Put u Evropu preko poluintelektualaca

Univerzitet na umoru (2)

Zašto su Nemci dozvolili da se s Bolonjom eksperimentiše samo na dva fakulteta

Logično tu sledi pitanje: kakva je razlika iza tako odbranjenih doktorata i kupljenih falsifikata? Vrlo mala, pa zato oni najambiciozniji momci i nemaju strpljenja da se bave sitnicama. Kupe ono što žele. To na kraju ispadne i jeftinije. Ne dereš đonove skupih italijanskih cipela i ne gubiš vreme. Duhoviti ljudi su se ovih dana setili da nije istina da je ovo najgore doba, jer „kad će opet doći vreme da se doktorat može kupiti za 300 evra“.
Međutim, nijedan prevarantski sistem nije savršen. Jer onda je ta prljava voda izbila i u najvišim državnim institucijama. Ali ništa. Progres se ne može zaustaviti. Ne stide se ni profesori mentori, ni doktorandi koji nisu znali ni da imaju mentore. Uostalom, i ministri predaju na tim fakultetima. Krug je zatvoren. Samo ponekad prljava voda prelije.

ODLIV MOZGOVA KAO DANAK U KRVI Šta se nama, poludivljim s jugoistoka, tada obećavalo u Bolonjskom procesu? Isto što i danas. Put u Evropsku uniju, kao zemlju dembeliju. Kao šargarepica je bilo ono čemu nijedan malograđanin nije mogao da odoli: da će i „naša deca“ moći da se školuju gde god u Evropi. Svaki „sitni buržuj“ tu misli baš na svoje jedinče.
Tako se na srpskim univerzitetima, kao i u svim zemljama bivše Jugoslavije i evropskog Istoka, „omiljeni koncept mobilnosti pretvorio u svoju karikaturu, u takozvani odliv mozgova“, konstatovaće Vladimir Milisavljević s beogradskog Instituta društvenih nauka. Kakav hipercinizam: siromašne zemlje školuju svoju decu, bogate zemlje gledaju kakvih im profila radne snage nedostaje, a roditelji se raduju da prodaju svoje dete.
Zato se ne treba čuditi i što se u našim današnjim udžbenicima „danak u krvi“ opisuje kao pozitivan proces. Poluintelektualcu, kako je soj sličan današnjoj univerzitetskoj eliti opisivao Slobodan Jovanović, to je kao dva i dva, jer on „usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje“. To je biće koje „uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u ’čaršijskom’ smislu, dakle sasvim materijalistički“.
Ali mi i dalje ponosno stupamo u bolonjsku budućnost. Uzdignuta čela i bez želje da nam misao da tu nešto nije u redu pokvari sreću. „I dalje se prećutkuje šta je o pitanju te čuvene reforme učinjeno na univerzitetima u Kembridžu ili Oksfordu, na Sorboni ili u Frajburgu, u Kelnu ili toj Bolonji“, podseća nas profesor filozofije Milan Uzelac. A „ovo pitanje nije nimalo bezazleno“. Jer Nemci su dozvolili da se s Bolonjom eksperimentiše samo na dva fakulteta.
Neverovatno, kako je ovde razvijena „normalnost“ da se bude drugorazredan. Ideal: biti Evropljanin, druge klase. Provincijalni duh univerzitetske elite daleko je i ispod demonstrirane potrebe srpskog naroda posle pada Berlinskog zida da bude tretiran kao ravnopravan učesnik u evropskoj svakodnevici.

NACIONALNI PREPOROD I EVROPSKE VREDNOSTI U Srbiji se na putu za Evropu suštinski demontira uzor univerziteta koji je utemeljio Vilhelm fon Humbolt početkom XIX veka a koji je imao „za cilj nacionalni preporod baziran na univerzalnim evropskim vrednostima slobodnog humanističkog obrazovanja i na principu samostalnosti naučnog istraživanja“. Reklo bi se paradoksalno, naš univerzitet se uspostavlja kao institucija koja je „jednako i bez izuzetka neprijateljska prema posebnosti svakog naroda“. Jer, ukazuje prof. Mišo Kulić sa Filozofskog fakulteta iz Istočnog Sarajeva, „takvoj nadnacionalnoj koncepciji društva, izraženoj u bolonjskoj koncepciji obrazovanja, ne trebaju nacionalne i kulturne posebnosti, već depersonalizovane nacije i kulture koje sopstvene istorijske i uopšte sve duhovne vrijednosti poslušno redukuju na vrijednosti profita“.
Da, i profesori u „kolonijalnim demokratijama“ obrazuju svoj podmladak za misao da mi nismo dorasli da profiti pripadnu nama. Tamo su pare i sva znanja. Naše je da se ubacimo da zašrafimo neki šraf na velikoj mašini. Kako ti bace mrvicu, ti si dobrostojeći u našoj pustinji. Otud je veliki uspeh u srpskoj akademskoj zajednici ako štrbnete učešće u nekom međunarodnom projektu kao „mali od kužine“. To služenje tuđem interesu će vam pomoći da postanete i kandidat za članstvo u SANU. Provincijski duh je ovde i sada progres.
Tako Beogradski univerzitet pluta između slavne prošlosti (Milutin Milanković, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Miloš Đurić, Pavle Savić, Georgije Ostrogorski, Mihailo Marković, Nikola Milošević i mnogi drugi) i sumorne sadašnjice u kojoj je njegov (i naš!) „intelektualni kapital“ u neprestanom padu. To traje.
I pre nego što će Bolonjski proces ubrzati samoponištavanje i zaraziti Univerzitet osećanjem inferiornosti, profesor Vladimir Milačić sa Mašinskog fakulteta, koji je normalno osamdesetih i devedesetih predavao na Džordž Vašington univerzitetu, u Tokiju, po Evropi, uočiće da je iz „Pandorine kutije izašao zao duh potprosečnosti koji se graniči sa mediokritetstvom i direktno kao virus nagriza intelektualni kapital univerziteta koji je stvarao većinski nastavno-saradnički kolegijum. Razvijani su razni modeli ’podmorničkog rata’ koji je imao za posledicu potapanje ’krstarica nauke’“. Danas su talasi olupine izbacili na obalu.

