Skuvani Lucifer i drugi tajni recepti

Od trenutka kada su, zahvaljujući „Vikiliksu“, procureli hakovani mejlovi Džona Podeste, menadžera neuspešne kampanje Hilari Klinton za predsednika 2016, ime čuvene srpske performans umetnice Marine Abramović neprestano se pominje u tekstovima i nastupima teoretičara zavere koji su se, iz različitih aspekata, bavili analizom afere „Picagejt“

Marina Abramović se u Podestinim mejlovima pojavljuje samo uzgredno i to kroz poziv Podestinog brata Tonija na jedan od njenih performansa, takozvanog „kuvanja sa duhovima“ (spirit cooking), koje ona priređuje po privatnim domovima kao izraz zahvalnosti svojim donatorima i sponzorima. Mnogima je to, zajedno sa, najblaže rečeno, morbidnom estetikom koja provejava kroz njene radove, performanse i instalacije, bilo dovoljno da je povežu sa pedofilskim lancima i satanističkim krugovima koji navodno, kroz delovanje tzv. duboke države, vladaju planetom.
Te optužbe doživele su kulminaciju prošlog meseca nakon prikazivanja dokumentarnog filma „Van senke“ (Out of shadows), koji je na Jutjubu za samo nedelju dana pogledalo više od devet miliona ljudi. Nakon inicijalne eksplozije gledanosti primećeno je da Jutjub tendenciozno sakriva taj sadržaj od svojih korisnika, tako da ga je nemoguće naći ako se u pretragu ukuca ime filma, što je samo dodatno raspalilo maštu brojnih konspirologa i učvrstilo ih u uverenju da su na pravom tragu. U tom dokumentarcu, koji bi se mogao opisati kao labavo povezana kompilacija različitih popularnih teorija zavere vezanih za CIA, Holivud i posleratne američke političke elite, dva holivudska kaskadera, veterani brojnih blokbaster filmova, Majk Smit i Bred Martin, iz ugla insajdera, iznose svoja iskustva koja su ih naterala da promene mišljenje o industriji zabave u kojoj su godinama radili i za koju danas smatraju da je u službi dijaboličnih ličnosti i mračnih kultova. Oni u filmu kroz brojne primere upozoravaju na programsko ispiranje mozgova i senzibilizaciju za najgore poroke, perverzije i zločine koji se odvijaju pod okriljem naizgled bezazlene zabave za široke narodne mase.

[restrict]

