GLOGOV KOLAC SRPSKOJ KULTURI

Zoran Đinđić je svojevremeno, kao premijer, udario glogov kolac srpskoj kulturi kada je izjavio da „kultura mora biti profitabilna“. Tako se krenulo u bagatelisanje kulture i u državnom budžetu, a jedan od pokazatelja značaja koji i današnja vlast pridaje kulturi je i to da je na spisku ministarstava Vlade Republike Srbije Ministarstvo kulture i informisanja prebačeno na poslednje mesto

Ako vlast želi da „uštedi“ na broju ministarstava u vladi, onda ima drugih resora koje može skinuti sa tog nivoa i prebaciti na omiljeni evropejsko-američki nivo agencija, recimo onaj koji vodi Jadranka Joksimović namenjen evroatlantskim bespućima i briselskim bezglavljima i to sa preko sto zaposlenih. O 0,73 posto iz budžeta za kulturu i informisanje zajedno, dakle ni pola procenta za kulturu da se i ne govori. Ali se zato olako ide na gradnju skupih fudbalskih stadiona, iako je naš fudbal, nažalost, za razliku od naše kulture na veoma niskim lestvicama kvaliteta.
Rezultat Đinđićeve „filozofije“ jeste širenje raznih skarednih sadržaja u mas medijima, supbkulture na „krokodilskim“ i „egzit“ festivalima, buljenje u magarca Marine Abramović, izdavačke delatnosti ženskog pera na nivou TV voditeljki uporedivim sa Suzanom Tamaro, pod izgovorom da „to ljudi traže“. To je beskrupulozni udar na kulturu, a iza svega se krije isključiva težnja da se ostvari što veći profit i „poznatost“ sa što manje mozga. Tako se umesto kulture insistira na šou biznisu, na rijalitijima, na bacanju i to malo novca na komercijalne manifestacije, kao „Egzit“, na proglašavanju amerikanizovanih performans egzibicija u Muzeju savremene umetnosti za veličanstveni događaj i ljudsku potrebu, za putokaz kuda treba da ide naša kultura, kako reče premijer Ana Brnabić.
Šekspir se neće više štampati, jer nije profitabilan. Filmovi će se svoditi na sobne rakurse sa nekoliko glumaca. Opera previše košta, ne može da opstane na ulaznicama, pa će svako ko se jače prodere biti pevač kakvima nas obasipaju sa malih ekrana. Poezija će biti proglašena za manijakalni poremećaj, jer treba dati novac duginim bojama. Sve za što je potreban napor uma, uz stvaralački dar, nestaće u kulturi.

ZABAVA UMESTO UMETNOSTI Već odavno se zabava podmeće kao kukavičije jaje. Ulična umetnost, cirkus i performansi su ubačeni u Zakon o kulturi. Reprodukcija se predstavlja kao kreativna umetnost, pa je zato bilo raznih pevaljki koje su dobile i nacionalno priznanje, uglavnom na predlog i pritisak predsednika srpskih vlada i ministara, što otkriva odakle duva vetar u bagatelisanju srpske nacionalne kulture.
Predsednik Vlade Republike Srbije, dva ministra i predsednik Skupštine napadaju ministra kulture zato što je tražio da se skaredni sadržaji emituju preko kabla, a ne preko nacionalnih TV frekvencija. Zato nije čudo što je baš taj saziv vlasti bacio kulturu na poslednje mesto na spisku ministarstava. Takvo stanje je i rezultat promene svesti kao posledice petooktobarskog puča, jer u Đinđićevoj profitabilnoj kulturi opstaju samo kič i zabava.
Izgleda da je imao nekog efekta briselski program uništavanja Srbije koji je jedan visoki italijanski diplomata preneo 2001. godine tadašnjem jugoslovenskom konzulu u Bariju da će posle bombardovanja biti na udaru Srpska pravoslavna crkva, SANU i Udruženje književnika Srbije, jer su oni „temelj nacionalnog identiteta i samim time prepreka za anacionalni neoliberalizam“.
