KOSTA DIMITRIJEVIĆ – Andrić je govorio da se oduvek osećao Srbinom i da se, po cenu života, svoje nacije nikada neće odreći (2. deo)

Objavljujemo drugi (završni) nastavak razgovora s poznatim srpskim publicistom i piscem, čije je pero obeležilo minulo složeno doba novije srpske istorije, dok je on sam proglašavan „nepodobnim“, a njegovi tekstovi i knjige neretko bivali skrajnuti ili zabranjivani

Ima ljudi koji u sebi nose čitav jedan vek. Takav je bio naš veliki filozof Žarko Vidović, koji je, pre Drugog svetskog rata, poznavao i Svetog mučenika Vukašina Jasenovačkog, ali i ustaškog krvoloka Ljubu Miloša, i koji je, s podjednakom pažnjom, slušao i marksiste s Korčule i Svetog Justina Ćelijskog, čijim rečima je poklanjao srce. Od tih izuzetnih ličnosti koje pamte i pripovedaju o bezmalo jednom stoleću, sada je, na našu sreću, još uvek s nama Kosta Dimitrijević, srpski književnik i novinar, koji u svom sećanju nosi žive pripovesti i svedočanstva o nekima od najvećih ličnosti srpske kulture i javnog života, od Milana Kašanina do Predraga Milojevića, i od kraljevića Tomislava do Miloša Crnjanskog. Godinama u susretanjima s gospodinom Kostom, sakupio sam materijal za ovaj veliki razgovor. Jer s ljudima koji u sebi nose čitav vek treba razgovarati. Između ostalog, i zbog toga što njihova živa svedočenja oživljavaju „hartijsku“ istoriju, često dvodimenzionalnu i lišenu svedočenja o vertikali ljudske kičme.

Poznavali ste i Stojana Aralicu.
Barda našeg slikarstva Stojana Aralicu (1883–1980), koji je u svom dugom veku stvorio oko 1.500 likovnih dela i bio član dve akademije nauka, upoznao sam 1952. u skromnom ateljeu na Kosančićevom vencu. Poznati slikar je bio prinuđen da slika pejzaže jer je pristojan atelje dobio tek u 76. godini života. I mladima je poručivao da nauče da gledaju, da gledaju pre svega prirodu.
Govorio mi je: „Ja sam kao Srbin iz Like dugovečan, na svog deda Iliju koji je umro u 117. godini, i to nesrećnim slučajem“, pričao mi je jednom prilikom. „Video taj moj deda kravu u kupusu, potrčao da je otera i, preskačući tarabu, pao na glavu. A i otac Vasa, carinik u penziji, otišao je na onaj svet u 99. godini.“
Aralica je bio siguran da će, kao i njegov prijatelj, slikar Mirko Rački, pregurati stotu, ali je umro u 97. godini. Njegove slike nastavljaju mu život i svedoče o biografiji izuzetnog stvaraoca koji je svoje boemske dane „najradije provodio noću“, neumorno pričajući anegdote o svojim poznanicima: „Rodom sam iz sela Škare, blizu Otočca odakle je i Krležina žena, glumica Leposava, Bela Kangrga. Jednom sam Krleži rekao: ’Vidiš, ja sam iz Škara, a oženih se devojkom iz Stokholma!’ Na to će Krleža: ’E, moj Stojane! Ja nisam iz Stokholma, kao tvoja žena Karin, ali se oženih iz Škara.’ Pre rata sam naslikao portret Krležine žene, a on moj. Bilo je to 1935. godine Sedeli smo u kafani ’Korzo’, a Krleža je olovkom na papiru u nekoliko poteza naslikao moj lik i napisao mi posvetu koju i danas čuvam.“
Svoje rano školovanje Aralica je najviše upamtio po pešačenju: svakodnevno je od Škara do Otočca prelazio po osam kilometara. A Araličinim anegdotama o druženju sa konteom Ivom Vojnovićem, Tinom Ujevićem, Rakom Draincem, Gustavom Krklecom, Ivom Andrićem, u raznim verzijama, nije bilo kraja. Posebno su zanimljiva bila njegova sećanja na godine provedene u Parizu, gde je radio u ateljeu poznatog Lota.
