MILOŠ JOVANOVIĆ – PREDAJA KOSOVA JE NACIONALNO SAMOUBISTVO

S predsednikom Demokratske stranke Srbije i jednim od lidera pokreta „Metla 2020“ Milošem Jovanovićem razgovarali smo o predstojećim izborima, stanju u kojem se nalazi opozicija u Srbiji, ali i o značaju Kosova i Metohije za srpski narod i o trenutnoj situaciji u Crnoj Gori

Apsolutno sam uveren da ćemo biti iznenađenje ovih izbora. Ljudi su u onome što smo govorili prepoznali ozbiljnu alternativu. Uspeli smo da dopremo do njih svojim idejama – kaže na početku intervjua za „Pečat“ lider Demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović.

Predizborne ankete daju vam oko tri odsto glasova – zašto nemate veću podršku, kakvo je vaše objašnjenje?
Ne hajem mnogo za ankete i istraživanja javnog mnjenja. Naročito ne u današnjoj situaciji gde je sve rovito na srpskoj političkoj sceni ako izuzmemo dve vladajuće stranke. Sve što sam video, međutim, po načinu na koji smo radili, po reakcijama ljudi koje su tokom kampanje bile odlične i kako je izborna trka odmicala, bivale sve bolje, uverilo me je da ćemo ostvariti iznenađujući rezultat na predstojećim izborima. Uspeli smo da nametnemo važnu, u svakom pogledu ključnu temu koja se odnosi na neophodnu promenu političkog sistema. To, naravno, ne znači da ćemo imati petnaest ili dvadeset odsto na ovim izborima. Niko to neće od opozicije, jer je politička scena razdrobljena i bez strukture. Ona je danas u procesu prekomponovanja. Ali u vremenu koje dolazi i u kojem predstoji formiranje nove političke scene za narednih dvadeset godina, zauzećemo važnu poziciju i zato su, između ostalog, ovi izbori veoma važni. I za nas kao Pokret, i pogotovu za nas kao Demokratsku stranku Srbije.
Zašto ste odlučili da izađete na izbore, i da li biste takvu odluku doneli da cenzus nije spušten na tri odsto?
Mi smo oduvek govorili da smo bliži izlasku na izbore, jer nam ideja bojkota nikada nije bila bliska. I o tome smo govorili javno, mnogo pre spuštanja izbornog praga o kome govorite. Istina je da je promena cenzusa samo otežala donošenje odluke o izlasku, jer je dodatno ogolila taj, ipak autoritarni način vladavine. Nikakve rasprave u vezi s tom odlukom o spuštanju izbornog praga – koja priznaćete nije nevažna – nije bilo. Verujem da 99 odsto ljudi u vladajućoj stranci nije bilo u toku niti je imalo uopšte predstavu da će do navedene promene doći. Jedan čovek je o njoj odlučio, vođen političkim kalkulacijama. To nikada nije dobro. Ali kako je naš stav prema bojkotu ostao nepromenjen, jer zaista mislimo da bojkot u ovakvim uslovima predstavlja u najmanju ruku nesvrsishodno sredstvo, ušli smo u izbornu trku.
Kakav je vaš odgovor na optužbe zagovornika bojkota da ste svi koji na izbore izlazite zapravo deo „Vučićeve opozicije“?
Nema tu šta preterano da se odgovara. Jedan deo opozicije se ne bavi politikom već politikanstvom. I to od samog početka. Neverovatna je ta priča o bojkotu. Lansirana je iznebuha od strane jednog od lidera opozicije pre tačno godinu dana. Uvek sam govorio da je to učinjeno ishitreno i nepromišljeno i ta ocena je načelno tačna. Ideja o bojkotu, međutim, suštinski nikada nije ni bila zamišljena kao sredstvo u borbi protiv ove vlasti već kao sredstvo za borbu unutar opozicije, odnosno kao sredstvo za sticanje prevlasti unutar opozicije. I zato ne treba da čudi, nezavisno od rezervi koje sam oduvek imao prema ideji bojkota i javno ih iznosio, da je ta priča doživela potpuni krah. Politikanstvo o kojem govorim takođe je izvorište optužbi da je svako ko se ne slaže sa Đilasom zapravo „Vučićev“. Reč je o klasičnoj, jeftinoj i neutemeljenoj diskvalifikaciji političkih rivala. Nema tu argumenata, nema činjenica, reč je isključivo o propagandi koja se vodi iz uskostranačkih interesa. Ali činjenice su neumoljive. Evo jedne od mnogih. Kada je potpisan protivustavni Briselski sporazum 2013. godine, ja sam u Narodnoj skupštini glasao protiv, dok se gospodin Đilas, tada predsednik Demokratske stranke, s tim sporazumom složio, kao uostalom i Vuk Jeremić koji je vladajućoj većini davao kvorum i glasao za budžet. I sada ljudi koji su nekada glasali zajedno uz Vučićevu većinu optužuju druge, koji to nikada i nigde nisu činili, da su „Vučićevi“. Ali da budem iskren, ni to zapravo ne predstavlja najveći problem. Uostalom vreme uvek sve pokaže, a na politikanstvu se ništa ozbiljno ne da graditi niti uraditi. Problem koji mene uistinu zabrinjava je nesposobnost građana da prepoznaju politikanstvo, neiskrenost i glumatanje jednih i drugih. Ta nesposobnost se sve češće ispoljava, iako su činjenice tu. Dovoljno je napraviti minimalan intelektualni napor pa shvatiti ko je ko i ko se zapravo za šta zalaže. Jer činjenice su tu i jasno ukazuju na doslednosti i nedoslednosti u političkom delovanju jednih, drugih, ili trećih. Ali kao da su ljudi odustali i od tog minimalnog napora. A to je opasno, jer se onda otvara prostor za svaki vid manipulacije. Bilo kako bilo, naš stav pa ako hoćete i moji lični stavovi se nisu menjali. Znamo ko smo, šta smo i šta hoćemo. Svoji smo i borimo se za svoju zemlju.
Šta najviše zamerate aktuelnoj vlasti? A u čemu biste mogli da je podržite?
Najviše zameram kosovsku politiku koja je protivustavna od samog početka, tj. od potpisivanja Briselskog sporazuma 2013. godine, i jedan, u osnovi, kabadahijski način vladavine. I zato smo mi, ako dozvolite da se ponovo osvrnem na vaše prethodno pitanje, jedina istinska opozicija ovom režimu, jer im se u oba aspekta – nacionalnom i demokratskom – suštinski protivimo.
Kada je o Kosovu i Metohiji reč, svaka ideja o predaji ili priznanju i prihvatanju secesije Kosova i Metohije nama je apsolutno neprihvatljiva, jer bi bila pogubna za nas kao naciju. Naprosto mi nije jasno kako iko može da pomisli da od odbrane Kosova i Metohije može ili treba da se odustane. Prvo, mi bismo eventualnim činom predaje svoje južne pokrajine izvršili identitetsko, nacionalno samoubistvo. Veliki deo naše kulture i istorije bismo istog časa mogli da bacimo u kontejner. Kako čitati srpsku epsku poeziju nakon predaje KiM? Kako čitati Gorski vijenac ili Na Gazimestanu Milana Rakića? Kako gledati Gračanicu Nadežde Petrović? Pobogu, pa nijedna nacija na svetu to sebi ne bi dozvolila. Takav čin bi imao nesagledive posledice po opstanak Srba kao istorijske nacije, a zapravo kao nacije uopšte! I zato je bilo kakva predaja apsolutno nedopustiva. S druge strane, čak i ako zanemarimo pitanja kolektivnog identiteta, pa i časti ako hoćete, ostaje problem destabilizacije regiona koji bi usledio ako bismo se Kosova i Metohije odrekli. Naime, sutra priznajte secesiju KiM, već prekosutra se otvara pitanje stvaranja tzv. Velike Albanije što će direktno destabilizovati Severnu Makedoniju, Crnu Goru, a povratno i Bosnu i Hercegovinu, odnosno Republiku Srpsku. I tada, umesto da se u narednim godinama bavimo jačanjem Srbije, mi ćemo se baviti geopolitikom i sukobima.
A o kabadahijskom načinu vladavine ne bih trošio mnogo reči. Dovoljno je vidljiv i ovako. I što se više udaljavate od prestonice, stvari u tom pogledu stoje sve gore. Lokalni partijski šerifi, pritisci na zaposlene u javnim preduzećima, korupcija, isisavanje budžetskih sredstava u privatne džepove. O krupnim aferama poput Krušika i odsustvu reakcije tužilaštva da ne govorim.

