Kosovski boj Vašingtona i Berlina

Isti konačni ciljevi i namere (nezavisna država Kosovo) i suprotstavljeni dugoročni interesi: Iza prividnog, i taktički stvarnog, sukoba SAD i Nemačke oko ideje kako rešiti kosovsko pitanje – sporazumom o deobi (Vašington, bar trenutno, ne isključuje takvu mogućnost) ili bezuslovnom nezavisnošću (rezolutan stav Berlina) – stoje oprečni strateški, geopolitički interesi o tome ko će imati presudan uticaj (i dominaciju) u Južnoj Evropi

Afera s Hašimom Tačijem, kao moguće optuženim ratnim zločincem, dodatno je iskomplikovala ionako teško razmrsiv „kosovski čvor“ i učinila (već dugo zamrle) pregovore između Beograda i Prištine krajnje neizvesnim. Na drastičan i dramatičan način, ona je otkrila koliko je „pregovaračka staza“ jedno političko minsko polje, spremno na velika iznenađenja.
Čitaocima „Pečata“ poznati su detalji te afere, da ih ne ponavljam. Pre svega onaj ključni: da je naprasnim obelodanjivanjem formalno još ne potvrđene optužnice protiv Tačija, i njegove zloglasne družine iz OVK, miniran već utanačeni (zvučno najavljivan kao „istorijski“), susret Aleksandra Vučića i Hašima Tačija u Beloj kući (27. jun).
Minirani susret pripreman je u režiji (treba tu činjenicu naglasiti, kao posebno važnu za čitavu priču) čoveka koji uživa najveći stepen poverenja predsednika SAD Donalda Trampa, specijalnog emisara za „kosovski dijalog“ Ričarda Grenela.

DALJINSKI UPRAVLJAČ Ostalo je, bar javno, nepoznato u čijim rukama se zaista nalazio daljinski upravljač kojim je, u očigledno ciljno odabranom trenutku, kako bi njen razorni efekat bio veći, aktivirana politička mina glavnog tužioca Specijalnog kosovskog suda za ratne zločine (sa stranim sudijama) sa sedištem u (famoznom) Hagu. I time otvoren prostor, kako to gotovo neizbežno biva u sličnim situacijama, za mnoge spekulacije.
I bez definitivnog i pouzdanog odgovora na ovo pitanje, politička bomba je otkrila, na gotovo brutalan način, sudar različitih političkih, i državnih interesa u rasplitanju i zaplitanju kosovskog čvora među akterima koji imaju isti krajnji cilj, da se zapečati sporna nezavisnost zajedničkog projekta i Kosovo uvede u Ujedinjene nacije. Sporenja, sve oštrija, nastaju oko puta i načina koji bi doveo do tog cilja.
Nije, naime, više nikakva tajna, iako se s tim javno i zvanično ne barata, da se u ovom času, i u tom kontekstu, u prvom redu, rasplamsava kosovski boj Vašingtona i Berlina. Otuda je prva pomisao bila, u mnogim medijima i političkim centrima, da su u miniranju vašingtonskog „istorijskog susreta“ umešani nemački prsti.
Sklon sam verovanju da jeste to bio nemački interes. I skeptičan u jednom, po meni važnom, detalju: zvanični Berlin bi teško mogao da izvede tako radikalan i eksplozivan poduhvat – da specijalnog tužioca, uz to Amerikanca, Džeka Smita privoli (pogotovu natera) na obelodanjivanje nepotvrđene optužnice – i time direktan udar na američkog predsednika – bez ortačke sinhronizacije s delom antitrampovske „duboke države“ u Vašingtonu.

