Utisak nedelje

Borba opozicije protiv Aleksandra Vučića sve se više pretvara u njen rat protiv same sebe do uništenja ili barem temeljnog (samo)poniženja. Što znači da vladajuća stranka ima izvanrednu priliku da (nam) još četiri godine radi šta god nađe za shodno, na dobro ili na zlo

Dosadna je izborna trka u kojoj je unapred poznato ono što je u njoj najvažnije. Dok jedinu nepoznanicu predstavljaju oni detalji koji će, u najboljem slučaju, kako sada stvari stoje, imati beznadežno limitiran uticaj na naše živote i njihovu budućnost. A ipak, upravo je ovo situacija koja nam se, od izbora do izbora, sa zaprepašćujućom upornošću ponavlja još otkako je Srpska napredna stranka dospela na vlast na predsedničkim izborima 2012. godine. Šta to govori o njenoj vladavini? I o njenoj opoziciji? Ali i o perspektivi spomenutih naših života i njihove budućnosti i budućnosti naše zemlje…

PREDIZBORNI BROJEVI Predizborne sondaže javnog mnjenja, elem – bez mnogo iznenađenja jer su te sondaže već poodavno više-manje iste – najavljuju još jednu ubedljivu pobedu vladajućeg SNS-a Aleksandra Vučića.
Istraživanje agencije „Faktor plus“ sprovedeno tokom prošlog meseca, koje prenosi i portal „Europe elects“, SNS-u predviđa čak 61 odsto osvojenih glasova. Daleko iza, na drugom mestu, nalazi se još jedna vladajuća partija, Socijalistička partija Srbije (SPS) sa 13,5 odsto podrške birača; pri čemu valja primetiti i da bi, ostvare li se ova predviđanja, obe vladajuće partije kudikamo do baš znatno popravile svoj prethodni izborni rezultat, SPS sa 11 na ovih 13 i po odsto a SNS sa 48,3 na, zbilja, astronomskih 61 odsto.
Daleko, daleko iza njih slede svi ostali. Doslovce gužva oko cenzusa koji je spušten na tri odsto; da nije spušten i da je ostao na dosadašnjih pet odsto, shodno ovim predviđanjima, dobili bismo dvopartijski sastav Skupštine Srbije u kome bi obe partije činile većinu, to jest sve.
Predviđanje „Faktor plusa“ – nezahvalno utoliko što je reč o brojevima dovoljno malim da upadaju u domen statističke greške – govori da bi SPAS Aleksandra Šapića mogao da dobije 3,9 odsto glasova; Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića 3,6 odsto; Srpska radikalna stranka 3,3 odsto; „Metla 2020“ Miloša Jovanovića 3,1 odsto. Dok su tik ispod crte „Dosta je bilo“ Saše Radulovića s 2,6 odsto, „Ujedinjena demokratska Srbija“ 2,4, „Zavetnici“ 2,2 odsto, Pokret obnove kraljevine Srbije 2,1 odsto, „1 od 5 miliona“ 1,3 odsto…
Učestvovaće na izborima i Čedomir Jovanović sa svojom „Koalicijom za mir“ koja u ovom istraživanju nije uočena, ali možda ni to ne treba da nas čudi prisetimo li se da je na beogradskim izborima 2018, na svom biračkom mestu na kome je glasao sa svojom suprugom, Jovanović dobio tačno dva glasa, drugi je valjda bio glas njegove supruge, možda će sada biti ubedljiviji…
U svakom slučaju, kao što je pobednik izbora unapred gotovo izvestan, izvesno je i da će o personalnom sastavu Skupštine Srbije u naredne četiri duge godine – ne desi li se u međuvremenu nešto nepredviđeno – zapravo odlučivati promili, odnosno tek hiljade glasova više ili manje koje će doneti prevagu u pogledu prelaska cenzusa ili ostanka ispod njega. I to je bezmalo jedini pažnje vredan, u meri u kojoj uopšte jeste vredan pažnje, broj koji će postati poznat tek posle glasanja u nedelju, 21. juna.
Preciznije, uz odziv od oko 50 odsto u odnosu na 6.583.665 registrovanih birača, za prelazak cenzusa biće potrebno tek stotinak hiljada glasova, i otuda, evidentno, svaka stotina i hiljada biće i te kako bitni, što sa sobom vuče i određene konsekvence poprilično mučne sadržine.

BOJKOT BOJKOTA Potpuno je jasno, razume se, da onoliki procenat (najavljenih) glasova SNS ne bi dobio da deo opozicije, okupljen u Savezu za Srbiju koji predvode Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boško Obradović, nije ostao pri tvrdoglavom a uz to i neproduktivnom stavu da bojkotuje izbore; ovo već i stoga što, još otkako su se opsetili da izbore na kojima ne mogu da pobede treba bojkotovati, nisu uspeli da formulišu iole uverljivu a kamoli izvodljivu alternativu uobičajenom konceptu smene vlasti putem izbora.
Zaglavljeni u zamci koju su sami postavili i onda sami u nju upali, lideri SzS-a sad optužuju svoje kolege da su Vučićeva opozicija – što je možda donekle i tačno, ali se za to nisu pojavili uverljivi dokazi – a nehotični paradoks ovih optužbi sastoji se u tome što, upravo svojim bojkotom, SzS prostom silom brojeva sad pomaže toj Vučićevoj opoziciji. Zato što će bojkot, koliko god, smanjiti broj izašlih glasača, i time dodatno oboriti visinu cenzusa a posledično i količinu glasova neophodnu za njegov prelazak. Što bojkot SzS-a bude uspešniji, to će opozicionim protivnicima SzS-a biti potrebno manje glasova da postignu svoj cilj i uđu u naredni saziv parlamenta.

