Скувани Луцифер и други тајни рецепти

Од тренутка када су, захваљујући „Викиликсу“, процурели хаковани мејлови Џона Подесте, менаџера неуспешне кампање Хилари Клинтон за председника 2016, име чувене српске перформанс уметнице Марине Абрамовић непрестано се помиње у текстовима и наступима теоретичара завере који су се, из различитих аспеката, бавили анализом афере „Пицагејт“

Марина Абрамовић се у Подестиним мејловима појављује само узгредно и то кроз позив Подестиног брата Тонија на један од њених перформанса, такозваног „кувања са духовима“ (spirit cooking), које она приређује по приватним домовима као израз захвалности својим донаторима и спонзорима. Многима је то, заједно са, најблаже речено, морбидном естетиком која провејава кроз њене радове, перформансе и инсталације, било довољно да је повежу са педофилским ланцима и сатанистичким круговима који наводно, кроз деловање тзв. дубоке државе, владају планетом.
Те оптужбе доживеле су кулминацију прошлог месеца након приказивања документарног филма „Ван сенке“ (Out of shadows), који је на Јутјубу за само недељу дана погледало више од девет милиона људи. Након иницијалне експлозије гледаности примећено је да Јутјуб тенденциозно сакрива тај садржај од својих корисника, тако да га је немогуће наћи ако се у претрагу укуца име филма, што је само додатно распалило машту бројних конспиролога и учврстило их у уверењу да су на правом трагу. У том документарцу, који би се могао описати као лабаво повезана компилација различитих популарних теорија завере везаних за ЦИА, Холивуд и послератне америчке политичке елите, два холивудска каскадера, ветерани бројних блокбастер филмова, Мајк Смит и Бред Мартин, из угла инсајдера, износе своја искуства која су их натерала да промене мишљење о индустрији забаве у којој су годинама радили и за коју данас сматрају да је у служби дијаболичних личности и мрачних култова. Они у филму кроз бројне примере упозоравају на програмско испирање мозгова и сензибилизацију за најгоре пороке, перверзије и злочине који се одвијају под окриљем наизглед безазлене забаве за широке народне масе.

[restrict]

ХОЛИВУД ВАВИЛОН О вампирској и луциферијанској природи Холивуда и индустрије забаве пише се, са мање или више аргумената, још од двотомне, у више наврата забрањиване књиге Кенета Ангера „Холивуд Вавилон“ (1965), у којој је аутор, иначе познат и као прононсирани сатаниста, разоткрио многе мрачне тајне фабрике снова, од језивих сексуалних злочина Фетија Арбакла преко отвореног сатанизма Семија Дејвиса Џуниора до педофилских, хомосексуалних склоности Џејмса Дина. Очигледно је да у култури постхришћанског, секуларизованог Запада много чешће наилазимо на сатанистичке симболе и поруке него на инспиративне примере хришћанских врлина, чедности и побожности. Луцифер је нарочито ушао у моду у другој половини шездесетих када су Мик Џегер и Ролингстоунси, инспирисани Булгаковим, певали о својој „симпатији за ђавола“, а Роман Полански је, заједно са оснивачем Сотонине цркве Антоном Левејем, снимао филм „Розмарина беба“. Занимљиво у вези с овим новим приступом старој конспиролошкој теми јесте то да у филму „Ван сенке“ централну улогу заузима наша уметница, која је, по мишљењу новинарке Лиз Кронкин, један од коловођа и гуруа читавог педофилско-сатанистичког ланца. Кронкинова наводи бизаран случај поп звезде Лејди Гаге којој је Абрамовићева била ментор за перформанс и коју је подвргавала необичним експериментима у којима ју је одводила у шуму, терала је да се скине гола и онда је пуштала да се сама сналази на путу до куће док је Абрамовићева све снимала камером. Сличне психолошке експерименте за разбијање личности, понижавање и програмирање, како наводе аутори, изводила је ЦИА током шездесетих. Захваљујући Лејди Гаги и великом психолошком утицају који је имала на њу, Абрамовићева је, како се сама у то време хвалила, вишеструко увећала своју популарност и стекла приступ милионима нових, изузетно младих и поводљивих обожавалаца који нису знали ништа о њеном раду. У склопу сегмента о Абрамовићевој, у филму се приказују и узнемирујући снимци из 2011. с једне од њених сеанси већ поменутог „кувања са духовима“, када су пред бројним одушевљеним холивудским звездама и другим моћницима сервирана јела на телима нагих девојака, а читав угођај је осмишљен тако да симулира канибализам и ритуално жртвовање. Иако је Абрамовићева покушала накнадно да објасни ову „гозбу“ као помало неслану шалу и својеврстан коментар на савремену конзумеристичку опсесију телом, не постоји ниједан угао гледања и тумачења који може адекватно да објасни овако неукусан и увредљив призор.
То свакако није био први и једини пут да Марина Абрамовић свесно кокетира са окултном иконографијом и езотеричним симболима, односно да у јавности негује имиџ модерне, феминистичке вештице. Када је правила оригиналну изложбу „Кувања са духовима“ средином деведесетих у Италији, замисао је била да рецепти за „разбуђивање духова“ буду исписани свињском крвљу по зидовима галерије, што је јасна и недвосмислена асоцијација на озлоглашеног Чарлса Менсона и његове хипи сатанисте који су пре педесет година крвљу својих свеже прекланих жртава исписивали управо натпис „свиње“ по зидовима лосанђелеских вила. Такође, за своју изложбу „Балкански барок“, за коју је 1997. на Венецијанском бијеналу добила награду Златног лава, провела је пет дана на хрпи крвавих крављих костију у једном загушљивом подруму у Венецији, покушавајући неуспешно да их очисти, што је ваљда требало да буде некакав пацифистички коментар на тему братоубилачких југословенских ратова и неповратног проливања крви. Треба поменути и слику за насловницу украјинског „Вога“ из 2014. на којој уметница, одевена и стилизована попут зле чаробнице Грдане, држи крваву овновску главу за рогове, што је такође, како тврди Абрамовићева, било замишљено као антиратни коментар на тему сукоба у Украјини. Ипак, чини се да је ауторкина репутација врхунац двосмислености и провокације достигла недавно објављеном сликом на којој поносно позира с банкаром Јакобом Ротшилдом, једним од својих најдарежљивијих мецена, док се у позадини јасно види платно сер Томаса Лоренса „Сотона призива своје легије“. Након објављивања те фотографије, интернет је напросто експлодирао од оптужби за промоцију сатанизма, а масовна онлајн-кампања негативних коментара и дислајкова, пре свега хришћански оријентисаних корисника, коју је покренуо Алекс Џоунс са сајта Infowars, довела је до тога да „Мајкрософт“ повуче своје рекламне спотове за специјалне кациге за виртуелну реалност у којима је главна звезда била управо Марина Абрамовић. Чини се да Билу Гејтсу, након пи-ар фијаска са кампањом за вакцинацију, никако нису биле потребне инсинуације за повезаност с промоцијом сатанизма.
Одмах након повлачења „Мајкрософтове“ рекламе, када је постало очигледно да ће уметница претрпети значајан финансијски губитак, Марина Абрамовић је први пут јавно реаговала изјавом да није сатаниста већ само уметник, и да се плаши за своју безбедност јер свакодневно добија претње смрћу. Одмах је „Њујорк тајмс“ притекао у помоћ својој миљеници серијом текстова у којој раскринкава „сумануте десничарске теорије завере“ у вези с њеним радом и каријером, али чини се да чак и најдобронамернији читаоци и даље нису сасвим убеђени да је све само серија, из контекста истргнутих, случајности и злонамерних конструкција.