Rado se sećao i kafanskih susreta s Pablom Pikasom, koji se tada čudio raspravama kritičara o njegovoj „plavoj epohi“. „Jednostavno“, poveravao se Pikaso Aralici, „tada sam imao para samo za kupovinu bele i plave boje, pa sam njima i slikao. A sada kritičari izmišljaju čitave teorije…“
Otkrivali ste, između ostalog, i naše naivno slikarstvo, i genijalnog Janka Brašića, s kojim ste se družili i o kome ste pisali. Kako je Brašić komentarisao sudbinu našeg sela u epohi socijalizma?
Mogao bih reći: Sve mu je bilo jasno. Govorio je: „Seoski standard života je više narastao od predratnog vremena, ali nažalost omladina odlazi u gradove, u tuđinu. Primećujem da sa osam razreda osnovne škole naša deca nisu stekla radne navike za poljoprivredne poslove i to nam se grdno sveti. Devojke ne vole da kopaju, da rade, a žele da se udaju u gradu. I što je još žalosnije, stalno nam opada natalitet, a to je tragično. Trebalo bi što pre preduzeti nešto za popravku ovakvog stanja jer kultura nisu samo knjige nego i žito, kukuruz, suncokret. O tome sam govorio na Kongresu kulturne akcije u Kragujevcu i dobio dosta aplauza. Žalosno je da našoj omladini smeta i ime seljak, kao da svi hoće u ’gospodu’. Jaz između sela i grada mora se smanjiti.“
Bio je to čovek starog kova, jasne vizije i čvrstih uverenja. Govorio je: „Neka svako slika i vaja iz sebe, a da ne kopira druge. Ne valja kititi se tuđim perjem. Sebe ću, dokle živim, smatrati – slikarom stražarom. To znači da nikad neću stati, nego ću dok je snage i volje, napredovati. A sada još da dodam i svoj zapis na mermernom postolju mog Spomenika izginulim ratnicima u parku sela Belušić koji glasi: ’Čoveče, živi u slobodi, budi putokaz, gordo stremi, nikad ne robuj i ne pretvaraj se u – spomenik!’“

Družili ste se, kao mlad čovek, i s našim uglednim piscima. Poznavali ste i Simu Pandurovića, koga su komunisti držali pod paskom.
Veliki srpski pesnik, esejista i prevodilac Sima Pandurović, urednik poznatog predratnog časopisa „Misao“, čija su Sabrana dela objavljena u nekoliko knjiga, koga sam imao čast da kao gimnazijalac poznajem, s ogorčenjem mi je govorio o nesreći koja je zadesila srpski narod dolaskom komunista na vlast. „Zbog jednog predavanja koje sam za vreme okupacije održao o Đuri Jakšiću i nekoliko objavljenih tekstova posvećenih značajnim Srbima, odmah posle rata bio sam od Ozne zatvoren, ali su me ovako starog i iznemoglog brzo pustili“, pričao mi je čika Sima odbijajući da mi da svoj prilog za jedan omladinski list jer se zakleo da ne objavljuje. „Dobro, izdržao sam i tu prokletu tamnicu, ali mi oduzeše crveni gadovi nacionalnu čast pa sam tako ostao bez penzije, a moram da izdržavam porodicu. Srećom, moji dragi Beograđani nisu me izneverili: svakog meseca odlazim kod njih po pozivu, pa mi daju koji dinar da preživimo. Gde takvog milosrđa prema prognanom umetniku ima na svetu?“
U ondašnjem Beogradu tada se često prepričavala anegdota vezana za čika Simine zatvorske dane. Prilikom obilaska zatvora ugleda starog pesnika šef Ozne za Srbiju, Krcun, pa ga upita: „Od kada ste vi ovde?“ A Pandurović mu odgovori: „Od oslobođenja!“ I tako je, kažu, odmah bio oslobođen… Inače, sećam se da mi se, ne jednom, čika Sima, žalio: „Nije me briga što su mi Brozovi komunisti uzeli nacionalnu čast, bez nje mogu da živim, ali bez penzije, verujte, teško…“
Bez sumnje bili su značajni i pamćenja vredni vaši susreti s Isidorom Sekulić?
