Crno, da crnje ne može biti

Spajk Li i njegov Da 5 Bloods u pravo vreme i na pravom mestu

Vremešni večiti borac za „crnu stvar“, američki sineasta Spajk Li, usled do sada najburnijih rasnih protesta u Americi, dobio je udarni prostor na platformi za preuzimanje filmova „Netfliksa“ zahvaljujući svom novom ostvarenju „Da 5 Bloods“, koje ima sve adute da konkuriše za najgori film ne ove godine već i čitave decenije, ali čiji je političko-rasni angažman toliko značajan i aktuelan da praktično uopšte nije bitno što je toliko loš

Od sredine juna na platformi „Netfilksa“ dostupan je njihov novi „veliki hit“, delo američkog crnoputog sineaste Spajka Lija, autora koji je posle više decenija rada zaslužio verovatno jedinstvenu poziciju u istoriji američke, pa i svetske, kinematografije – najnagrađivaniji je filmski stvaralac zahvaljujući filmovima koji su toliko loši da su postavili nove standarde u tom smislu. Od početka, dakle, iako bez adekvatne zasluge za to, oduševljeno prihvatan od „belog establišmenta“, koji je on ponosno i uvek sasvim otvoreno prezirao, Spajk Li je prihvatio da bude crna ovca crnih ili, još bolje, dobro istrenirana cirkuska atrakcija i vrlo jadna, ali jednako agresivno i arogantno lajava kopija Muhameda Alija. A kada smo već kod njega, upravo je snimkom Alija koji objašnjava zašto je odbio da ide u Vijetnamski rat Li otvorio svoj najnoviji film „Da 5 Bloods“ (naslov je slengovska igra engleskom gramatikom, a aludira na glavne junake priče – ekipu crnih američkih vojnika u Vijetnamu koji su sebe zvali Bladsima – Krvavima, pa bi naslov mogao da bude preveden kao „Petorica Krvavih“). Za Spajka i njegove istomišljenike Alijev inspirativan čuveni govor, koji je zapravo kukavičko izbegavanje odlaska u rat i pokušaj da se ne propusti dobra zarada od boksa, savršen je uvod u jeftini rasno obojeni politički filmski pamflet koji je, kao i decenijama ranije tokom svog toliko hvaljenog stvaralaštva, jednako providno lukavo podmetao Holivudu i svetu predstavljajući se kao nova borbena sila ugnjetenog crnog čoveka u Americi. Ni „Da 5 Bloods“, u tom smislu nije ništa drugačiji od bilo čega što je Li prethodno snimio. A tajming za njegovo provokativno distribuiranje svetu nije mogao da bude bolji uzevši u obzir aktuelna rasno konotirana previranja u Americi. I ne zna se ko ga više hvali, da li spomenuti ljigavi i poslovično snishodljivi „beli establišment“ ili sve brojniji „obojeni“ aktivisti. Li se, naravno, kao i uvek, sam najviše hvali i, razume se, žestoko se i ovog puta bori za „crnu stvar“. Agresivno politički provocira, zapravo je u svakom negativnom smislu rasistički nastrojen i da je bilo šta slično njegovim rečima ili delima poteklo od nekog belca, odmah bi bio zatrpan najgnusnijim pogrdama i stigmama, možda i nekom tužbom. Ovako… Spajkova se daleko čuje, dobacuje sve do Boga i nazad. I poštuje se, nagrađuje čak. Pomenuti njegov novi film završava potpuno neprimerenim, brutalno rasističkim, pokličima na skupu „Crni životi znače“, koji je trenutno slogan koji se u histeriji navodne rasne jednakosti liberalno-demokratske kominterne nameće kao mantra i čak se pred njim kleči (kao na početku fudbalskih utakmica u Nemačkoj, recimo, naravno i ne samo tamo). U Spajkovom filmu se samo urla u znak podrške „crnoj stvari“ i slobodi.

