Učitavanje mogućeg smisla – U NAŠEM POZORIŠTU APSURDA

Svakodnevna predstava domaćeg pozorišta apsurda teče po inerciji koja je dobila sopstveno, nezaustavljivo ubrzanje. Odnosi među učesnicima igre zatrovani su bolesnom netrpeljivošću, u tangencijalnoj vezi sa realnim stanjem u vremenu i prostoru. Učesnici u nemilosrdnom obračunavanju, bez obzira kojoj političkoj grupaciji pripadaju, strogo paze da ne pomenu okupacionu silu koja im stoji nad glavama, da se ne odrede prema pitanju otetog dela teritorije, iako je to, pored ekonomskog razvoja, jedini predmet o kome bi morali govoriti

Za francuske suvereniste, Mastrihtski ugovor je obeležio početak crnog razdoblja novije istorije zemlje. Izbrisane su vekovima utvrđivane granice, država se odrekla nacionalne valute i prava da, po potrebi, određuje njen kurs, pristavši na spoljašnju kontrolu budžeta, obim investicija i visinu deficita, da se potom, tiho i bez skupštinske debate, vrati u zagrljaj vojnog saveza iz kojeg ju je De Gol, šezdesetih godina, bio istrgao. (Ratno savezništvo je jedno, a prisustvo stranih trupa u zemlji nešto drugo.) Usledilo je raseljavanje industrijskih postrojenja od Poljske i Rumunije do Indije i Kine, uzmicanje pred ekonomski jačim partnerom sa one strane Rajne, poslušnost prema briselskim zahtevima i propisima, kao i prema merama Centralne evropske banke sa sedištem u Frankfurtu. Na izbore za Evropski parlament ne iziđe ni 30% građana. Čemu, kad se mišljenje glasača ni u šta računa. Uzalud je, na jednom referendumu od pre desetak godina, odbačen tekst ponuđen od EU birokratije: nekoliko meseci kasnije, vlada je ipak usvojila propise koji kod glasača nisu prošli. U takvim okolnostima, i redovni izbori su izgubili smisao i važnost. Sociolog i antropolog Emanuel Tod izjašnjavanje na predsedničkim i parlamentarnim izborima karakteriše kao puku pozorišnu predstavu. Vrhovnu afirmaciju demokratskog ustrojstva zemlje upoređuje sa izborima održanim u Danskoj godine 1943. Socijaldemokrati su, na toj konsultaciji, dobili 46% glasova, drugoplasirani oko 20%, i tako dalje sve do nacionalsocijalista sa 2% pristalica, na uveseljenje nemačkih okupatora, stvarnih gospodara u onom trenutku porobljene zemlje.
Ne znam koliko u ovoj mračnoj slici ima galskog preterivanja, tek, uz poštovanje razmera i lokalnih posebnosti, prikazana panorama ima nametljivih sličnosti sa prilikama u današnjoj Srbiji. Ona, očevidno, uživa status zemlje sa ograničenim suverenitetom: deo teritorije joj je doslovno okupiran, okupator se povukao u senku i šalje poruke preko trećerazrednih izaslanika. On nadgleda pravilno odvijanje izbornih procedura, ocenjuje stanje u sudstvu i medijima, stepen korupcije, visinu penzija i plata, poresku politiku i pravac investicija. Dakle, sve. Saveti protektora se usvajaju bez pogovora, kod jednog dela elite poslušno i sa zahvalnošću, kod drugog sa ćutljivim negodovanjem, što izlazi na isto.
Ugurani smo u tesnu, zagušljivu prostoriju, gde je svako svakome na smetnji, obasipamo se optužbama i uvredama, a o onome što nam je najvažnije – ćutimo, ne pominjući ime silnika koji nam je oteo dostojanstvo i deo životnog prostora.
Francuska je, ipak, dobrovoljno pristala na podaništvo, a videla je i nešto koristi od toga. Mi smo samostalnost i nezavisnost izgubili posle vojne akcije pod komandom vodeće sile planete. Ostali smo razgrađenih državnih granica, pretrajavamo pod budnim okom osvajača koji čeka da se umorimo i pomirimo sa „realnošću“, da se odreknemo sebe, na šta niko neće ili ne sme da pristane.