АДРЕНОХРОМ И СЛИКА ДОРИЈАНА ГРЕЈА Многима такође упада у очи необично младолик изглед уметнице која би ове године требало да напуни 74 године. Сви који су имали прилику да је уживо виде током прошлогодишње, папрено плаћене ретроспективне изложбе „Чистач“ у Београду били су под утиском да испред себе имају женску верзију Доријана Греја, с тим што, поред обавезног ботокса, зли језици њен свеж и затегнут изглед приписују адренохрому, а не магичном портрету који виси у неком подруму и сакупља, као сунђер, зло и грехе.
Адренохром је супстанца која настаје оксидацијом адреналина неуротрансмитера који делује стимулативно на физиолошке процесе у организму, а која се наводно екстрахује из крви деце подвргнуте тортури и представља врхунску дрогу за подмлађивање глобалистичке педофилско-сатанистичке елите. Иако би овакав сценарио доскоро деловао као заплет из неког хорор филма, чињеница да је сада познато и потврђено да је постојало чудовиште попут Џефрија Епстина, који је годинама, па и деценијама полујавно и некажњено сексуално злостављао децу и при томе био интимус с неким од најмоћнијих људи на планети (људи који су такође врло блиски Марини Абрамовић) говори нам да ништа не треба априори одбацивати.
Све ово вероватно и нема никакве везе с натприродним, односно нечастивим, већ с баналним култом успеха и новца изопачених и духовно посрнулих људи, опијених од моћи, које у старости дрма паралишући страх од смрти и неизбежног полагања рачуна које након ње следи. Уосталом, бројни познаваоци материје тврде да сатанизам у свом савременом појавном облику нема превише везе с истинским веровањем у ђавола и служењем њему, колико с театралним демонстрацијама атеизма и антитеизма, односно крајњег индивидуализма и хедонизма, док се ритуали и церемоније спроводе не толико у циљу евоцирања мрачних сила и магијских моћи него више ради ослобађања од моралних начела и инхибиција и стварања интересне повезаности актера кроз учешће у заједничком, тајном блудничењу или, далеко ређе, злочину попут жртвовања недужних. Ипак, у целом овом покушају „кувања и служења Луцифера“ охрабрује да, након афере „Пицагејт“ и случаја Епстин, постоји све више обичних појединаца, конзервативних и побожних људи, који су пробуђени из медијске хипнозе, те су спремни да организовано реагују и укажу на неприхватљивост одређених појава и порука које су донедавно пролазиле потпуно неопажено.

[/restrict]