksioznosti i povremeno dobija čak i napade panike tako da se obraća službi hitne pomoći. Jedini problem je u tome što Italija nema dovoljno psihijatara jer novonastali psihički problemi prevazilaze profesionalni domen psihologa i psihoterapeuta koji su uključeni u mrežu „zelenog telefona“, odnosno besplatne pomoći građanima koji se nalaze u krizi.
Poslanica Pokreta pet zvezdica Stefanija Memi je u italijanskom Parlamentu još krajem maja zatražila od premijera Đuzepea Kontea i njegovog ministra zdravlja Roberta Sperance da pod hitno nešto preduzmu kako bi se zaštitilo mentalno zdravlje nacije koje je ozbiljno ugroženo usled pandemije kovida 19. Njenom zahtevu pridružila se i fondacija BRF (Brain Researche Fondation), udruženje najeminentnijih italijanskih psihijatara, koji su tom prilikom stručno apelovali da je neophodno da posle borbe protiv akutne faze pandemije (242.000 zaraženih, 191.000 hospitalizovanih u kritičnom stanju i 34.833 preminulih) država počne da priprema strategiju za zbrinjavanje i lečenje onih koji ovaj teret nisu izdržali i koji više nisu mentalno zdravi.
Zanimljivo je da je Svetska zdravstvena organizacija još u maju 2018. objavila zvanični dokument zvani bluprint, odnosno opšti plan u slučaju izbijanja pandemije izazvane nekakvom nepoznatom bolesti. Bolest se „slučajno“ pojavila i sada znamo da se zove kovid 19, ali u plan nisu bili uključeni psihijatri i psiholozi. Damir Huremovic, njujorški psihijatar sarajevskog porekla, nedavno je objavio zanimljivu knjigu „Psihijatrija pandemije“ u kojoj je upozorio da se moraju preduzeti mere za zaštitu psihičkog zdravlja svetske populacije. Međutim, njegov apel je ostao bez zvaničnog i konkretnog odgovora.
Najgore od svega je što većina ljudi još uvek ne zna šta se tačno dešava i unezvereno baulja gradskim ulicama, naoružana maskama i plastičnim rukavicama, koristi gradski saobraćaj i naivno veruje da je bezbedna ukoliko sluša „direktive struke“. Ali trenutno se i tzv. struka podelila, tako da njihova TV sučeljavanja podsećaju na fudbalske derbije, odnosno na sukobe navijača, a ne na ozbiljne naučne rasprave.

KAKO OSTATI NORMALAN? Ali ako ste, kao u italijanskom slučaju, četiri meseca zatvoreni između svoja četiri zida, konstantno napeti, uznemireni i tužni i opsesivno pratite TV vesti zbog novih informacija o širenju zaraze, a od kojih direktno zavisi i gubitak vašeg posla i, samim tim, strah od budućnosti, na najboljem ste putu da se razbolite i raspoloženje vam neće popraviti ni dobitak na lutriji.
Naime, prvi simptomi svojevrsnog blagog ludila su već u vama kada počinjete da se „angažujete“ i do iznemoglosti prvo perete prozore, ribate podove, glancate parkete i najzad shvatate da nijedna kućna pomoćnica to ne može da uradi tako dobro kao vi. Peglate i peškire i kuhinjske krpe, sve manijakalno slažete, ali uznemirenost i treperenje i drhtanje u grudnom košu i dalje ne prestaje. Zatim kreće faza kuvanja – isprobavate recepte, prvi put se usuđujete da pravite i komplikovane torte koje ste obično kupovali u poslastičarnici… Iz trećeg puta vam je uspelo i zato ste odmah pola torte za nagradu sami pojeli. Naravno, vagu ste izbacili iz kupatila dok traje „korona“ jer ionako samo nosite trenerku i široke haljine, tako da sopstveni povećani gabarit više i ne primećujete. Ali sve ovo još uvek nije znak za alarm jer psihijatri tvrde da je u pitanju samo „akutni blagi stresni sindrom“.
Međutim, osećanje beznađa i zbunjenosti, besperspektivnosti i zabrinutosti za budućnost izjeda vas kao crv – tu dolazimo do ozbiljne faze poremećaja vegetativnog nervnog sistema koji se manifestuje kroz iznenadno lupanje srca, nedostatak vazduha, pa i napade gušenja. Obuzima vas iracionalni strah da ćete se zaraziti pa na scenu stupaju i kompulzivne radnje – svakih pet minuta perete ruke i pritom ih ribate do iznemoglosti i non-stop merite temperaturu.
Na kraju se neko odluči na ekstremni gest – samoubistvo. U protekla dva meseca 86 Italijana se ubilo, a njih 55 je to pokušalo i u poslednji čas bilo spaseno. Skoro svako je ostavio oproštajno pismo i uglavnom napisao: „Ne mogu više da izdržim!“
Saveti psihijatara da koronu treba da shvatimo kao prednost, kao neki dar s neba za lično preispitivanje i poboljšanje sopstvenog života, bar za autora ovoga teksta, deluju blesavo. Naime, reći nekome ko je gladan da mu je ovo idealna šansa da smrša ili nekome ko je potonuo u totalnu depresiju i razmišlja da li da se ubije – da je život lep, i da iako je ostao bez posla, sada ima slobodnog vremena da besplatno i onlajn uči japanski jezik čak je i nehumano.

POST SKRIPTUM Crnohumorni skeč iz Bi-Bi-Sijeve serije „Yes, prime minister“ prikazuje dva političara koji diskutuju o tome kako se treba ponašati i komunicirati sa građanima u slučaju neke ozbiljne krize: „U prvoj fazi reći ćemo im da je sve O.K. i da se ništa neće desiti; u drugoj da će se možda nešto i desiti, ali da ne treba još uvek ništa preduzimati; u trećoj – da bi nešto trebalo i preduzeti, ali da mi ništa ne možemo učiniti, a u četvrtoj – da se možda nešto moglo i preduzeti, ali da je sada svakako prekasno za to.“
U tom slučaju, Mujo iz starog vica koji hoda po gradu i zaprašuje bašte je u pravu. Naime, kada Muju uhvati policija i upita ga: „Šta to, bolan, radiš?“, on im odgovara da dezinfikuje okoliš protiv najezde krokodila. Policajac mu odgovara: „Ti si lud! Ovde nema krokodila.“ A Mujo će na to: „Naravno da ih nema, zato što ja svaki dan dezinfikujem i prašim. U protivnom, gamad bi se namnožila.“ Možda vam nije smešno, ali je nažalost tačno.