Svakodnevna predstava domaćeg pozorišta apsurda teče po inerciji koja je dobila sopstveno, nezaustavljivo ubrzanje. Odnosi među učesnicima igre zatrovani su bolesnom netrpeljivošću, u tangencijalnoj vezi sa realnim stanjem u vremenu i prostoru. Učesnici u nemilosrdnom obračunavanju, bez obzira kojoj političkoj grupaciji pripadaju, strogo paze da ne pomenu okupacionu silu koja im stoji nad glavama, da se ne odrede prema pitanju otetog dela teritorije, iako je to, pored ekonomskog razvoja, jedini predmet o kome bi morali govoriti. Odlučujući činilac ove naoko proste jednačine je negde drugde, daleko i visoko, i gotovo je svejedno gde ko stoji i šta govori. Zemlja je pod tuđinskim nadzorom, a javne ličnosti igraju u komadu zarad same igre, boreći se, po navici, za vlast koju neće moći valjano da upotrebe. Pokvaren vazduh, zaostao od bombardovanja, muti pamet i truje dušu. Odvratnost prema zagađenoj atmosferi izliva se u ludu i nerazumljivu mržnju; javne rasprave se svode na vređanje, klevetanje i podmetanje. Mržnja na trenutno vladajuću većinu dođe kao jedini preostali oblik ispoljavanja snage i volje. Ta mržnja je utoliko jača što je vlast slabomoćna i, kao takva, neprestani izazov za one koji ne uspevaju da je se domognu. Vladajućoj ekipi, uza sve njene promašaje i nedomašaje, pripisuju se najgora zla modernog doba, od fašizma i nacizma, do korumpiranosti i populizma. Njena diktatorska priroda se svakodnevno izobličava, i nikome ne smeta suštinski besmisao takvih optužbi. Nema, naime, primera u novijoj političkoj istoriji da se diktatorska vlast, u sopstvenoj zemlji, u delu javnih glasila iz dana u dan napada. Tiranija koja to trpi je jadna i bezopasna tiranija.
Zakletu mržnju ne zbunjuje ova apsurdna situacija. Njeni merni instrumenti su okrenuti naglavce. Određenje slobodnog javnog glasila vidi se u stepenu neprijateljstva prema vlastima. List, ili televizijski kanal, u kome unapred znate šta ćete pročitati, videti ili čuti (pokude, ako je u pitanju opoziciono glasilo i pohvale, ako je naklonjeno Vladi) – takvo glasilo je u vrlo slaboj vezi sa slobodom. Mržnji to ne smeta. I napadnuti, i napadači, uživaju u poganoj zabavi ocrnjivanja, služeći se sličnim rečnikom. Sve je dopušteno, osim pominjanja velikog mešetara zla, trovača našeg skučenog i pregaženog tla.
Mržnja je duhovna hrana očajnika. Ona živi od prepoznavanja krivaca u saputnicima i sapatnicima, slepo nasrćući u mišjoj rupi, besneći u karantinu bezizlaza. Istine radi, treba reći da smo se u toj nastranoj disciplini dugo uvežbavali. Vlast, koja je nastupila po okončanju građanskog rata 1945, upućivala nas je na gutanje poniženja i skrivanje osvetoljubivih primisli. Sa drukčije mislećima ona nije raspravljala; njih je trebalo likvidirati. Klica začeta u toj pomrčini, proklijala je u sadašnjoj relativnoj slobodi. Protivnik je smrtni neprijatelj. Mržnja je po rečima Ortege i Gaseta (1883–1955) virtuelno ubistvo. Domaće vrzino kolo netrpeljivosti puno je nedotučenih osuđenika. Na javnoj sceni divlja Ciceronov „okoreli bes“. Mrzitelju je strano dvoumljenje, promišljanje i pažljivo odmeravanje. Optužba se ne mora dokazivati, ona je svoj cilj ispunila iznošenjem na svetlo dana. Strasna kao i ljubav, začeta, izgleda, u istom odeljku moždanih ćelija, ona razara ono što ljubav nastoji da očuva.
Postoji, ipak, jedan vid mržnje koji se može pravdati, mada je, i opravdan, prilično jalov. To je mržnja prema despotu. Naši mrzoljupci tu, još jednom, omašuju. Silnika, koji nas je krajem prošlog veka uterao u slepi sokak, oni pošteđuju. I suviše je jak, s njim se nije šaliti. Deo elite, nakalemivši stokholmski sindrom na tradicionalnu rajetinsku poslušnost, obožava svetskog moćnika, sluša njegove savete, oberučke prihvata emisare, ili ih poziva da pripomognu u rešavanju domaćih teškoća. Gospodar sveta je, inače, veliki poštovalac slobode medija, što je potvrdio u aprilu 1999. rušenjem zgrade beogradske Televizije i Avalskog tornja, kao i ubistvom 16 pomoćnih radnika Sedme sile. Što se istinoljubivosti tiče, on nam i tu daje uzor sa svojim fake news, u čemu ih naši tabloidi nespretno oponašaju. Višemesečno natezanje i prebrojavanje glasova na Floridi, prilikom izbora Buša Mlađeg, takođe je primer za ugled.
Stupnjevi na kojima vlast ispoljava silu, vrlo su različiti. Izmišljanjem nepostojećih grehova zataškavaju se manje, stvarne pogreške, koje zaslužuju konstruktivnu kritiku. Napadanje domaćih zvaničnika žalosna je i maloumna zabava. U vrlo delikatnom položaju su kritizeri stariji od sedamdeset godina: podneli su, bez reči protesta, vladavinu jednog samoizabranog (doživotnog) predsednika, da bi sada otkrivali tiraniju u uslovima kakve-takve slobode, i puštali mržnji na volju. Treba ih razumeti. Ono nekad je bilo odveć jako i opasno. Ovo danas je nešto drugo. Došlo vreme da na bilo koga izruče celog života nagomilavani jed.
Samo da jednog dana ne pređu sa reči na dela.