Kao saradnik omladinske štampe, pozvao sam, u ono davno doba, i Isidoru Sekulić, da bismo napravili razgovor. „Zar vi, tako mladi, po ovoj zimi nemate bolje zabave nego želite da vidite neku staru ženu?“, kazala je gospođa Isidora da bi potom rezigniranim glasom dodala: „Hladno je, vetar zavija! Ovde, na brdu sam kao na santi leda, na pustom ostrvu.“
Spustila se gusta magla kada smo stigli. Dugo smo zvonili sve dok se na kućnom stepeništu nije ukazala povijena starica, kose spletene u srebrnu punđu, sa krupnim očima natečenih kapaka (kasnije sam saznao da je bolovala od katarakte i glaukoma). Blago se osmehnuvši, pružila nam je koštunjavu desnicu.
Svuda u kući vladao je izuzetan red. U predsoblju je bio sto sa pozajmljenim knjigama, na kožnim foteljama u radnoj sobi i na knjigama ni trunke prašine, a i u maloj kuhinji je sve blistalo od čistoće. Počasno mesto u radnoj sobi zauzimao je Njegošev portret u vladičanskoj odeći. Kako u radnoj sobi nije ložila, razgovarali smo u gostinskoj i istovremeno spavaćoj sobi, sedeći ispod ikone njene krsne slave, Svetog Nikole, iznad uredne postelje. Tu je bila i uramljena molitva „Oče naš“. Pogled su mi privukle i slike Ivana Radovića, Zore Petrović, Jovana Bijelića, Milana Konjovića, Milice Bešević. Na manjem stolu se među knjigama isticala Biblija, za koju nam gospođa Isidora reče da je „prava moderna literatura, za stalno čitanje, jer sadrži pouku da se svetska istorija ponavlja“.
„Biće mnogo proizvoljnih i pogrešnih tumačenja mog dela nakon smrti“, rekla mi je tada. „I neka! Bilo ih je i za života, počev od gospodina Skerlića do druga Đilasa… Nikad u životu nisam ni radila ni pisala protiv svojih osećanja. Uvek su mi se nametala pitanja: gde smo, šta smo, zašto smo? To je u mojim knjigama, mislima i životu. I ta pitanja ostaju bez odgovora. Čovek je ograničen dokle tajne svemira ostaju apsolutne. Da, i sve ovo što vam pričam je neki utisak. Možda samo opsena? Ali znam da se kroz kazivanja produžavam, jer od mog života uskoro neće ostati ništa.“
Dugo ste se bavili Andrićem, s kojim ste se ne samo poznavali nego ste i razgovore vodili, od kojih ste načinili jednu vrednu knjigu. Imate li još nešto iz svoje riznice sećanja o njemu da iznesete pred naše čitaoce?
