PETAR PIJANOVIĆ – Pismo i krst

Zbog čega bez starih, srpsko–vizantijskih ozračja nije moguće razumeti ni današnji duhovni život, pa ni ukupno stvaralaštvo

Na Kosovu i Metohiji u periodu dužem od hiljadu godina podignuto je više od hiljadu pravoslavnih svetinja. Sve to čini duhovni identitet i predaka i potomaka. To je valjda neporecivo. Ne treba pri tome zaboraviti da se slično spomeničko blago nalazi na širem prostoru koji čini srpski kulturni krug. Deo toga je i naša stara književnost. Suprotno Skerlićevom stavu, ona nije samo trag pismenosti već je u najboljim primerima ta umetnost reči dostojna poštovanja i pamćenja. No nevolja je u tome što je ona stvarana na jeziku koji je izašao iz književne upotrebe, pa te stare tekstove u izvorniku mogu da čitaju samo retki pojedinci sa znanjem srpskoslovenskog. Ali to je već drugi problem, kaže Petar Pijanović profesor univerziteta i saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, književni kritičar i proučavalac srpske kulture, u razgovoru upriličenom povodom njegove studije Anđeli i ratnici. Stara srpska kultura.
Pred nama je vaša obimna studija Anđeli i ratnici. Stara srpska kultura. Otkuda posle višestrukog književnog i kulturnog usmerenja na XX vek (prisetimo se monografija o Pekiću, Kišu, Paviću i Bulatoviću, kao i sjajne studije Srpska kultura 1900−1950) ovaj obrt? Šta vas je to „prisililo“ da krenete od početaka srpske kulture i, još dublje, od početaka civilizacije na ovim prostorima?
Posle mojih knjiga posvećenih piscima i srpskoj kulturi XX veka ova studija na prvi pogled može da izgleda kao presedan. Pitanje je kako izmiriti moderne kulturne tokove sa starom srpskom kulturom? Odgovora ima više. Prvi je vezan za saznanja da je nacionalna kultura celovit sistem i da razumevanje te celovitosti traži da se ono što je savremeno poveže sa svojim dubinskim korenima. U našem slučaju: bez starih, srpsko-vizantijskih ozračja nije moguće razumeti ni današnji duhovni život, pa ni ukupno stvaralaštvo. Jednom reči, ti drevni koreni su stubovi srpske kulture. To je ono što me je, kako primećujete u pitanju, „prisililo“ da iz XX stoleća krenem u srednji vek i da srpsku kulturu stavim u širi civilizacijski, odnosno evropski kontekst. Bez tog konteksta ni srpsku istoriju ni kulturu nije moguće razumeti. Sličnu vrstu „presedana“ u vezivanju interesa za staro i za nove vrednosti nalazimo kod Milana Kašanina. Potvrđuju to njegovi briljantni eseji o piscima nove srpske književnosti u knjizi Sudbine i ljudi i jednako dobra sinteza Srpska književnost u srednjem veku.
Ranije se niste bavili ovim periodom, a dali ste izuzetno analitičko-sintetičku studiju o staroj srpskoj kulturi, kakva nam je odavno nedostajala. Literatura koju ste koristili sadrži oko 150 jedinica, i to uglavnom studija. Koja su bila iskušenja i teškoće tokom rada?
Iskušenja i teškoća bilo je mnogo, pouzdanih putokaza malo. Verujem da je s tim iskušenjima i Jovan Deretić radio svoju Kulturnu istoriju Srba. Tim više što je reč o različitim pitanjima iz istorije društva, jezika i književnosti, umetnosti i nauke, filozofije i morala, crkvenosti, običaja i privatnog života na koja je ta slojevita oblast upućena. Istoričari sve to podvode pod pojam totalne istorije. Međutim, retki su naši istoričari koji su se iz tog ugla bavili srpskom prošlošću. Dobar su primer Sima Ćirković i neke njegove knjige. Što se pak mog pristupa tiče, on je na neki način limitiran mojom strukom. Zato sam morao da prostudiram tolike knjige koje pominjete. Pri tome nisam mogao da preuzmem ulogu izvornih poznavalaca i tumača svih pomenutih područja. Mene su, pre svega, zanimali kulturološki aspekti svih onih sadržaja koji čine staru srpsku kulturu. Bilo mi je važno da izdvojim i protumačim ono glavno, a to su njene vrednosti, duh i smisao.