HOLIVUD VAVILON O vampirskoj i luciferijanskoj prirodi Holivuda i industrije zabave piše se, sa manje ili više argumenata, još od dvotomne, u više navrata zabranjivane knjige Keneta Angera „Holivud Vavilon“ (1965), u kojoj je autor, inače poznat i kao prononsirani satanista, razotkrio mnoge mračne tajne fabrike snova, od jezivih seksualnih zločina Fetija Arbakla preko otvorenog satanizma Semija Dejvisa Džuniora do pedofilskih, homoseksualnih sklonosti Džejmsa Dina. Očigledno je da u kulturi posthrišćanskog, sekularizovanog Zapada mnogo češće nailazimo na satanističke simbole i poruke nego na inspirativne primere hrišćanskih vrlina, čednosti i pobožnosti. Lucifer je naročito ušao u modu u drugoj polovini šezdesetih kada su Mik Džeger i Rolingstounsi, inspirisani Bulgakovim, pevali o svojoj „simpatiji za đavola“, a Roman Polanski je, zajedno sa osnivačem Sotonine crkve Antonom Levejem, snimao film „Rozmarina beba“. Zanimljivo u vezi s ovim novim pristupom staroj konspirološkoj temi jeste to da u filmu „Van senke“ centralnu ulogu zauzima naša umetnica, koja je, po mišljenju novinarke Liz Kronkin, jedan od kolovođa i gurua čitavog pedofilsko-satanističkog lanca. Kronkinova navodi bizaran slučaj pop zvezde Lejdi Gage kojoj je Abramovićeva bila mentor za performans i koju je podvrgavala neobičnim eksperimentima u kojima ju je odvodila u šumu, terala je da se skine gola i onda je puštala da se sama snalazi na putu do kuće dok je Abramovićeva sve snimala kamerom. Slične psihološke eksperimente za razbijanje ličnosti, ponižavanje i programiranje, kako navode autori, izvodila je CIA tokom šezdesetih. Zahvaljujući Lejdi Gagi i velikom psihološkom uticaju koji je imala na nju, Abramovićeva je, kako se sama u to vreme hvalila, višestruko uvećala svoju popularnost i stekla pristup milionima novih, izuzetno mladih i povodljivih obožavalaca koji nisu znali ništa o njenom radu. U sklopu segmenta o Abramovićevoj, u filmu se prikazuju i uznemirujući snimci iz 2011. s jedne od njenih seansi već pomenutog „kuvanja sa duhovima“, kada su pred brojnim oduševljenim holivudskim zvezdama i drugim moćnicima servirana jela na telima nagih devojaka, a čitav ugođaj je osmišljen tako da simulira kanibalizam i ritualno žrtvovanje. Iako je Abramovićeva pokušala naknadno da objasni ovu „gozbu“ kao pomalo neslanu šalu i svojevrstan komentar na savremenu konzumerističku opsesiju telom, ne postoji nijedan ugao gledanja i tumačenja koji može adekvatno da objasni ovako neukusan i uvredljiv prizor.
To svakako nije bio prvi i jedini put da Marina Abramović svesno koketira sa okultnom ikonografijom i ezoteričnim simbolima, odnosno da u javnosti neguje imidž moderne, feminističke veštice. Kada je pravila originalnu izložbu „Kuvanja sa duhovima“ sredinom devedesetih u Italiji, zamisao je bila da recepti za „razbuđivanje duhova“ budu ispisani svinjskom krvlju po zidovima galerije, što je jasna i nedvosmislena asocijacija na ozloglašenog Čarlsa Mensona i njegove hipi sataniste koji su pre pedeset godina krvlju svojih sveže preklanih žrtava ispisivali upravo natpis „svinje“ po zidovima losanđeleskih vila. Takođe, za svoju izložbu „Balkanski barok“, za koju je 1997. na Venecijanskom bijenalu dobila nagradu Zlatnog lava, provela je pet dana na hrpi krvavih kravljih kostiju u jednom zagušljivom podrumu u Veneciji, pokušavajući neuspešno da ih očisti, što je valjda trebalo da bude nekakav pacifistički komentar na temu bratoubilačkih jugoslovenskih ratova i nepovratnog prolivanja krvi. Treba pomenuti i sliku za naslovnicu ukrajinskog „Voga“ iz 2014. na kojoj umetnica, odevena i stilizovana poput zle čarobnice Grdane, drži krvavu ovnovsku glavu za rogove, što je takođe, kako tvrdi Abramovićeva, bilo zamišljeno kao antiratni komentar na temu sukoba u Ukrajini. Ipak, čini se da je autorkina reputacija vrhunac dvosmislenosti i provokacije dostigla nedavno objavljenom slikom na kojoj ponosno pozira s bankarom Jakobom Rotšildom, jednim od svojih najdarežljivijih mecena, dok se u pozadini jasno vidi platno ser Tomasa Lorensa „Sotona priziva svoje legije“. Nakon objavljivanja te fotografije, internet je naprosto eksplodirao od optužbi za promociju satanizma, a masovna onlajn-kampanja negativnih komentara i dislajkova, pre svega hrišćanski orijentisanih korisnika, koju je pokrenuo Aleks Džouns sa sajta Infowars, dovela je do toga da „Majkrosoft“ povuče svoje reklamne spotove za specijalne kacige za virtuelnu realnost u kojima je glavna zvezda bila upravo Marina Abramović. Čini se da Bilu Gejtsu, nakon pi-ar fijaska sa kampanjom za vakcinaciju, nikako nisu bile potrebne insinuacije za povezanost s promocijom satanizma.
Odmah nakon povlačenja „Majkrosoftove“ reklame, kada je postalo očigledno da će umetnica pretrpeti značajan finansijski gubitak, Marina Abramović je prvi put javno reagovala izjavom da nije satanista već samo umetnik, i da se plaši za svoju bezbednost jer svakodnevno dobija pretnje smrću. Odmah je „Njujork tajms“ pritekao u pomoć svojoj miljenici serijom tekstova u kojoj raskrinkava „sumanute desničarske teorije zavere“ u vezi s njenim radom i karijerom, ali čini se da čak i najdobronamerniji čitaoci i dalje nisu sasvim ubeđeni da je sve samo serija, iz konteksta istrgnutih, slučajnosti i zlonamernih konstrukcija.

