Zečevizija – Majka svih litija

Umetnički i društveni značaj filma Čuvari pokazali su se tek u kontekstu litija u Crnoj Gori nekoliko meseci kasnije, a njegova aktuelnost kulminira upravo danas, kada je u pitanju sam opstanak srpskog pravoslavnog naroda u toj zemlji

Kasno uveče u nedelju, 7. juna, na Pinku 3 emitovan je film Čuvari beogradskog autora Miljana Gogića koji sam uvrstio u pet naših najboljih filmova u prošloj godini i koji smatram najznačajnijim srpskim dokumentarnim ostvarenjem poslednjih godina. Film pleni nesvakidašnjom snagom autentičnog prizora, a doživljava se u punoj recepciji događaja kome prisustvuje. Umetnički i društveni značaj ovog filma pokazali su se, međutim, tek u kontekstu litija u Crnoj Gori nekoliko meseci kasnije, a njegova aktuelnost kulminira upravo danas, kada je u pitanju sam opstanak srpskog pravoslavnog naroda u toj zemlji. Pravoslavni Srbi su u kandžama genocidne zavere Mila Đukanovića i njegovih gazda i brane se jedinim što im je još preostalo: sabornim litijama u ime Boga i pravoslavlja, kojima je Antihrist objavio rat do istrebljenja. Ali malo ko zna da ove litije nose hiljadugodišnju tradiciju, da predstavljaju arhetipski vid snage duboko motivisan kultom Svetog Jovana Vladimira, prvog srpskog vladara sveca, koji se već čitav milenijum obeležava krsnim hodom na planinu Rumiju. Na njenom vrhu nalazi se kultno mesto Svetog kralja, kako narod zove svog svetitelja i već u ranu zoru 7. juna, na Trojičindan, dostojanstvena litija izlazi kozjom stazom na nedostupni vrh planine da tamo oda poštu svom rodonačelniku, čija se velelepna crkva danas nalazi u Baru. Ova litija traje već hiljadu godina. Bez obzira na ratove, epidemije i razne nedaće, nju iznova pokreće nesalomiva vera u Boga, osećanje pripadnosti jednom narodu i veri, glavna etička paradigma, duhovni kontinuitet i obraćanje svecu zaštitniku za pomoć u svakoj nevolji. To je iskonski zavet Zajednice u spomen na mučeničko ubistvo prvog srpskog kralja svetitelja Jovana Vladimira, 1016. godine. To je majka svih drugih litija, jer je prožima prastari smisao srpskog saborovanja. „To su skupštine koje su nastavak onih Njegoševih skupština“, kaže vladika Joanikije. „Ovo što se sada zbiva je produžetak Gorskog vijenca.“

TRN U OKU Eto zašto je crkvica na vrhu Rumije oštri trn u oku Antihristu sa Cetinja; on nikako da se okane zlomisli o njenom rušenju. Skromna bogomolja od lima postala je uzvišena svetinja, koplje srpske pravoslavne vertikale koja stremi nebu. Smisao trojičindanske litije otelovio je krsni hod kao drevno saborno jedinstvo Boga i naroda, „nešto što je crkvi svojstveno već dve hiljade godina, pre nego što je kod nas otpočelo na specifičan način prije godinu dana“, rekao je nedavno mitropolit Amfilohije i sam naslednik čuvara trona SPC, koji bdi nad kultom Svetog kralja. Odista, litija u Crnoj Gori dobija svoj uzvišeni kolektivni smisao tek otkad je postala izraz narodne duše. Ovaj smisao brzo se prelio na sav naš život: „Put obnove pronađen je u Crnoj Gori“, kaže profesor Miloš Ković. „To su litije. Na potezu je naša crkva“ („Politika“, 9. jun).
Gogićev film modernim filmskim jezikom ispostavlja nam svu ovu monumentalnu tradiciju u jednoj jedinoj, celovitoj i verodostojnoj pokretnoj slici, čiji su junaci današnji Androvići, potomci barjaktara stare crnogorske vojske, čuvari okrvavljenih zastava sa Vučjeg Dola, srpska pravoslavna porodica iz sela Velji Mikulići kod Bara. Pred našim očima stvara se prizor kojom bi se mogla podičiti svaka svetska kultura, a koja je u nas osuđena, štaviše okružena neprijateljstvom vladajućeg režima u Crnoj Gori i agresivnih inoplemenika. Tu se prikazuje (ne rekonstruiše!) godišnje iznošenje kraljevog Svetog krsta na vrh Rumije sa koje zrači Božja milost (Krst se, inače, čuva na skrovitom mestu, koje zna samo najstariji Andrović). Prema nepisanim, ali strogim pravilima drevnog obreda, Androviće prate susedi muslimani i katolici, koji ceo jedan milenijum predano održavaju kraljev kult. Ni jedni ni drugi ni treći ne bi ga dali ni za živu glavu. Po rečima Svetog Nikolaja Žičkog i mitropolita Amfilohija, Sveti Jovan Vladimir preteča je dela Svetog Save kao i oličenje izreke Svetitelja da „smo Istok Zapadu i Zapad Istoku“. Otud i mučenička sudbina Vladimirovog krsta i zastrašujuća srpska stigma, koja još traje.

„MUMIJA PROMENE“ Ta je slika natopljena tonovima i nijansama drevnog srpskog pomorja, još starijim maslinama i narovima, svetlošću iz eona Kadma i Harmonije (po legendi osnivača Budve, čiji tumul i danas pokazuju više Bara). Svedočenja Androvića iz okoline stare srpske prestonice Skadra, od kojih doslovno zastaje dah, otkrivaju duhovnu Atlantidu naše kulture. Zahvaljujući pokretnoj slici ovo skriveno kraljevstvo vaskrsava u izuzetnoj sinematičkoj sintezi. Gogićeva pokretna slika zrači kolektivnim zajedništvom i još živom obrednom predstavom. Skoro čitav milenijum traje ovo otimanje od zuba vremena i evo gde pokretna slika (nekad kinematografski film a danas digitalni medijum) uspeva da od zaborava sačuva vreme.
Konačno, delo Čuvari Miljana Gogića tiče se osnovnog pitanja „Šta je film?“, koje je još davno postavio Andre Bazen. Misija filma je da od truljenja sačuva vreme, odgovorio je otac evropske estetike i teorije filma. Film je „mumija promene“ kojoj je dato da bude čuvar istine i mita, ali i mašina za ponovno oživljavanje prošlosti u vidu sadašnjosti, što se u potpunosti poklapa sa misijom Čuvara. Ontologija filma, njegovo biće, prastari je ritual koji se neprestano obnavlja kroz prizore stvarnosti same. To je veza između ovog malog dela i velike ideje Boga u filmu.