Dali ste veoma preglednu i jasnu periodizaciju stare srpske kulture. Bilo bi veoma korisno za naše čitaoce da nam je ovde predstavite.
Blizak sam onim shvatanjima po kojima za određivanje kulturnih perioda nije toliko bitna hronologija ili, kako neki kažu, istorija vlasti koliko duh neke epohe. On u Evropi nije svuda jednak. Neki narodi, kojima pripadaju i Srbi, uglavnom su „preskočili“ humanizam i renesansu, neki drugi nisu. Istorija, pa i kultura novoga doba obično se računaju od pada Carigrada ili od otkrića Novog sveta. I pojedini naši istoričari misle slično, uključujući u tu periodizaciju i tokove u srpskoj istoriji. Ja mislim drugačije. Kod nas duh srednjeg veka predugo traje pa i kultura s tim obeležjima. Još tačnije, oni traju do prvih decenija XVIII stoleća. Njihov kraj podudara se sa iščezavanjem starog, tačnije srpskoslovenskog jezika i sa počecima baroka s kojim kod Srba polako posustaje i još živo vizantijsko nasleđe. Na toj međi rađa se i nova srpska kultura.
Sve vreme ste naglašavali da se naša kultura nalazila na međi Vizantije i Zapada, a da je uspevala ne samo da stvori svoj identitet nego i da ga uspešno čuva. Srpski identitet je i jedna od osnovnih vezivnih linija u svim poglavljima vaše knjige. Koja su bila iskušenja na tom putu?
Identitet nikome nije dat nego se on stiče, kao što se kulturnim i mentalitetskim, odnosno karakternim vrednostima neguje. Otuda identitet nije oponašanje nego stvaranje svoga ili posebnog po opšteljudskoj meri. Nije, dakle, stanje nego proces koji obeležava i tradiciju. Svaki narod, kako je lepo primetio Zoran Konstantinović, proizvodi znakove svoje kulture koji temelje identitet. Kultura je njegovo puno, osnovno obeležje. Srpska ikona i živopis, izgled hrama i žitije kao književna vrsta prepoznatljivi su čak i kada se porede sa umetnostima drugih pravoslavnih naroda. Otuda je Etjen Loran primetio razliku između srpske i vizantijske svete slike. Vizantijske ikone i živopisi, kako je on zapazio, više oličavaju svemoć, a srpske više zrače dobrotom i vrlinama. U toj razlici je odlika srednjovekovne srpske umetnosti, takođe i vernika sa kojim ona nečujno „razgovara“. To je identitet, a nikako primitivnost, buka i bes kojima se on često predstavlja. Značaj i dramu identiteta potvrđuju danas događaji u Crnoj Gori, pa i napadi na Srbe i srpsku crkvu. Ta drama već je viđena. Naime, prema popisu iz 1909. u Crnoj Gori živelo je 94,38% Srba, a 1948, zahvaljujući rasrbljavanju, bilo ih je samo 1,78%. Izuzetno visok procenat Srba u Crnoj Gori na popisu održavao se čak i kada kralj Nikola nije bio u dobrim odnosima sa Karađorđevićima. Međutim, posle Drugog svetskog rata za nepunih četrdeset godina „nestalo“ je u Crnoj Gori više od devedeset procenata srpskog življa. Sve navedeno pokazuje da ponovljeni događaji u istoriji često postaju istorijska i državnička farsa. Ona je na delu sad u Crnoj Gori.