Nikada nije bilo goreg odnosa prema kulturi, nego u poslednjih dvadeset godina, jer je na sceni delovanje vlasti Srbije prema njoj u skladu sa rečima italijanskog diplomate. Očigledno je da ima u našoj politici, strankama i vladi, onih koji, po nalogu svojih stranih mentora, guše autentični srpski kulturni izraz da bi Srbi izgubili svoj nacionalni identitet, koji je i najveća smetnja neoliberalnom ekonomskom i duhovnom porobljavanju, jer kada se slomi kultura jednoga naroda, gaze se lako i njegov identitet, njegova samosvesnost i samim time njegov otpor usmeren na dostojanstveno samoočuvanje koje vodi ka neprihvatanju onog što ne služi nacionalnim interesima svoga naroda i što nije istinska vrednost u svetskoj kulturi.
Problemi u našoj kulturi imaju izvorište u anacionalnoj državnoj politici otuđenoj od građana, u niskom nivou intelektualnosti političke „elite“, a ne u stvaralačkom potencijalu umetnika. Ne oskudevamo u talentima i vrhunskim umetnicima koji nemaju šta da zavide nikome na svetu, naročito ne onome otuđenom od sebe i prirode. Dakle, državna politika koja se zalaže za neoliberalni pristup u kome kultura postoji samo ako je vrednuje tržište, prvi je i pravi uzrok nevolja u našoj kulturi. U „profitabilnoj kulturi“ ne može da opstane ni Milanska skala, niti štampanje Dantea može da donese materijalnu dobit koja je u neoliberalizmu iznad svega, a naročito iznad duhovnosti. Čovek mora biti potrošač, a ne stvaralac i misleće biće. On ne može biti produhovljen, jer onda razmišlja, a kada razmišlja pravi probleme vlastodršcima. Zato su kod nas na udaru kultura, prosveta i religija.
Misleći ljudi ne pristaju na sadašnjost. Oni koriste iskustva prošlosti i sadašnjosti, ali na osnovu njih promišljaju budućnost kao jedino mesto promene postojećeg stanja. Neoliberalizam teži uniseks modelu egocentričnog i atomiziranog čoveka, dakle udaljenog od njegovog društvenog bića, jer je ono opasnost za bankstere na vlasti, pošto samo društveno biće, a ne pojedinac, može da ugrozi ovaj nehumani svetski poredak. Globalizacija je paravan za nasilje nad ljudima koje vrše banksteri, megakompanije i njihovi politički trabanti, uključujući i naše srpske. To je vandalska amerikanizacija Evrope kojoj je jedini cilj profit.
Globalizacija nastoji da sve svede na robu, čovek nije više „kadar“, već „ljudski resurs“, učenici su sada „potrošači obrazovanja“, dakle oni su svi roba! Zato globalizacija i mondijalizam napadaju identitet nacije i pojedinca, jer samo obezličeni možemo biti „ljudski resurs“, slepi potrošači. U tom smislu je Evropska unija kriminalni projekat neoliberalne kaste, kao izvršilac njenih naloga. Ona je dekadentna močvara u kojoj nema mesta za temeljnu kulturu, već samo za evrokratiju kojoj su nedostupna nebeska slavlja uma. Jer, autentična kultura, nacionalni identitet, tradicija i jezik izražavaju komunitarni karakter u nacionalnoj državi i u civilizaciji u kojima je moguć razvoj pojedinaca kod kojih je identitet temeljni uslov kako za njihove intersubjekatske odnose, tako i za njihovu zajedničku istorijsku sudbinu. Evropska unija direktno ugrožava tekovine evropske kulture i civilizacije. Ona ne dozvoljava prožimanje srpske sa evropskom i svetskom kulturom u kome nastaje svetsko zajedništvo i obogaćivanje i nacionalnih kulturnih sadržaja. Ona nameće isključivo ideološki model svođenja kulture na zabavu, a ljudska bića na „potrošače“ takve „kulture“.