LAŽOVI I SMRDLJIVE ŽVALE Kako god, tek, fakat je i da se i jedni i drugi, bojkotovali izbore ili ne, uglavnom bore za isto biračko telo, ionako već dobrano suženo ubitačnom kombinacijom Vučićeve (para)političke umešnosti i njenog izraženog manjka među političkim oponentima aktuelnog predsednika.
I otuda, zbog tako ograničenog rezervoara podrške, i njegova, valjda, logična posledica u vidu međusobnog rata do istrebljenja i poniženja među političkim istomišljenicima u stavu da Vučić i njegova vlast ne smeju da budu budućnost Srbije, koji tim svojim ratom i (samo)ponižavanjem samo dodatno, na dobro ili na loše, povećavaju šansu da će upravo njegova (Vučićeva) ostati dogledna budućnost Srbije.
Nismo još ni stigli da zaboravimo nedavni napad pristalica bojkota na Sergeja Trifunovića u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, kad, ove nedelje u „Utisku nedelje“ i potom putem tvitera, novi krug uzajamnog ruženja u kome smo od Saše Radulovića čuli da je „bojkot besmisleno sredstvo očajnih ljudi“ iako je i sam do juče zagovarao opšti bojkot, a od Sergeja Trifunovića da je Radulović „jedna ozbiljna lažovčina“ i „ona smrdljiva lažljiva žvala“ pride.
U međuvremenu je i Boško Obradović udario po njima – „Ne mogu da razumem kako neko ko sebe smatra opozicijom i ko drži do poštovanja Ustava može da učestvuje na ovim lažnim izborima“ – da bi mu Sergej Trifunović uzvratio da je licemer: „Sve bi to bilo u redu, dragi moj Boško, da ti, kao i Đilas, nisi izgovorio da je bojkot mrtav i pitao me za moguću koaliciju. Rekoh ti da je na republičkim izborima to nemoguće da idu desnica i levica, na lokalu nemam problem…“ Nešto kasnije usledila je i „mala ispravka: Boško je rekao da je bojkot mrtav, Đilas je rekao da mu je jasno da je besmislen. Da budemo precizni.“
A zapravo je, kao što uostalom iz ovih slučajnih primera i može da se zaključi, u već citiranom „Utisku nedelje“ Sergej Trifunović bio najprecizniji kada je rekao da „Aleksandar Vučić gladi brke dok mi ovde lupetamo gluposti“, na šta je (analitičar? političar?) Đorđe Vukadinović uzvratio podjednako preciznom dijagnozom: „Način na koji se opozicija generalno ponaša na političkoj sceni poslednjih godina je doprineo tome da gospodin Vučić zaista može da gladi bradu ili brkove ili šta god.“

NEDOSTATAK ALTERNATIVE Aleksandar Vučić je, pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012, na vlast došao iz dva osnovna i međusobno prepletena razloga; zato što je većini naroda dotadašnja vlast dozlogrdila u dovoljnoj meri da sebi poželi neku drugu vlast, i zato što su Nikolić i Vučić uspeli da se profilišu kao realna alternativa Borisu Tadiću, uzgred budi rečeno, u medijskom okruženju koje po opoziciju tada nije bilo mnogo povoljnije nego što je današnje, sve i ako se danas zbog toga kuka mnogo glasnije nego tada, tada nije ni imalo gde da se kuka kao što ima sada.
Ma kakvim da se manipulacijama sadašnja vlast služi – kao da je prethodna na to bila gadljiva, samo je u tome možda bila manje vešta – dosadašnji izborni rezultati i sadašnje sondaže javnog mnjenja neumoljivo pokazuju da kritična masa poput one iz 2012. ni izbliza nije dostignuta. Jednostavno, sviđalo se to nekome ili ne, dovoljna većina naroda još ne želi promenu. Dok lideri aktuelne opozicije svojim ponašanjem, ne samo u ovoj izbornoj kampanji, kao da nastoje da taj narod uvere da nikome i ne mogu da budu alternativa, a kako i da ga uvere kad jedino svoju ličnu netrpeljivost prema Vučiću i njegovom poretku, legitimnu kao osećanje ali ništa više od toga, pokušavaju da podvale kao ozbiljan politički program.
A nije da u ovih osam godina nisu imali obilje prilika da dokažu suprotno. Sada im predstoje još četiri godine da pokušaju da urade ono što su već pokazali da ne mogu da urade. Za to vreme će vlast nastaviti da radi tačno ono što je i naumila.