Prilikom mojih istraživanja njegove biografije – obavljanih po Andrićevom nalogu – vredan pažnje podatak dao mi je piščev školski drug Milan Gavrilović iz Višegrada, čija sam sećanja objavio. Šumar u penziji, Srbin po narodnosti kao i njegov školski drug Ivo, ispričao mi je zanimljiv susret sa Andrićem koga je, izbegavši od ustaških pokolja, posetio u Beogradu: „Godine 1941, kad se Ivo, kao naš izvanredni poslanik u Njemačkoj, vratio u Beograd, a ja pobegao od ustaša iz Višegrada, posetio sam ga tamo u Prizrenskoj ulici gde je stanovao kod Milenkovića. Zatekao sam ga kako pije kafu s prijateljem Jovanom Ranićem. Obradovao se Ivo čim me je video, ali se sneveselio slušajući moje pripovedanje o ustaškim nedelima u našem zavičaju. Bio je, sjećam se, tada zbog progona svojih zemljaka Srba veoma utučen. Zbog njegovog držanja i plemenitosti narod ga ovdje veoma poštuje…“ Istom prilikom Andrić je svom školskom drugu ponovio da se oduvek osećao pravim Srbinom, da je na svoju naciju ponosan i da je se nikad neće odreći, po cenu života.
Godinama ste se sretali s Božidarom Kovačevićem, koji je, pored toga što je bio književnik i kritičar, dao i značajne priloge za nacionalnu istoriju. Radili ste i na objavljivanju njegovih izabranih dela. Posle rata Kovačević je pokušao da živi u novoj stvarnosti. Kako se snalazio u vremenu titoističkih apsurda?
Nije bilo lako ostati priseban u doba kad je sve srpsko potiskivano. Recimo, odmah posle rata ugušen je „Srpski književni glasnik“, o čemu mi je Kovačević pričao: Sredinom 1945. godine upravnik „Prosvete“ Čeda Minderović počeo je da razgovara sa Milanom Bogdanovićem, Veliborom Gligorićem i mojom malenkošću o pokretanju većeg mesečnog časopisa. Kako, zbog imena, „Srpski književni glasnik“ isti nije mogao biti nastavljen, predložili smo za novi časopis ime „Srpska književnost“, što je prihvaćeno i ja sam napisao pod tim nazivom Proglas koji je šapirografisan poslan svim potencijalnim saradnicima: „Težeći za objektivnošću i istinom, ‘Srpska književnost’ će se truditi da bude izraz zdravih demokratskih stremljenja našeg vremena i novih životnih stanja, ali i nepristrasan tumač prošlosti“, napisao sam u Proglasu pozivajući na saradnju sve „predstavnike našega književnog života“. Ali, ne lezi vraže, kad je prva sveska „Srpske književnosti“ bila već složena, predstavnik režima Jovan Popović je u poslednjem trenutku promenio ime u „Naša književnost“, što nije za čuđenje jer mu je, kao članu Agitpropa, smetalo sve u vezi njegove i naše nacije. Ali od leta 1947. godine taj časopis nosio je naziv „Književnost“… Sam Kovačević nije hteo da ćuti. Bavio se satirom na račun Brozovog „najboljeg od svih mogući svetova“. Sačuvao sam jednu njegovu satiričnu pesmu iz tog doba, koja govori o klasi komunističkih kapitalista, čiji potomci i danas vladaju Srbijom.

CAHTA STRADIJA DELA SALUTE

Oprosti, majko Stradijo,
oprosti,
Prosti nam trućanja, zbor i
dogovor,
Krkanje, lokanje, nerad, pakosti,
Daj sve radosti, a od lenosti
Da ne sagnjile cpacu nam kosti!
I daj viškove, daj nam milosti
Bar od sto kvadrata komforan
dvor,
Ca preduzećem dobiti cpop,
Al’ novinari da o tom ćute
Santa Stradija dela Salute.
Kao progresa čvrsti stub
Daj da proživim svu slast
života,
Jer bila bi zaista grehota
Kad me zaboli glava il’ zub
Da ne kidnem u neki disko-klub.
Ta valjda nisam toliko lud
Da me preteran satre pad,
Da ppe vremena propadnem mlad
Il’ da me čak potežu na sud
Što kršim na poslu ppopice
krute.
Učini da novinari o tome ćute,
Santa Stradija dela Salute.