KULTURNI IMPERIJALIZAM… Uklanjanje nacionalnog identiteta i kulture, prvi je korak, ako se želi nametnuti totalna politička, ekonomska i vojna hegemonija, uz koju ide kulturni imperijalizam. Saučesnici u ovom antihumanom procesu su takođe intelektualci i kulturni poslenici, jer većma ne pružaju otpor tome stanju. Prvi put u celokupnoj istoriji, znanje i kultura su sastavni deo vlasti, a intelektualci i umetnici su većma puki tumači i zagovornici postojećeg, psi čuvari vlastodržaca. Umetnost sledi „političko korektni govor“ neoliberala, pa kod akademskog i umetničkog klera pretežu kodeksi neoliberalnog totalitarizma i delegitimizacija nacionalne države, čime se nameće mističnost nužde sadašnjeg stanja, odnosno umetnici i intelektualci legitimizuju odsustvo političke alternative.
Prihvatajući postojeće stanje, kultura se odriče kreativnosti i prelazi u supkulturu, što i jeste cilj vladara čija umnost nije u stanju da se izbori sa kreativnošću koja je u biti identiteta, ali su oni svesni da bez kreativnosti nema ni otpora njihovoj moći i zato je diskredituju materijalno svodeći je na pola procenta srpskog budžeta, a medijski napadaju najprimitivnijim sredstvima i to sa nivoa izvršne vlasti kao u slučaju rijalitija. Identitet se mora čuvati otporom evroatlantskoj posluzi na vlasti koja nema dobre namere prema građanima. Umetnici treba da se kritički odnose prema stvarnosti svojim delima i da ne podležu uticajima samo zato što neoliberalna propaganda proglašava za stvaralaštvo performans na nivou ulične umetnosti.

… I KULTURNO KOMPRADORSTVO Danas vlast koristi nasilje nad kulturom u ekonomskoj formi. Kontinuirano smanjenje finansiranja za kulturu u Srbiji predstavlja samo po sebi politički napad na nju maskiran zakonima ekonomije. Gušenje bilo kakve kritičke perspektive ne postiže se danas upotrebom direktnog nasilja nad umetnicima, već medijskim ignorisanjem i ukidanjem resursa potrebnih za preživljavanje umetnosti i umetnika. Ali se zato daje, mimo svih zakonskih procedura, isključivom voljom premijera koji ima, očigledno, sužene vidike u kulturi, milion i po evra za jeftini kič Marine Abramović, dok se nema ni za ispomoć umetnicima u vreme virusne krize koja se koristi kao izgovor da se smanje ili brišu fondovi za otkup knjiga, finansiranje umetničkih manifestacija, časopisa, kapitalnih dela, filmova.
Našim političarima su umetnici potrebni jedino kao ikebana u predizbornim kampanjama. Oni ne shvataju šta znače nastupi, recimo ansambla „Renesans“ u svetu. Italijani su napisali da nisu znali, dok ga nisu čuli i videli, da je renesansna muzika u Srbiji nastala pre italijanske renesansne muzike! To je promocija naše kulture u svetu, ali ona zahteva državnu potporu koje nema.