Naslov vaše studije Anđeli i ratnici (pojačan fotografijom freske kalenićkih Svetih ratnika na koricama i stihovima Vaska Pope iz pesme Kalenić na početku knjige) jeste metaforičan, ali i precizan. Šta nam on govori o prirodi naše srednjovekovne kulture i o uslovima u kojima je nastajala?
Naslov je prozor ili ogledalo knjige i nije lako do njega doći. Da izdavač nije tražio da knjiga ima figurativan naslov, ona bi se jednostavno zvala Stara srpska kultura što je ostalo u podnaslovu. Poštujući pravila Zavodove edicije „Jazon“ rešenje je nađeno tako što sam spojio, a ujedno sučelio dve reči koje na neki način odslikavaju duh srpskog srednjeg veka, pa i njegovu kulturu. Tim dvema rečima povezan je donji i gornji svet. Prva označava ratnika na bojnom polju u stvarnom svetu, ali i svetog ratnika koji ulazi u srpski živopis kao znak simboličke odbrane od turske sile i verskog tlačenja. To je vodilo u potiranje duhovne samobitnosti i identiteta. Kalenićki Sveti ratnici na to ne pristaju. S tim imenom oni postaju anđeli, nebeska bića ili izvršioci Božje volje na zemlji i u ljudskom rodu. Ova mitopoetska veza između zemaljskog i nebeskog ili onostranog na najbolji način potvrđena je kosovskim zavetom koji ima pre svega moralnu, odnosno trajnu simboličku vrednost. U vezi s naslovom, jednostavno se može reći da njegove osnovne reči − anđeli i ratnici − ukazuju na dubinsku sintezu duhovnog i svetovnog. Na toj sintezi temelji se i naša kultura srednjeg veka.
Vaše viđenje i razumevanje naše stare kulture sadržano je u vašoj studiji. Molimo vas da ovde ukažete na njena osnovna svojstva i, da tako kažemo, na njene vrhove.
Stara srpska kultura sadrži donje slojeve našeg istorijskog pamćenja, takođe i duhovnog bića. Kultura je sam temelj našeg postojanja kao naroda kojega na pravi način ne bi ni bilo bez kulture. To je doba kada su Srbi ustrojili svoju državu i crkvu, dobili pismo i krst. Na raskršćima istorijskih puteva i kultura postali su deo judeohrišćanske civilizacije. U svom zrenju ta kultura stvorila je vrednosti koje nisu samo srpska nego i svetska baština. Toj baštini pripadaju manastiri Studenica, Đurđevi Stupovi, Sopoćani, Gračanica i Visoki Dečani, Crkva Svetih apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara, potom Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška, a od rukopisnih knjiga Miroslavljevo jevanđelje. U vezi s tim je prošle godine, povodom 800. godišnjice crkvene samostalnosti, u Muzeju Srpske pravoslavne crkve priređena izuzetna izložba Osam vekova umetnosti pod pokroviteljstvom SPC. Nažalost, ona nije dobila odgovarajući javni tretman. Da je sreće i dobre pameti, tu izložbu je trebalo da posete sve srpske škole. Nekima su, recimo, turske serije bliže od naše serije Moj rođak sa sela. Ako se tako nastavi, Sulejman Veličanstveni, koji je u pohodu na Beč rušio beogradske crkve i od njihove građe dizao džamije, može nekim Srbima da postane bliži od Miloša Obilića. I rijaliti programi sasvim smišljeno zaglupljuju narod, stvaraju pogubne obrasce nekulture, pa i kod mladih. Mnogobrojno naše kulturno nasleđe, među kojima živopisi i ikone, nastalo je na Kosovu i Metohiji što potvrđuje da je taj prostor ne samo državna nego i duhovna matica srpskog naroda.
Vaša knjiga je velika pohvala našoj srednjovekovnoj kulturi i precima koji su je stvarali. U njoj se sve vreme oseća vaš ponos što smo imali takvu kulturu i što joj služite. Pretpostavljamo da vam je, osim teškoća, truda i muka, pisanje o njoj činilo i veliku radost?