OTPISIVANJE TAČIJA, ODBRANA OVK U svakom slučaju, nemački političari i komentatori uzeli su Tačija na nišan, ali su, u isto vreme, uzeli u zaštitu OVK. Uticajni poslanik vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Bundestagu Peter Bajer (poznat po ispostavljanju reskih uslova Beogradu) primećuje da pomirenje u ovom vilajetu može da funkcioniše „samo ako svi ratni zločinci budu kažnjeni“. Sledi, međutim, opaska da u ovom slučaju nije reč o „optužnici protiv UČK“ – njene zasluge, konstatuje Bajer, nisu sporne (!) – već pojedincima koji su svojevremeno bili na (njenim) vodećim funkcijama. O stvarnim zločinima OVK ni reč!
Kao da iz Bajerovih usta progovara Vljora Čitaku, kosovska ambasadorka u SAD (neki je vide i kao Tačijevu naslednicu), koja je konstatovala da će, „kad se prašina (oko optužnice) slegne“, OVK i dalje biti „najuspešniji oslobodilački pokret u modernoj istoriji“.
Politikolog Bodo Veber je sklon dosta raširenoj tezi, da su se tužioci plašili Tačijevog mogućeg „dila“ s Belom kućom, pa su ga „torpedovali“. Veber konstatuje da je Tači „privatizovao pregovaračku poziciju“ i uporno podsticao „opasnu razmenu teritorija“, sve s jednim ciljem: da sporazumom utekne od krivičnog gonjenja.

IGRA MOĆI U sve žustrijoj i bezobzirnijoj borbi za primat u pregovorima između Beograda i Prištine, i još više za političkim uticajem između Berlina i Vašingtona. Radi se, konstatovao je nedavno, dok je još Kurti bio na vlasti u Prištini, seriozni nemački nedeljnik „Cajt“, o igri moći i geopolitici, o tome ko će imati glavnu reč u Jugoistočnoj Evropi, regionu „koji je već doživeo toliko kriza i ratova“.
Tači se, kao „američki čovek“, u toj igri moći i nemačkim očima sve više ukazivao kao smetnja i prepreka. Otvoreno je „provocirao“, na razne načine i u raznim prilikama, Brisel i Berlin, pretio da nema šta da razgovara s Miroslavom Lajčakom, specijalnim emisarom Evropske unije, iza čije kandidature je zvanični Berlin bezrezervno stao.
Kritikovao je posredovanje Evropske unije, a na sva usta hvalio administraciju u Vašingtonu. U razgovoru s Mihaelom Martensom, novinarom „Frankfurter algemajne cajtunga“ (autorom, inače, biografije Ive Andrića koja je kod nas izazvala dosta interesovanja i oprečnih ocena), koji je trebalo da bude objavljen upravo na dan zakazanog pa naprasno otkazanog susreta u Vašingtonu, Tači je primetio da Amerikanci „deluju brže, preciznije i efikasnije od Evropske unije“. I konstatovao: „Ako za naše zemlje, Kosovo i Srbiju, ima svetla na kraju tunela, onda ono sija u Vašingtonu.“

UZVRAĆENI ŠAMAR Dovoljno da mu se „presudi“. Nemci su očigledno shvatili Grenelov „upad“ u pregovore i organizaciju susreta u Vašingtonu kao šamar Evropljanima. I uzvratili su, po uverenju mnogih, miniranjem američkog preuzimanja inicijative. Učinjeno je to, navodno, u strahu da bi Tramp, „kome se žuri“, mogao, pritiskom na pregovarača, da isposluje sporazum o (spornoj) deobi Kosova.
Alarm za Nemce. Ideja koja užasava zvanični Berlin. O kojoj „večita kancelarka“ neće da čuje. Granice i teritorijalni integritet svih zemalja Zapadnog Balkana su utvrđeni i nedodirljivi. To treba stalno i iznova ponavljati, zato što postoje neke tendencije da se razgovara o granicama, to ne sme da se radi, odsekla je Angela Merkel. I to rezolutno ponavlja pri svakom susretu s berlinskim gostima s Balkana. Zato je, između ostalog, njen (otvoreni) favorit i izbor bio Kurti, energični protivnik bilo kakve „korekcije granica“.
Temperatura oko deoba, razgraničenja i korekcije granica, svih verbalnih bravura koje su u opticaju, počela je da se usijava od 2018, kad je prvi put lansirana priča kako su Vučić i Tači blizu takvom sporazumu, uz – američki blagoslov. Bilo je, naime, i Evropljanima (EU) jasno da se s dolaskom Donalda Trampa u Belu kuću uočljivo menja pozicija Vašingtona na mnogim „poljima“ dotad (uglavnom) usaglašavane spoljne politike (sporazum o klimi, trgovinski sporazumi, nuklearni sporazum sa Iranom) , uključujući i pitanje Kosova.