Diletantski akcioni film

Između ta dva rasistička pokliča crnih aktivista i crnih ikona iz prošlosti „Da 5 Bloods“ je u svakom smislu diletantski akcioni film od neizdržljivih dva i po sata u kome baš nijedan sastojak koji čini film makar gledljivim, da i ne pominjemo dobrim, nije ni na prosečnom nivou. Priča je, zanimljivo, bila pre više godina u opticaju s belim junacima kao protagonistima i najbliža je bila realizaciji kada je nuđena Oliveru Stounu (koliko bi to bio bolji film!), ali je, eto, dopala do Lija, koji je sa svojim stalnim saradnikom scenaristom Kevinom Vilmotom Džuniorom odmah glavne likove obojio u crno i od jednostavnog akcionog filma – u kome četiri veterana Vijetnamskog rata posle nekoliko decenija odlučuju da se vrate tamo gde su ratovali u mladosti ne bi li pronašli telo petog druga, ali i sanduk zlata koji su tamo zakopali – napravio jeftini, dosadni, stereotipno rasistički agresivan politički pamflet u kome se pomenuti zaplet zaturio i više uopšte nije bio bitan. Uzgred, a što nikako nije manje važno, ratni prizori iz Vijetnamskog rata, prikazani u nakaradno montiranim i snimljenim flešbekovima i ispraćeni užasnom muzikom iz najjeftinijih akcionih filmova iz osamdesetih godina, toliko su loši, neuverljivi i naivni da bi ih bolje snimio neko pokupljen s ulice koji nikada nije video filmsku kameru. Iskusni autor i iskusni glumci, dakle, nisu učinili ništa vredno da to iskustvo pomogne njihovom filmu. Osim što je iskusni autor učinio sve da svoje delo zloupotrebi u političke svrhe i nastavljanje svoje životne misije – borbe protiv belog čoveka i njegovog ugnjetavačkog sveta u kome, po Liju, i dalje pate milioni „obojenih“ širom sveta. Naruku su mu išli i najnoviji rasni neredi u Americi koji su koincidirali s pojavom filma u „Netfliksovom“ katalogu.

Rasizam protiv rasizma

Ulaženje čak i u najpovršniju analizu ovog filma je iz mnogo razloga besmisleno. Jer, prvo, na taj način se daju nezaslužen značaj i pažnja jednom diletantskom i bezvrednom ostvarenju (ako se ceni samo umetnički pa i tehnički nivo ovog filma) ili se pruža podrška uvredljivoj i neobjašnjivo popustljivoj rasističkoj propagandi (posmatran iz političkog ugla). Dakle, „Da 5 Bloods“ nije dostojan ni kao profesionalno filmsko ostvarenje ni kao pošteni politički komentar nepoštenih političkih pojava i odnosa, a što se najpre predstavlja da jeste. Upravo je suprotno. Kao i svi ostrašćeni i primitivni politički aktivisti, on se vatrom bori sa vatrom, odnosno urlajući protiv rasizma on se u suštini zalaže za rasizam, ali sada u suprotnom smeru kada je u pitanju boja koju valja mrzeti, kinjiti, tlačiti i, što da ne, istrebljivati. U gotovo svakom kadru potencira se „crna tragedija“ u beloj Americi, stereotipima se napadaju stereotipi Holivuda o Vijetnamskom ratu koji se Liju nisu dopali, ali nije imao ništa protiv da ih na isti način, sada sebi u korist, upotrebi u svom filmu. I, najpatetičnije od svega, on je zaista umislio da snimajući „Da 5 Bloods“ snima svoj, crni, odgovor na Kopolinu „Apokalipsu danas“! Ima i direktnih referenci na taj film, od postera Kopolinog remek-dela koji se kao slučajno pojavio u nekom kadru filma, do jadnog parodiranja korišćenja Vagnerove muzike koju je upotrebio Kopola prilikom prizora naleta helikoptera u čuvenoj sceni napada na vijetnamsko selo, do opet jadnog i neuspelog pokušaja da se putovanje glavnih junaka kroz pakao Vijetnamskog rata i džungle nametne kao metafora ljudskog ludila, pohlepe, stradanja u ratu i generalno užasa koji je ljudski rod spreman da čini sebi i drugima, a što je bila poenta (izuzetno vešto i promišljeno razrađena) „Apokalipse danas“. Ništa od toga u Lijevom filmu nije prisutno. Naprotiv. Kao da čitate dečji strip. Posebna su lakrdija pomenuti flešbekovi. Na stranu što bi junaci filma, veterani Vijetnamskog rata, bili jedva pokretni starci, njih u tim osvrtanjima na ratovanje u Vijetnamu od koga ima više od pola veka predstavljaju isti glumci koji ih glume i danas. Nebulozno i glupavo, uvredljivo čak. Jedan je od gledalaca u kritičkom komentaru uzviknuo – gledao sam film za džabe, a ipak želim pare nazad! Većina je davala zaslužene najgore ocene Lijevom ostvarenju kukajući kako bi voleli da nekako vrate dragoceno vreme utrošeno na gledanje ovakve gluposti. Nisu izgleda shvatili da se Spajkova misija nalazi veoma daleko od želje da se dokazuje kao filmski autor. Početak (Alijev govor protiv „bele Amerike“ koja šalje crnce da ginu u besmislenim ratovima) i kraj (spominjan aktivistički skup crnih aktivista koji pomamno vrište da su „Crni životi važni) govore o njegovim pravim motivima za ovaj film. Otud su diletantska režija, užasan scenario, iritantna muzika i montaža, odnosno loše sve što ne sme da bude loše kako bi film makar bio gledljiv, neka vrsta kolateralne štete jer „Da 5 Bloods“ nije sniman da bi zavodio gledalište uobičajenim kvalitetima koje mora da poseduje dobar akcioni film već da bi se Li pohvalio još jednim svojim politički angažovanim (za „crnu stvar“) delom.