Za autora važan je osećaj da služi kulturi kojom se bavi. On ne sme da kaže da joj time prinosi darove. Ova tema, kako s razlogom kažete, sa svim izazovima i iskušenjima koje nosi podrazumeva i veliki istraživački trud. Tema je rađena u okviru projekta Kulturološke književne teorije i srpske književne kritike Instituta za književnost i umetnost iz Beograda. Rad na toj temi uz sva iskušenja donosio je i radost. To je dodatni motiv da se radi posvećeno. Radost prati podsticajna sumnja u ishod posla. Sumnja je utoliko veća kad se zna da istraživač nije uvek na svome. To znači da nije matičan u svemu šta radi pa mora da uloži veliki napor da uči i saznaje, odnosno da ovlada i „tuđim“ znanjima. To je uslov bez kojeg ovakvi poslovi ne mogu da se rade. Uz sve ovo možda ide i ona narodna: Pregaocu i Bog pomaže. A šta je urađeno − videće se. Neka malo stvari odstoje u starim mehovima.

Vaša studija je, istovremeno, i pohvala velikim i značajnim tumačima (a imali smo ih, i te kakvih!) naše srednjovekovne umetnosti i književnosti. Koje biste među njima izdvojili i koji su vam, slobodnije uzev, bili najpodsticajniji?
Trojicu sam već pomenuo. To su bili Sima Ćirković, autor sinteze Srbi u srednjem veku pisane u ključu totalne, jednim delom i kulturne istorije, te Milan Kašanin i Jovan Deretić. Prvi je izvorno istoričar umetnosti, a drugi istoričar književnosti. Povelik je broj znalaca koji su se bavili nekim aspektima stare srpske kulture i umetnosti. Među njima su Dimitrije Bogdanović i njegova Istorija stare srpske književnosti, Đorđe Trifunović s nekoliko knjiga među kojima je i Stara srpska književnost. Osnove, te ponešto skrajnuti Miodrag Purković, koji je najveći deo života proveo u inostranstvu. Od mlađih tu je Sanja Bošković i njena knjiga Kosovski kulturološki mit. Uz svako poštovanje prema ovim i još nekim autorima poseban značaj u proučavanju naše srednjovekovne kulture ima Svetozar Radojčić, Purkovićev generacijski ispisnik i istoričar umetnosti. Obojica su u Drugom svetskom ratu prošli nemačko zarobljeništvo. Radojčić je iz pomenute oblasti ostavio vrlo važne pa i dragocene knjige od kojih je najbolja Staro srpsko slikarstvo. Meni je ipak najdraža ona sa naslovom Uzori i dela starih srpskih umetnika. Ta knjiga je informativna na pouzdan način, mudra i sveznalačka, tj. multidisciplinarna. Kojom god oblašću da se bavio, Radojčić je bio na svome. Jednako umno i akribično pisao je o slikarstvu, srednjovekovnim natpisima, tonzuri Svetoga Save, reljefima na hercegovačkim stećcima, arhitekturi ranog XIV stoleća ili narodnoj poeziji sa srednjovekovnim temama. Po tome Radojčić mi je bio velika pomoć i uzor u svakom pogledu. Kao kulturolog jednako mi je bio blizak američki profesor Džejms Bilington koji je predavao na Prinstonu i Harvardu. Ostavio je kapitalnu sintezu Ikona i sekira. Istorija ruske kulture, jedno tumačenje. Ona nije samo dubinski snimak ruske kulture nego i dragocen i poželjan model totalne istorije, bar onakav kakvim ga ja vidim i shvatam.
Uporedo s naučnicima veliki prostor ste posvetili i umetničkim delima i njihovom doprinosu razumevanju srednjovekovne kulture i kulturne prošlosti uopšte. Borislav Pekić, Miodrag Pavlović, Milorad Pavić, Vasko Popa − šta nam njihova dela govore o moći i nemoći istorijskih studija i sjaju našeg srednjeg veka?