SIMBIOZA POLITIČKE I UNIVERZITETSKE ELITE Čovek može nad ovim stanjem da razmišlja kao onaj knjigovezac koji je, ostavši bez posla u vojnoj štampariji, govorio: Šta se drugo moglo očekivati? Pa, propala je i vojna avijacija! Propast mora imati utešno objašnjenje. Ali univerzitet je u savremenom društvu suviše važan da bi knjigovezačko objašnjenje smelo biti dostatno. S univerziteta dolaze oni koji će voditi našu državu, organizovati našu ekonomiju, učiti našu decu, projektovati i graditi naše gradove i mostove, lečiti nas, brinuti se da nam ne prodaju nepotrebnu i opasnu vakcinu…
Drama je velika. Naš univerzitet ne može da očekuje injekciju zdravlja od aktuelne političke elite. U Srbiji je predsednik države, kad je izabran, za nekoliko dana nabavio fakultetsku diplomu, ministar ima diplomu s fakulteta koji – kako je javno pokazano – nije organizovao nastavu za studente, drugi ministar ima doktorat koji je tako sročen da je posle neviđenog pritiska javnosti oglašen prepisivanjem… Bilo je ministara s falsifikovanim doktoratima i u nemačkoj vladi, ali kad su otkriveni, morali su da podnesu ostavku. Ovde se nije ništa desilo. Život ide dalje. Moramo da podižemo Potemkinova sela iz sata u sat. O bedi univerziteta ćemo posle.
Fakultet koji je štancovao diplome nije ni ukoren. Naprotiv. Jedan spisak ljudi na važnim funkcijama, koji ovih dana kruži društvenim mrežama, pokazuje da su desetine „kadrova“ baš s tim diplomama. Doduše, kad je prva među ministrima u javno objavljenoj biografiji obelodanila svoju školsku spremu, narodni poslanici nisu mogli da razumeju čime se to ima smatrati. Ne znam da li je smisleno porediti: „Niko ko je diplomirao na nekom trećerazrednom univerzitetu neće postati predsednik SAD; za tako nešto podrazumeva se posedovanje diplome nekog od najuglednijih univerziteta kao što su Jejl, Harvard… I to je svima jasno“ (M. Uzelac). I što reče jedan naš mladi čovek sa iskustvom doktoriranja na Harvardu, „da bismo imali slobodno građansko društvo, neko ipak mora da pročita i prokletu Ilijadu. I to celu. Ne pola, ne isečke. Celu“ (Aleksandar Stević, Teror racionalnosti ili zašto treba zaboraviti Bolonju, „Peščanik“, 20. decembar, 2009).
Prepreka je kao Kineski zid, jer je nepobitno, kako tvrdi profesor Miloš R. Perović, da „do poplave akademskog ostracizma… ne bi moglo da dođe da ključne državne ustanove, a pre svih najviše obrazovne institucije ove zemlje: Rektorat Univerziteta u Beogradu, Ministarstvo za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj i Nacionalni savet za visoko obrazovanje funkcionišu i poštuju zakon“.
Kad ne znamo šta ćemo, mi Srbi se uvek setimo Nikole Pašića, koji je rekao nešto ovako: Pomoći nam nema, ali moramo preživeti.
Mora se prekinuti trend. A to je korenit (da ne kažemo revolucionaran) raskid sa stanjem. Revolt is the right of the people, rekao je Džon Lok pre više od tri veka. To je prirodno pravo. Pravo na opstanak. Ako Univerzitet ima unutrašnje snage, ima šanse. Ako nema, istoriju to neće zbuniti da postupa kao prema onima koji uginu i ustupe mesto drugima – koji znaju kako se preživljava.
Sad se vraćamo na početak ovog teksta – na „dirljivo pismo javnosti“ profesorke Arhitektonskog fakulteta Dragane Vasiljević Tomić. Uljudnost i intelektualni ton tog obraćanja oživljava i optimizam. Ima još supstance. Usamljeni pojedinci sklonjeni u neke pukotine opstaju. Uprkos svemu. Kao u onim distopijskim romanima. Ali lov na njih ne prestaje. Prošle nedelje je Senat, s nekoliko uzdržanih glasova, usvojio izveštaj koji je prethodno vratio Fakultetu. Profesorka je primljena kod rektorke i usmeno ju je obavestila – kako njoj oduzimaju postojeće reference a protivkandidatkinji dodaju nepostojeće. Rektorka ju je pažljivo saslušala. Ali potpisaće i ona. Neće valjda da udari na Senat i „sistem“. Vrana vrani oči ne vadi. Idemo dalje.
Profesorka Vasiljević Tomić, kao ugrožena vrsta, pridružila se ovih dana kolegama koje su prošle godine formirale front nazvan MASA (Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti). Kad ugrožena akademska vrsta počne da nastupa organizovano, to prestaje biti dirljivo. Može da postane pretnja stanju koje se više ne može tolerisati. Ako se „toleriše“, onda ovakvog univerziteta neće biti. Odumreće. Jer to što se bude tako zvalo biće društveno neupotrebljivo.

Kraj