ADRENOHROM I SLIKA DORIJANA GREJA Mnogima takođe upada u oči neobično mladolik izgled umetnice koja bi ove godine trebalo da napuni 74 godine. Svi koji su imali priliku da je uživo vide tokom prošlogodišnje, papreno plaćene retrospektivne izložbe „Čistač“ u Beogradu bili su pod utiskom da ispred sebe imaju žensku verziju Dorijana Greja, s tim što, pored obaveznog botoksa, zli jezici njen svež i zategnut izgled pripisuju adrenohromu, a ne magičnom portretu koji visi u nekom podrumu i sakuplja, kao sunđer, zlo i grehe.
Adrenohrom je supstanca koja nastaje oksidacijom adrenalina neurotransmitera koji deluje stimulativno na fiziološke procese u organizmu, a koja se navodno ekstrahuje iz krvi dece podvrgnute torturi i predstavlja vrhunsku drogu za podmlađivanje globalističke pedofilsko-satanističke elite. Iako bi ovakav scenario doskoro delovao kao zaplet iz nekog horor filma, činjenica da je sada poznato i potvrđeno da je postojalo čudovište poput Džefrija Epstina, koji je godinama, pa i decenijama polujavno i nekažnjeno seksualno zlostavljao decu i pri tome bio intimus s nekim od najmoćnijih ljudi na planeti (ljudi koji su takođe vrlo bliski Marini Abramović) govori nam da ništa ne treba apriori odbacivati.
Sve ovo verovatno i nema nikakve veze s natprirodnim, odnosno nečastivim, već s banalnim kultom uspeha i novca izopačenih i duhovno posrnulih ljudi, opijenih od moći, koje u starosti drma parališući strah od smrti i neizbežnog polaganja računa koje nakon nje sledi. Uostalom, brojni poznavaoci materije tvrde da satanizam u svom savremenom pojavnom obliku nema previše veze s istinskim verovanjem u đavola i služenjem njemu, koliko s teatralnim demonstracijama ateizma i antiteizma, odnosno krajnjeg individualizma i hedonizma, dok se rituali i ceremonije sprovode ne toliko u cilju evociranja mračnih sila i magijskih moći nego više radi oslobađanja od moralnih načela i inhibicija i stvaranja interesne povezanosti aktera kroz učešće u zajedničkom, tajnom bludničenju ili, daleko ređe, zločinu poput žrtvovanja nedužnih. Ipak, u celom ovom pokušaju „kuvanja i služenja Lucifera“ ohrabruje da, nakon afere „Picagejt“ i slučaja Epstin, postoji sve više običnih pojedinaca, konzervativnih i pobožnih ljudi, koji su probuđeni iz medijske hipnoze, te su spremni da organizovano reaguju i ukažu na neprihvatljivost određenih pojava i poruka koje su donedavno prolazile potpuno neopaženo.

[/restrict]