Podsticaj za rad na ovoj knjizi nalazio sam i kod srpskih književnika koje pominjete. I to − bilo da je reč o razumevanju paganske, u kojoj i naš arhetip ima značajne korene, ili judeohrišćanske civilizacije. Svojim knjigama oni „očima uma“, drugačijim nego kod naučnika, neke stvari u istoriji civilizacije bolje osete ili vide. Otuda, takođe nezaobilazni, Dragoslav Srejović U ogledima drevne umetnosti s razlogom kaže da su najveće istine o čoveku i prošlosti dotaknute pre u literaturi i umetnosti nego u društvenim ili ma kojim naukama. Dakle, nauka se naslanja na umetnosti i one se međusobno prožimaju. I same umetnosti nekad pokazuju dobar sklad. Tu vezu pokušao sam da osmislim i u svojoj knjizi. Na njenoj naslovnoj stranici je, pomenuli smo, fotografija jednog fragmenta Svetih ratnika iz Kalenića posle kojega na početku knjižnog bloka stoji moto koji čini deo pesme Kalenić Vaska Pope. Pesma je komentar freske, a obe iz vekovima udaljenih vremena govore isto. I Borislav Pekić, koji u Zlatnom runu priziva i doba Despota Stefana Lazarevića, razumevanju prošlosti i kulture dodaje jednu važnu misao u Sentimentalnoj povesti Britanskog carstva kazujući da je Duh istorije sam život. Još slikovitije je njegovo pomalo cinično zapažanje da su Sloveni Balkanu, posle njegove helenske slave „bureta mudrosti“, doneli slavu „bureta baruta“. Tajnu lepenske civilizacije pretače u stihove Miodrag Pavlović u zbirci Pevanje na viru. I tako redom. Umetnost pa i književnost stoga su sekundarna, moguće i vesela „nauka“ koja pomaže da se kultura bolje razume. Valjda i zato naši raniji pa i savremeni književnici za temu i nadahnuće često uzimaju srpsku Vizantiju i Kosovo. Od kraja XIV veka do naših dana Kosovo je naše sudilište. To nije samo tačka na istorijskoj mapi nego ključni topos srpskog mišljenja i pevanja. Ono je postalo i vremenska jedinica pa se vreme može računati od Kosova do Kosova. Kao da vreme stoji i kao da je ono zatočeno u toj tački. Zato je Kosovo postalo topos u srpskoj književnosti − usmenoj i pisanoj. Tako je to od srednjeg veka do danas. U XIX stoleću svedoče to Njegoš i Sterija, a u svojim književnim i neknjiževnim tekstovima svedoče njihovi potomci u XX veku − Crnjanski i Andrić. Vi pominjete Pekića, Pavlovića, Pavića i Popu. U tom kolu su i Ivan V. Lalić, Ljubomir Simović, Matija Bećković, Milosav Tešić, Ivan Negrišorac…
Najavili ste i studiju o srpskoj kulturi XVIII i XIX veka, kojom biste zaokružili vaše izučavanje srpske kulture u celini. Dokle ste stigli u njenom ostvarenju i možemo li se nadati da će u narednim godinama sve tri biti objavljene zajedno?
Bez te treće studije ne bi bilo celine do koje veoma držim. Otuda je Srpska kultura u XVIII i XIX veku prizvana milošću te celine, pa će biti priključena dvema postojećim monografijama. Ona je naučni projekat koji završavam u Matici srpskoj. Suštinski, sve te tri monografije jesu jedna knjiga. Nova srpska kultura poveznica je stare i moderne. Za sada je svaka u svojim koricama, a nije isključena mogućnost da posle četvrt veka rada na tom poslu sve tri u jednim koricama počnu da žive zajedno.

Objavio je knjige Poetika romana Borislava Pekića (1991), Proza Danila Kiša (1992; 2005), Pavić (1998), Poetika groteske: pripovedačka umetnost Miodraga Bulatovića (2001), Naivna priča (2005), Moderna tradicija (2012), Srpski kulturni krug (2012), Izazovi granične književnosti (2014) i Srpska kultura 1900−1950 (2014)