Ali, današnji umetnici su najčešće apologete postojećeg stanja, jer svesno ili nesvesno, potpomažu opstanak takve vlasti, uz napomenu da je i srpska opozicija jednaka u svom bagatelisanju srpske kulture, pokušavajući da se usklade sa uspostavljenim poretkom, sa vladaocima i tajkunima, kojima moraju i uglavnom jedino i mogu da prodaju svoj „kulturni kapital“. Međutim, taj kapital ima prođu samo ako je strogo podređen očuvanju postojećeg stanja, odnosno podršci vlastima. Umetnici uglavnom idu na ruku našim evroatlantskim režimima, umesto da u njima identifikuju glavnog protivnika kulture koji nastoji da uguši širenje kulturnih vidika i razvoj nacionalnog autentičnog kulturnog izraza. Oni treba da se bore za ukidanje tog političkog klijentelizma u kulturi, jer je to neka vrsta kulturne prostitucije. Ta umetnička prostitucija je vidljiva u činjenici da pisci, filmadžije i organizatori umetničkih manifestacija određene političke orijentacije kolo vode u našoj kulturi i u beneficijama Vlade Srbije, pa je tako moguće da izvesna Aja Jung, eksponent kič (ne)kulture, dobije samo u jednoj godini 14 miliona dinara od Vlade Srbije, više nego Udruženje književnika za dvadeset godina, a finansiranje kapitalnih projekata kulture u celoj zemlji ni desetak. Predsednik države neobazrivo promoviše takav nivo „umetnice“ tvrdeći da je ona učinila što niko nije, kao da nikada nije čuo za Bitef, Belef, Bemus, Fest, Međunarodne beogradske susrete pisaca, Smederevsku pesničku jesen…
Finansiraju se prevashodno umetnički klanovi koji slave monoteizam neoliberalnog kulturnog kiča, a naročito oni koji promovišu kulturu protivnu srpskim nacionalnim interesima i srpsko „samoporicanje“. U taj korpus spadaju upravo Aja Jung, Marina Abramović, Egzit i slične komercijalne zabave koje se proglašavaju za kulturu i to sa nivoa vlasti.
U taj korpus spada i neki Savet za kreativne industrije u kome su perjanice Biljana Srbljanović, StartIT, Mokrin haus, Egzit, Srpska filmska asocijacija, Beogradska kulturna mreža. Predsednik Vlade Ana Brnabić je to formirala, kao neko strano telo u srpskoj kulturi, autokratski, jer nije konsultovala umetnička udruženja. Izgleda da je za nju kultura „industrija“, što se sasvim uklapa u neoliberalni koncept prezira prema stvaralaštvu koje ona naziva „kreativnom industrijom“.
Kulture nema je u rečniku srpskih vlasti. Ni opozicije. Nije je bilo ni u predizbornoj kampanji partija. Naravno, nije premijer jedini grobar srpske kulture, jer bilo ih je i ranije tušta i tma, ali to pokazuje kuda je ona usmerena kada se ovako odnosi prema sektoru bez koga nema, uz prosvetu i zdravstvo, ni ljudskog društva. Reklo bi se da premijer, svesno ili nesvesno ide na razaranje srpske kulture i nametanje ideoloških modela prema kojima je i ona oblikovana. Tu je i predsednik Skupštine, tu su i neki ministri, Naročito oni koji su branili kulturni „projekat“ rijalitija.
Naravno, treba menjati i ključeve raspodele. Ne mogu umetnička udruženja, Narodni muzej ili Narodno pozorište, da zavise od „projekata“ odnosno volje ministra kulture ili Vlade. Minimum je da te institucije kulture moraju biti zakonski stabilno finansirane najmanje za takozvane fiksne troškove. Zato je potrebno hitno usvajanje „Strategije“ kako bi se omogućila temeljna izmena Zakona o kulturi u skladu sa njom i potrebama srpske kulture.
Bilo kako bilo, umetnici treba da se založe da naša legitimacija u svetu bude nacionalna kultura stvorene u prožimanju sa svetskim kulturnim kretanjima, a ne kič kopija amerikanizovane i dehumanizovane antikulture neoliberalizma koja uništava prostor za izvorno stvaralaštvo naših umetnika koji ne pristaju na duhovnu ucenu. Srpska nacionalna kultura i svetska iskustva treba da se prožimaju, a ne da nam se nasilno nameće subkultura anacionalne dogme monokulturalizma Evropske unije i američkog hamburger obrasca.