Mole te prevaranti, špekulanti,
Svi foliranti, zabušanti,
Prekupci i politikanti
I lažni invalidski penzioneri
I knjiga higri akviziteri,
Lukave izdavačke zveri,
I njini ortaci školski pisci,
Slavu i hvalu poju ti svi lisci,
Skupljači dukata i valute,
Al’ novinari da o tom ćute
Santa Stradija dela Salute.
Moja je keva rodom sa Tare,
A ćale dođe odnekud s Dinare
Al’ ni ja ni oni baš ič ne mare
Za naše pape ni nove ni stare,
Familija nam ne voli dinare.
Parola nam je: Lova do krova!
Zato usliši želje nam žarke,
Podaj nam dosta čvrste valute,
Dolare, funte, još bolje marke.
Al’ novinari nek o tom ćute,
Santa Stradija dela Salute.

S Brankom Miljkovićem bili ste jedan od osnivača neosimbolističke grupe, i kasnije ste o njemu pisali ne kao o samoubici nego kao o ubijenom pesniku. Šta ste u ono vreme zapravo hteli i želeli vi i Miljković? Šta je uostalom htelo vaše pokolenje?
Hteli smo mnogo, jer nam je život pružao malo. Kao pripadnici neosimbolističkog pokreta bili smo uvereni da ćemo tako udruženi prebroditi sve krize i izboriti svoje mesto pod suncem literature.
I sada kao da čujem kako mi se Branko neposredno, kao i svagda, obraća, ponekad sa kojom zajedljivom, ali uvek duboko misaonom, opaskom, i onim njegovim tipičnim nišlijskim naglaskom: „Bre, bre, dragi moj Kosta, vidiš kako me danas svi rado svojataju, pa čak i oni zluradi kritičari koji su me nekada potcenjivali i napadali. Sada, čak i ulice dobijaju moje ime i dižu mi spomenike, a sećaš se, bre, gde sam ono stanovao?“
Ostavlja me u svojoj ulici punačak, bucmasti, crnomanjasti mladić sa tanušnim brčićima, veoma sličan velikom Dučiću, kako izgledom i manirima, tako i literarnim talentom. Pred očima mi izniče ona bedna Brankova jazbina u Ulici Rifata Burdžovića gde je kod neke gazdarice stanovao u početku studija čiste filozofije dok mu se roditelji, sa bratom Dragišom, nisu doselili iz Niša. Tu je tokom zimskih, hladnih dana, drhteći od hladnoće, vlage i memle čitao omiljenog Hegela ili Branu Petronijevića, zgrčenim od studeni prstima beležio u svoju svesku misli velikih ljudi koje je voleo da citira dok je u toploj kafani „Moskva“ pričao o svojim prevodima i krišom pisao stihove.
Od nemilosrdne gazdarice koja nije dozvoljavala nikakvu prepravku izdate sobice pa čak ni uključenje grejalice preko zime, Branka su sledeće godine, preseljenjem iz Niša u Beograd, spasli roditelji Gligorije i Marija, koji su na periferiji Dušanovca, u Ulici Đorđa Kratovca 54, kupili malu kuću sa prostranom baštom uz koju su za Branka, u dvorištu, dozidali radnu sobu. Tu je Branko najzad našao svoj mir pri stvaralačkom radu uživajući da kroz prozor gleda svog „tata Glišu“ kako vešto kalemi crvene, žute i bele ruže ili seče suvišne grane u voćnjaku. A najviše se Branko obradovao kada je na drugoj godini studija od tata Gliše dobio na poklon za rođendan novu pisaću mašinu. „Bre, bre, tata, baš ste sila!“ Odao je ocu poštu Branko jer je u to vreme pisaća mašina za mladog i neafirmisanog pisca bila nedostižan san. Sećam se da je preko leta Branko iznosio svoj radni sto i pisao u toj idiličnoj, cvetnoj očevoj bašti, gde su se, ponekad, okupljali i njegovi drugovi…

Kraj