GRENEL I LAJČAK NA „BRVNU“ U kosovskom boju glavnih aktera, Brisela (opet čitaj: Berlina) i Vašingtona, na „brvnu“ su se, trenutno, našli s američke strane robustni Ričard Grenel, s jakom Trampovom „kartom“, a sa evropske (EU) strane iskusni slovački diplomata Miroslav Lajčak, čiji izbor nije bio slučajan. Balkan je Lajčakova „diplomatska domovina“: radio je, uz specijalnog izaslanika UN, 1999. na Kosovu, aranžirao u ime Evropske unije (sporni) referendum o crnogorskoj nezavisnosti, bio visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini…
Činjenica da je svojevremeno bio slovački ambasador u Beogradu (i da tečno govori srpski), te da, kao i glavni EU diplomata, Španac Žozep Barel, dolazi iz zemlje koja ne priznaje nezavisnost Kosova, izazivala je izvesno (programirano) podozrenje u Prištini. Ono je „stišano“ činjenicom da je iza njegove kandidature stala Nemačka, snažni pokrovitelj spornog kosovskog „suvereniteta“.

NALOG BERLINA Bivši britanski diplomata Timoti Les, vođa projekta o „dezintegracijama“ Centra za geopolitiku Univerziteta Kembridž, konstatuje da Lajčakov posao „nije (toliko) da reši status Kosova koliko da stopira Sjedinjene Američke Države u rešavanju kosovskog problema – podelom“. On u tome vidi izričit „nalog“ Berlina: Nemci se plaše da bi se „destabilizujući efekti“ takvog rešenja mogli „preliti na ceo region“. „Domino efekat“ mogao bi, po tom tumačenju, da uzdrma Kosovo, Severnu Makedoniju, Albaniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu, s mogućom revizijom granica na čitavom Balkanu. Zvuči paradoksalno da je strah od otvaranja Pandorine kutije najjači kod onih uz čiju je surovu pomoć „paklena kutija“ otvorena na početku rastakanja Jugoslavije…
U borbi za primat i u Vašingtonu i u Berlinu, iz različitih razloga, igraju na vreme. Kratkoročno i dugoročno. Neki Evropljani, pre svega i pre svih, Nemci, uvereni su da se Trampu žuri da pre novembarskih izbora na komplikovanom i varničavom kosovskom pitanju zabeleži (bar jedan) spoljnopolitički uspeh, pa mu u tome ne treba (bar) pomagati: dosta je onih u Berlinu koji bi radije videli posle novembarskih predsedničkih izbora (ne iz ideoloških razloga) demokratu Bajdena umesto republikanca Trampa.

UŽARENA KOSOVSKA LAVA Volfgang Išinger, iskusni nemački diplomata (predsedava Minhenskoj konferenciji o bezbednosti), zna da je Miroslav Lajčak dobio „težak zadatak“, ali „s izgledima na uspeh“. Potrebno je da iza njega jedinstveno stane EU, ali je u ostvarivanju tog „teškog zadatka“ potrebno i da jedinstveno nastupaju EU i SAD, u „duhu kontakt grupe“ koja je „rešila rat u Bosni i Hercegovini“.
Mnogo je u ovom političkom preganjanju prstiju koje bi da krote užarenu kosovsku lavu. Lajčak najavljuje brzo pokretanje dijaloga u Briselu (nevolja je, međutim, u tome što se ne zna ko bi u njemu učestvovao s kosovske strane), Grenel nije digao ruke od vašingtonskog samita (samo je odložen, zbog situacije u Prištini) a barata se s pariskim susretom, kao nastavkom „berlinskog procesa“, u režiji francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačke kancelarke Angele Merkel. Makron je u pismu aktuelnom premijeru Kosova Avdulahu Hotiju rekao da je spreman da organizuje taj susret.
U Parizu i Berlinu zajedničku francusko-nemačku inicijativu vide kao „vraćanje (otetog) dijaloga u evropske ruke“, gde mu je i mesto „geografski, interesno i po mandatu Ujedinjenih nacija…“
Beograd je, bar trenutno, u nešto povoljnoj situaciji: može smireno da čeka i ide u susret još nepoznatom, ali ne kao (puki) posmatrač nego aktivni i promišljeni akter…