Kako komentarišete poslednja dešavanja u Crnoj Gori?
Crnom Gorom vlada jedan u biti gangsterski i antisrpski režim. Taj režim je 2006. godine izvojevao nezavisnost Crne Gore uz odlučujuću pomoć manjina. Od tada je počeo da se bavi falsifikovanjem sopstvene istorije. Pokušava da stvori zaseban jezik kao što pokušava da stvori zasebnu pravoslavnu crkvu. I neće stati. Uostalom, i pored jednog Gorskog vijenca i pored tradicionalne himne Crne Gore Onamo ’namo gospodin Đukanović je uspeo u tome da Crna Gora prizna secesiju Kosova i Metohije. Posle takvog beščašća ne postoji više apsolutno ništa što bi moglo da me iznenadi a što dolazi od crnogorskog režima. Mada, zapazićete, režim gospodina Đukanovića zapravo je izuzetno savremen. Nekako je oličenje duha vremena, materijalističkog, individualističkog, dekadentnog, raskorenjenog, bez istorije, morala, svesti i savesti. U dve reči, nediferenciranog i relativističkog. U svetu u kojem je recimo sve manje važno da li dete ima oca i majku, ili dva oca ili dve majke ili u kojem u pojedinim zemljama možete u administrativnim formularima da se odredite ni kao muškog, ni kao ženskog pola već kao nešto treće, ne bi me začudilo ni da zvanična Podgorica izađe sa stavom da su Crnogorci zapravo etnički marsovci. Ipak, toj vrsti savremenosti su dani odbrojani, jer će se brže nego što mnogi misle nasukati na zdrav razum i nešto što bih ja ipak nazvao prirodnim poretkom. Bilo kako bilo, moramo kao država napraviti ozbiljnu strategiju odbrane, jer su u Crnoj Gori napadnuti srpski narod, srpski jezik i srpska crkva.
Zbog čega ste odlučili da rebrendirate DSS i da na izbore izađete pod imenom „Metla 2020“?
Nismo ništa rebrendirali. DSS ostaje DSS, ali postoji mnoštvo ljudi i mnogobrojne organizacije koji dele naše ideje a nisu formalno hteli da budu deo stranke kao takve. Otud ideja stvaranja pokreta, a metla je najbolji simbol onog što je danas potrebno uraditi u Srbiji – veliko čišćenje i pravljenja reda.